Mla­da udo­vi­ca, li­je­pa i obra­zo­va­na ži­vje­la je sa svo­jim ma­lim si­nom u Pe­ter­bur­gu, vi­še je vo­lje­la da po­sje­ću­je knji­žev­ni sa­lon Ka­ram­zi­nih, ne­go svjet­ske za­ba­ve i ba­lo­ve. U knji­žev­nom sa­lo­nu se i upo­zna­la sa Ljer­mon­to­vim. Ka­ko se sje­ća pri­ja­telj i ro­đak pje­sni­ka A.P.Šan-Gi­rej, Mi­ha­il Ljer­mon­tov se ozbilj­no za­no­sio oča­ra­va­ju­ćom knje­gi­njom. Nje­na lje­po­ta je bi­la ta­kva da se ne mo­že ni „u baj­ci is­pri­ča­ti, ni pe­rom opi­sa­ti”. Uz to, ona je vi­so­ko ci­je­ni­la po­e­zi­ju svo­ga vo­lje­nog: „Me­ni se vaš `Demon` do­pa­da. Ja bih sa njim uto­nu­la na mor­sko dno, ili po­le­tje­la iz­nad obla­ka”. Či­ni se da su to ri­je­či pro­sti­tut­ke ko­ja že­li da oča­ra pje­sni­ka. Ali, upra­vo je Ma­ri­ja Ščer­ba­to­va po­če­la da se ras­pi­tu­je kod Ljer­mon­to­va da li se on ne­ka­da mo­li. I ka­da je pje­snik od­go­vo­rio da je dav­no za­bo­ra­vio sve mo­li­tve, ona je sa uža­som pro­mr­mlja­la: „Ni­je mo­gu­će da ste vi za­bo­ra­vi­li sve mo­li­tve!” I od­mah mu je pro­či­ta­la Bo­go­ro­di­cu. Te iste ve­če­ri Mi­ha­il Ljer­mon­tov na­pi­sao je i po­sve­tio joj svo­ju „Mo­li­tvu”, jed­nu od naj­ge­ni­jel­ni­jih ru­skih pje­sa­ma, i, osim to­ga, pje­sme „Zbog če­ga?” i „M.A. Ščer­ba­to­voj” (1840). To već ni­je ne­ka bi­lo ka­kva lju­bav­na i ma­što­vi­ta li­ri­ka.
...I sli­je­de­ći stro­go/ Tu­žni otadž­bin­ski pri­mjer,/ Sa na­dom u Bo­ga/Ona ču­va dje­či­ju vje­ru;/ Kao ple­me rod­no,/ Kod tu­đih oslo­nac ne tra­ži;/ I u po­no­snom mi­ru/ Osmi­jeh i zlo pod­no­si./ Od dr­skog po­gle­da/ U njoj stra­sti ne­će pla­nu­ti po­ža­rom,/ Za­vo­lje­ti ne­će br­zo,/ Ali ni pre­sta­ti da vo­li dža­be.
Čak smo za to što je po­bu­di­la Ljer­mon­to­va da na­pi­še svo­ju mo­li­tvu, knje­gi­nji tre­ba oda­ti čast i za­hval­nost. Pje­sni­ku ni­je bi­lo po­treb­no da se pred njom pre­tva­ra i iz­i­gra­va Fran­cu­za i ni­je mu bi­lo po­treb­no ni da se pre­tje­ra­no tro­ši. „Kao što ple­me rod­no ne tra­ži oslo­nac na tu­đin­ce...” Mla­da knje­gi­nja je, sa svo­jih dva­de­set go­di­na, do­ži­vje­la i smrt, i pro­šla kroz pat­nje, sko­ro da se vi­še bri­nu­la o dru­gi­ma ne­go o se­bi. Eh, ka­kva šte­ta i žal što se Mi­ha­il Ljer­mon­tov ni­je od­lu­čio na že­nid­bu. A či­ta­o­cu ovih re­do­va pred­la­žem da još jed­nom pro­či­ta „Mo­li­tvu”. Bez nje ni­ku­da?!/ U te­škim tre­nu­ci­ma ži­vo­ta / Ti­je­sni se u sr­cu tu­ga, / Jed­nu mo­li­tvu čud­nu / Po­na­vljam ja na­pa­met. / Po­sto­ji sna­ga bla­go­slo­ve­na, / U sa­zvež­ju ri­je­či ži­vih, / I di­še ne­ka ne­pojm­lji­va, / Sve­ta lje­po­ta u nji­ma.//S du­še će se sko­tr­lja­ti bre­me, / Sum­nja će oti­ći da­le­ko- /I vje­ru­je se i pla­če se, /A sve je ne­ka­ko la­ko, la­ko...
