Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Mi­o­mir Da­šić se upi­sao u Be­ran­sku gim­na­zi­ju po­sli­je uspje­šno po­lo­že­nog pri­jem­nog is­pi­ta u ju­nu 1941. go­di­ne. Na­i­me, ško­le su u Cr­noj Go­ri na­sta­vi­le sa ra­dom, od­mah na­kon za­vo­đe­nja ita­li­jan­ske oku­pa­ci­je. Me­đu­tim, op­šte­na­rod­ni usta­nak u ju­lu 1941. go­di­ne po­re­me­tio je pla­no­ve ita­li­jan­skih oku­pa­to­ra, pa i za rad u ško­la­ma ni­je bi­lo uslo­va to­kom škol­ske 1941/1942. go­di­ne.
Po­sli­je slo­ma Tri­na­e­sto­jul­skog ustan­ka (av­gu­sta 1941. go­di­ne) u re­o­ku­pi­ra­nim Be­ra­na­ma ita­li­jan­ska di­vi­zi­ja Ve­ne­ci­ja use­li­la se u zgra­du gim­na­zi­je. Ipak, oku­pa­tor­ska ita­li­jan­ska vlast or­ga­ni­zo­va­la je na­sta­vu gdje je za to bi­lo uslo­va. Iako ni­je bi­lo re­dov­ne na­sta­ve u gim­na­zi­ji, omo­gu­će­no je pri­vat­no po­la­ga­nje is­pi­ta, od pr­vog do osmog raz­re­da, kao i ma­tur­skog is­pi­ta, pod ša­to­ri­ma, na po­lja­ni Ta­lum. Mi­o­mir Da­šić je po­lo­žio pr­vi raz­red, a dru­gi raz­red je učio škol­ske 1942/1943. u zgra­di gim­na­zi­je. Me­đu­tim, u mar­tu 1943. go­di­ne, zbog do­la­ska broj­nih nje­mač­kih sna­ga u Be­ra­ne, iz bez­bjed­no­snih raz­lo­ga Da­šić je na­pu­stio ško­lu, kao i mno­gi dru­gi uče­ni­ci.
Da­šić je gim­na­zij­sko ško­lo­va­nje na­sta­vio škol­ske 1944/1945. go­di­ne, a ma­tur­ski is­pit je po­lo­žio u Vi­šoj re­al­noj gim­na­zi­ji u Be­ra­na­ma u ju­nu 1949. go­di­ne. Ma­tu­ran­ti­ma nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je ko­ji su po­la­ga­li ma­tu­r­ski is­pit u av­gu­stu iste go­di­ne u svje­do­čan­stvi­ma je pi­sa­lo da su je za­vr­ši­li u Ivan­gra­du, po­što je 13. ju­la na­ziv gra­da pro­mi­je­njen u čast ko­mu­ni­stič­kog pr­va­ka Iva­na Mi­lu­ti­no­vi­ća.
Grad je, ina­če, no­sio to ime sve do 1991. go­di­ne, ka­da je na ini­ci­ja­ti­vu Mi­o­mi­ra Da­ši­ća i još osam­de­set is­tak­nu­tih na­uč­ni­ka i dru­gih jav­nih i kul­tur­nih po­sle­ni­ka, Skup­šti­na op­šti­ne Ivan­grad ras­pi­sa­la re­fe­ren­dum na kom je od­lu­če­no da se vra­ti pr­vo­bit­no ime – Be­ra­ne.
Po­sli­je za­vr­šet­ka gim­na­zi­je, Mi­o­mir Da­šić je že­lio da stu­di­ra me­di­ci­nu (ta že­lja, kao što se če­sto de­ša­va, ostva­ri­la mu se pre­ko si­na Žar­ka, dok­to­ra me­di­ci­ne i spe­ci­ja­li­ste, kao i pro­fe­so­ra na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu – primj. V.I.), ali od­lu­kom Mi­ni­star­stva pro­svje­te Vla­de NR Cr­ne Go­re upi­su­je isto­rij­ske stu­di­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du. Ra­di­lo se, ina­če, o plan­skom upi­su na stu­di­je, pre­ma po­tre­bi za ka­dro­vi­ma od­re­đe­nih stru­ka. Ipak, stu­di­je isto­ri­je br­zo je za­vo­lio.
