Mi smo sve odo­bri­li a pro­pos, jer smo svi mi­sli­li kao Mi­šel.
Po­tom je do­šao red na me­ne. Ja sam ima­la ču­de­snu ko­su. I do da­nas vo­lim da je po­ka­zu­jem. Ta­da sam je no­si­la za­ple­te­nu u jed­nu ve­li­ku ple­te­ni­cu, ko­ja mi je dva pu­ta oba­vi­ja­la gla­vu.
Oko svog bi­je­log če­la / Dva put si ko­su oba­vi­la,/ A tvo­je oči ko­je pli­je­ne/ Ve­dri­je od da­na, cr­nje od no­ći./ Mi­šel se, s po­što­va­njem, po­klo­nio pred Da­šenj­kom i re­kao:
Bo­lje ti ni­šta ne go­vo­ri, / Mo­ja po­što­va­na Da­rie,/ Ka tvom kre­ve­tu usa­mlje­nom, /Čer­kez mla­di i cr­no­o­ki /Ne pri­kra­da se u ti­hoj no­ći.
Na­šem obič­nom dru­štvu te ve­če­ri pri­dru­žio se neo­bič­ni Ljer­mon­to­vljev ro­đak. Zvao se Ivan Ja­ko­vlje­vić. On je bio riđ i glup. Uvri­je­dio se što Ljer­mon­tov o nje­mu ni­šta ni­je re­kao. Mi­še­lu ni­je tre­ba­lo da du­go tra­ži oštru ri­ječ i on je br­za­li­com re­kao o nje­mu: „Vo­us etes Jean, vo­us etes Jac­qu­es, vo­us etes ro­uh, vo­us etes sot et ce­pen­dan­tvo­us n`e­tes po­int Jean Jac­qu­es Ro­us­se­au”.
Bi­la je tu pri­sut­na i jed­na go­spo­đa, Ljer­mon­to­vlje­va su­sjet­ka iz Čem­ba­skog se­la. Ona ga je mo­li­la da ne tro­ši ri­je­či o njoj, ne­go da joj na­pi­še ma­kar sa­mo je­dan red kao uspo­me­nu, za al­bum. On ni­je vo­lio mo­lja­ka­nja i da bi se iz­ba­vio od nje­ne upor­no­sti, re­kao je: „Pa do­bro, daj­te mi list pa­pi­ra i ja ću vam na­pi­sa­ti isti­nu”. Su­sjet­ka je br­zo do­ni­je­la pa­pir i olov­ku, i on je po­čeo: „Tri gra­ci­je ... „Go­spo­đi­ca je gle­da­la pre­ko ra­me­na na ri­je­či ko­je su se po­ja­vlji­va­le na pa­pi­ru i uz­vik­nu­la: „Mi­ha­i­lu Jur­je­vi­ču, sa­mo bez kom­pli­me­na­ta, ja ho­ću isti­nu”.
– Ne uz­ne­mi­ruj­te se, bi­će isti­na – re­kao je on i na­sta­vio –
Na svi­je­tu su bi­le tri gra­ci­o­zne dje­voj­ke
Ro­di­li ste se vi, i da­lje su bi­le sa­mo tri.
Za ta­kvu sce­nu mo­gu­ća je bi­la i nov­ča­na ka­zna: tri­jumf zla Mi­ha­i­la Jur­je­vi­ča, su­ze opje­va­ne dje­voj­ke, i tje­še­nje Jean Jac­qu­es, sve je pred­sta­vlja­lo ko­mič­nu sli­ku.
Ja ni do da­nas ni­je­sam sa­zna­la da li je to bio Ljer­mon­to­vljev epi­gram, ili ni­je.
Ja sam ga pre­ko­ri­la što se za ovaj slu­čaj ni­je po­tru­dio da za me­ne smi­sli ne­što svo­je, ne­go je po­zaj­mio od Pu­ški­na.
– I vi me mo­lja­ka­te za isti­nu? – re­kao je on.
– I ja, jer vo­lim isti­nu.
– Pri­če­kaj­te do kra­ja da­na.