Mi­slim da ni­je slu­čaj­no i dru­gu svo­ju neo­bič­nu, či­stu „Mo­li­tvu” („Ja sam Maj­ka Bož­ja, sa­da s mo­li­tvom, pred tvo­jim svi­je­tlim si­vim sja­jem...”) Mi­ha­il Ljer­mon­tov, ta­ko­đe na­pi­sao 1837. go­di­ne u Mo­skvi, pred od­la­skom u pro­gon­stvo na Kav­kaz, i po­sve­tio je, sa­da već dru­goj vo­lje­noj že­ni Va­renj­ki Lo­pu­hi­noj. Dvi­je ljer­mon­tov­ske že­ne i, u isto vri­je­me, dva ču­da ru­ske pra­vo­slav­ne po­e­zi­je. Ali o to­me će­mo ma­lo ka­sni­je.
On kao da je uvi­jek bio okru­žen že­na­ma, ali, upra­vo, kao sa iskre­nim pri­ja­te­lji­ca­ma. Ta­kve su bi­le i Ana Sto­li­pi­na, i Alek­san­dra Ver­ša­gi­na, i Alek­san­dra Smir­no­va-Ro­set, i Ma­ri­ja Lo­pu­hi­na, i So­fi­ja Ka­ram­zi­na, i Jev­do­ki­ja Ras­top­či­na. Ostav­ši ra­no bez maj­ke, i uvi­jek že­ljan pri­ja­telj­ske žen­ske bri­ge i sta­ra­nja, svo­jim pri­ja­te­lji­ca­ma je po­vje­ra­vao če­sto i naj­skri­ve­ni­je taj­ne. Toj is­toj Ma­ri­ji Lo­pu­hi­noj on po­vje­ra­va, ne sa­mo svo­je lju­bav­ne taj­ne, ne­go po­sve­ću­je i svo­je naj­bo­lje sti­ho­ve, či­ni je po­vje­re­nom lič­no­šću u svo­joj po­e­zi­ji. Na pri­mjer, on pi­še:
„2. sep­tem­bra 1832.
Sa­da sam ja po­čeo po­ne­što da cr­tam za Vas. Zna­te li, dra­gi moj pri­ja­te­lju, ka­ko ću da poč­nem da Vam pi­šem? Po­ste­pe­no i po­taj­no. Ne­ki put će pi­sa­nje tra­ja­ti ne­ko­li­kom da­na. Ka­ko mi pad­ne na pa­met ne­ka mi­sao, ja je une­sem u pi­smo. Ako mi ne­što zna­čaj­no pad­ne na pa­met, ja to od­mah po­vje­rim va­ma. Da li Vam je to do­volj­no? Evo već ne­ko­li­ko ne­dje­lja ot­ka­ko smo se ras­ta­li, mo­žda i na du­go, jer u bli­skoj bu­duć­no­sti ne vi­dim ni­šta po­seb­no utje­šno. Sve­jed­no, ja sam uvi­jek onaj isti, upr­kos lu­ka­vim pret­po­stav­ka­ma ne­kih lju­di, či­ja ime­na ne­ću da po­mi­njem. Mo­že­te za­mi­sli­ti mo­ju ra­dost ka­da sam ugle­dao Na­ta­li­ju Alek­se­jev­nu, pa ona je do­pu­to­va­la iz na­ših kra­je­va, jer Mo­skva je mo­ja do­mo­vi­na, i ta­kva će za me­ne bi­ti uvi­jek: ta­mo sam se ro­dio, ta­mo sam mno­go pa­tio, i ta­mo sam bio su­vi­še sre­ćan. Mo­žda bi, mo­lim Vas, bi­lo bo­lje da ni­je ni jed­no, ni dru­go, ni tre­će, ali što da se ra­di. M-le Anet mi je re­kla da još ni­je­su sa zi­da iz­bri­sa­li zna­me­ni­tu gla­vu... Ne­sreć­no sa­mo­lju­blje. To me je, i te ka­ko, ob­ra­do­va­lo!... Ka­ko je glu­pa strast! Osta­vlja uvi­jek tra­go­ve svo­ga pri­su­stva. Tre­ba li, ma­kar i naj­u­zvi­še­ni­ju čo­vje­ko­vu mi­sao pam­ti­ti sa­mo ra­di to­ga da bi je uči­ni­li ra­zu­mlji­vom ma­lom bro­ju lju­di? Tre­ba ima­ti u vi­du da lju­di uop­šte ni­je­su stvo­re­ni da mi­sle, i da je ja­ka i slo­bod­na mi­sao za njih ri­jet­kost.
(Na­sta­vi­će se)