Slu­ša­ju­ći pre­da­va­nja zna­me­ni­tih pro­fe­so­ra, Mi­o­mir Da­šić je po­že­lio da i on jed­nog da­na uđe u na­uč­ne taj­ne pro­šlo­sti. Pro­fe­so­ri su mu bi­li: Ge­or­gi­je Ostro­gor­ski, vi­zan­to­log svjet­skog gla­sa, Vik­tor No­vak, je­dan od naj­po­zna­ti­jih pa­le­o­gra­fa i struč­nja­ka za dru­ge po­moć­ne isto­rij­ske na­u­ke, ne sa­mo kod nas već i u Evro­pi, Va­sa Ču­bri­lo­vić, po­li­i­sto­rik, do­sto­jan na­sled­nik svog ču­ve­nog pro­fe­so­ra Vla­di­mi­ra Ćo­ro­vi­ća, Jor­jo Ta­dić, op­šte isto­ri­je i evrop­ske kul­tu­re, Mi­ha­i­lo Di­nić, po­zna­ti me­di­je­vi­sta, za­tim ne­što mla­đi me­di­je­vi­sta Ivan Bo­žić, ka­sni­je ugled­ni aka­de­mik, Mi­lo­je Va­sić, ar­he­o­log svjet­skog ugle­da (i nje­gov đak Bran­ko Ga­ve­la).
Kla­sič­ne je­zi­ke, grč­ki i la­tin­ski, i an­tič­ku kul­tu­ru slu­šao je i is­pi­te po­la­gao kod aka­de­mi­ka Mi­lo­ša Đu­ri­ća, na­šeg naj­po­zna­ti­jeg he­le­ni­ste, Mi­la­na Bu­di­mi­ra, ne­nad­ma­šnog znal­ca an­tič­ke i bal­kan­ske isto­ri­je i fi­lo­lo­ga, Fa­nu­le Pa­pa­zo­glu, ko­ja je ka­sni­je po­sta­la član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti, struč­nja­ka za sta­ri vi­jek, kao i nji­ho­vog asi­sten­ta, ka­sni­je ču­ve­nog struč­nja­ka za bal­ka­no­lo­gi­ju, aka­de­mi­ka Ra­do­va­na Sa­mar­dži­ća. Bi­la je to ple­ja­da ko­ja je be­o­grad­sku isto­rij­sku ško­lu uči­ni­la ve­li­kom i vr­lo ci­je­nje­nom u Evro­pi.
Be­o­grad­ska isto­ri­o­graf­ska ško­la pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka po­sta­la je pre­sti­žni­ja od mno­gih sta­rih evrop­skih uni­ver­zi­tet­skih ško­la, do­sti­za­la je rang isto­rij­ske ško­le ana­li­sta pa­ri­ske Sor­bo­ne. U ta­kvoj ško­li Mi­o­mir Da­šić je u ro­ku za­vr­šio stu­di­je (i po­red to­ga što je to­kom stu­dij­ske 1950/1951. go­di­ne imao ozbilj­nih zdrav­stve­nih pro­ble­ma). Di­plo­mi­rao je u ja­nu­a­ru 1954. go­di­ne sa sred­njom ocje­nom 8,52 uz jav­nu po­hva­lu pro­fe­so­ra Va­sa Ču­bri­lo­vi­ća, še­fa ka­te­dre za na­ci­o­nal­nu isto­ri­ju.
Po di­plo­mi­ra­nju, Mi­o­mir Da­šić je fe­bru­a­ra 1954. go­di­ne po­sta­vljen za pro­fe­so­ra pri­prav­ni­ka u Vi­šoj re­al­noj gim­na­zi­ji u Ivan­gra­du (Be­ra­na­ma). Bio je pr­vi di­plo­mi­ra­ni fa­kul­te­tli­ja iz svo­je broj­ne ge­ne­ra­ci­je ma­tu­ra­na­ta Be­ran­ske gim­na­zi­je. I u gim­na­zi­ji i u gra­du do­če­kan je s ve­li­kom pa­žnjom. Pu­nu go­di­nu da­na bio je je­di­ni mla­di pro­fe­sor sve dok ni­je­su pri­sti­gli i dru­gi di­plo­mi­ra­ni pro­fe­so­ri, eko­no­mi­sti, prav­ni­ci i dru­gi struč­nja­ci iz nje­go­ve i pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja iz be­ran­ske gim­na­zi­je. Svi oni su s ve­li­kim en­tu­zi­ja­zmom po­če­li da ra­de na kul­tur­nom pre­po­ro­du svo­ga gra­da i kra­ja – na­vo­di se u Da­ši­će­voj bi­o­gra­fi­ji.(Na­sta­vi­će se)