– Sju­tra­dan, ra­no uju­tro, me­ni su pre­da­li obič­ni si­vi pa­pi­rić pre­sa­vi­jen kao ce­du­lji­ca i za­pe­ča­ćen, sa nat­pi­som „Isti­na za nju”.
PRO­LjE­ĆE: Ka­da u pro­lje­će raz­bi­je­ni led / Pu­tu­je vo­da­ma ri­je­ke ne­mir­ne, / Ka­da se sre­di­nom po­lja / Mje­sti­mič­no cr­ni go­la ze­mlja, / I ma­gla pre­kri­va obla­ci­ma / Po­lu­o­ze­le­nje­la po­lja / Zla fan­ta­zi­ja tu­gu ma­zi / U ne­is­ku­snoj du­ši mo­joj.
Is­pod je sa­svim sit­nim slo­vi­ma olov­kom bi­lo na­pi­sa­no, kao to­bo­že pro­tiv­o­trov toj za­je­dlji­voj, po nje­go­vom mi­šlje­nju, prav­di:
„Zo­vi na­du sno­vi­đe­njem, / Ne­i­sti­nom isti­nu zo­vi. / Ne vje­ruj hva­la­ma i uvje­ra­va­nji­ma, / Vje­ruj sa­mo i je­di­no lju­ba­vi mo­joj. / Ta­kvoj lju­ba­vi se vje­ro­va­ti mo­ra, / Moj po­gled ne­će skri­ti ni­šta, / Gri­jeh je pre­tva­ra­ti se pred to­bom, / Ti si pre­do­bri an­đeo za to.
On se stal­no bo­rio da do­đe do sa­zna­nja da je me­ni nje­go­va isti­na ne­pri­jat­na.
– Ama za­što – go­vo­ri­la sam ja – to je ne­spor­na isti­na, u njoj ne­ma ni­če­ga ni ne­pri­jat­nog, ni uvre­dlji­vog, ni ne­pred­vi­dlji­vog. I vi, i ja, i svi mi će­mo osta­ra­ti, sme­žu­ra­ti se, to je ne­iz­bje­žno, ako još to i do­ži­vi­mo. Isti­na, ja ne­ću ža­li­ti pre­li­je­pe usne, ali ću, vje­ro­vat­no, po­ža­li­ti val­ce­re, ma­zur­ke, i te ka­ko ću za nji­ma po­ža­li­ti!
– A sti­ho­ve?
– U me­ni će sta­ri sti­ho­vi osta­ti kao uspo­me­na na naj­bo­lje i naj­ljep­še da­ne. Ali ma­zur­ka... Ka­ko mi je žao što nju vi­še ne ple­šu sta­ri­ce!
– Uz­gred o ma­zur­ki, da li bi­ste je vi ot­ple­sa­li sa mnom sju­tra kod tet­ke Hi­tro­ve?
– Sa va­ma? Bo­že sa­ču­vaj, ja sam su­vi­še sta­ra za vas, i uz to, za sve dru­ge ple­so­ve, ja imam pe­ter­bur­ške ka­va­lje­re.
– On tre­ba da bu­de pa­me­tan i drag.
– Tač­no, pa to je smrt­ni gri­jeh.
-Go­vor­ljiv?
– Da, ima stal­nu na­vi­ku da mi se iz­vi­nja­va. U sva­kom kru­gu bi mi ma­mu­za­ma po­ci­je­pao ha­lji­nu, ili me na­ga­zio na no­gu.
– Ne umi­je ni raz­go­va­ra­ti, ni ple­sa­ti, ali vas je, vje­ro­vat­no, dir­nuo svo­jim uz­da­si­ma i strast­nim po­gle­di­ma.
– On je ta­ko pri­jek da ne mo­žeš zna­ti kud gle­da, i puh­ti na či­ta­vu sa­lu.
– Če­mu vi da­je­te pred­nost? Je li on bo­gat?
– Ja se o to­me ni­je­sam ras­pi­ti­va­la. Ja nje­ga du­go po­zna­jem. Ali u Pe­ter­bur­gu ja sa njim ni­je­sam ni­jed­nom ple­sa­la. Ov­dje je ne­što dru­go. On ni­je stu­dent, ni­ti či­nov­nik, ne­go ko­njič­ki ofi­cir.
(Na­sta­vi­će se)