Pi­še:
Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić
Film­ski i TV re­di­telj

Ti­me su istin­ski pre­va­zi­đe­ne mno­go­broj­ne za­blu­de, a film je u mon­ta­žnom po­stup­ku po­stao pra­va kre­a­ci­ja re­ži­je. Pro­sto je ne­vje­ro­vat­no ka­ko se br­zo smje­nju­ju sli­ke, ka­ko se jed­na pre­ta­pa u dru­gu, šta sve mo­že re­zom da se po­stig­ne, do ko­je mje­re unu­tar po­zna­tog mo­že­mo da do­đe­mo do no­vih ot­kri­ća, kad iz­raz mo­že pot­pu­no da pod­re­di ma­te­ri­jal i od ko­je je va­žno­sti za sam iz­raz upra­vo to mi­je­nja­nje rit­mo­va i in­ten­zi­te­ta u pri­ka­zi­va­nju svi­je­ta. „Ber­lin, sim­fo­ni­ja ve­le­gra­da” dje­lo je jed­nog za­i­sta ve­li­kog umjet­ni­ka. Ono je u mno­go če­mu su­bjek­tiv­no, ali se u svom glo­bal­nom dje­lo­va­nju ni­je za­dr­ža­lo na lič­nom iz­ra­zu. U ta­kvom me­ha­ni­zmu gra­da, ka­kav je pri­kaz u fil­mu, ne­pre­kid­no se raz­mi­šlja o mje­stu čo­vje­ka i o smi­slu ko­ji nje­gov ži­vot i rad ima­ju za rast i op­sto­ja­va­nje ta­ko slo­že­nog or­ga­ni­zma. Ma ko­li­i­ko da je sli­ka na tre­nut­ke li­je­pa, da uti­če na raz­li­či­ta ras­po­lo­že­nja, ni­je ni su­mor­na ni pe­si­mi­stič­na. Ni­ko ne bi mo­gao sam da op­sta­ne u ta­kvom si­ste­mu i rit­mu – uvi­jek je taj dru­gi po­tre­ban, i za­to je sa­gle­da­va­nje gra­da isto­vre­me­no i iz­vo­ri­šte vri­jed­no­sti i Rut­ma­no­ve an­ga­žo­va­no­sti. On vi­di da se smi­sao mo­že cr­pi­ti upra­vo iz te sin­te­ze svi­je­sti i sa­me sli­ke i za­to po­ka­zu­je so­ci­jal­ne kon­tra­ste, fi­zič­ki i psi­ho­lo­ški od­nos pre­ma sop­stve­nom ži­vo­tu i dje­lu ka­ko bi­smo shva­ti­li da grad za­vi­si upra­vo od sva­kog po­je­din­ca i svih njih za­jed­no i ta­ko ga pre­tva­ra­mo u si­tu­a­ci­ju uhva­će­nu u krat­kom vre­men­skom in­te­r­va­lu.
Sve je tu ve­o­ma ozbilj­no tre­ti­ra­no – pa sve što ka­me­ra po­ka­zu­je na od­re­đen na­čin je ljud­ski pro­blem. Rut­man, stva­ra­ju­ći ovo re­mek-dje­lo, ni­je iz­ne­vje­rio uvje­re­nja avan­gar­di­sta da je film pre­vas­hod­no iz­raz i da je nje­go­va vri­jed­nost u sa­moj vi­zu­e­li­za­ci­ji. To je ujed­no od­ba­ci­va­nje kon­ven­ci­ja, a po­seb­no na­ra­tiv­no­sti i na­sto­ja­nje da se re­di­telj­skim in­ter­ven­ci­ja­ma do­đe do pri­zo­ra ko­ji će sa­mi po se­bi da ozna­ča­va­ju od­re­đe­ne sim­bo­le ili hti­je­nja ovog fil­ma. Re­di­telj po­la­zi od to­ga da se tek spa­ja­njem ka­dro­va do­la­zi do vri­jed­no­sti. To zah­ti­je­va ma­što­vi­tost, ali i per­fek­ci­ju, pa ipak se ni­gdje ne in­si­sti­ra na re­cep­tu ili ša­blo­nu. Svo­jim bez­broj­nim mo­guć­no­sti­ma mon­ta­že, ovo dje­lo i po­ka­zu­je da iz­raz, ma ka­ko ga de­fi­ni­sa­li, ne mo­že da bu­de ko­na­čan. Im­pul­si ko­ji se ja­vlja­ju po­tvr­đu­ju neo­gra­ni­če­nost slo­bod­nog do­ži­vlja­ja i vje­ro­va­nje da se i u do­ku­men­tar­nom ma­te­ri­ja­lu mo­že do­ći do iz­vor­ne for­me. Pre­ci­znost ko­jom je sve to iz­ve­de­no ne­po­no­vlji­va je; uz­di­gla je mon­ta­žni do­ku­men­tar­ni film do vri­jed­no­sti ko­je ni u na­red­nim de­ce­ni­ja­ma ni u zvuč­nom fil­mu ni­su če­sto pre­va­zi­la­že­ne, još ma­nje obez­vri­je­đe­ne.
Po­stao je uzor od ko­ga se po­la­zi, ali i ko­jem se te­ži, pa se ne mo­že go­vo­ri­ti o tra­di­ci­o­nal­noj vri­jed­no­sti, već o pod­sti­ca­ju ko­ji tra­ži od re­di­te­lja i ono što se na osno­vu is­ku­stva ne mo­že sa si­gur­no­šću pred­vi­dje­ti ili što se gra­ni­či sa ne­mo­gu­ćim.
„Ber­lin, sim­fo­ni­ja ve­le­gra­da” film je ko­ji ima auten­tič­nost, ori­gi­nal­nost, sop­stve­ni iden­ti­tet, a isto­vre­me­no i te­o­ret­sku vri­jed­nost. Ono što je po­čet­kom dva­de­se­tih go­di­na Fla­er­ti za­po­čeo, na kra­ju iste de­ce­ni­je za­vr­šio je Rut­man na ta­ko bri­ljan­tan na­čin što će pod­sta­ći ne sa­mo raz­voj fim­skog iz­ra­za, već i omo­gu­ći­ti Džo­nu Grir­so­nu i svim ka­sni­jim is­tra­ži­va­či­ma do­ku­men­tar­nog iz­ra­za da kre­nu sop­stve­nim pu­tem upra­vo do ovog ta­ko te­ško do­ku­či­vog ci­lja. Me­đu­tim, od Rut­ma­no­ve `Simfonije ve­le­gra­da’ sa­mo de­ce­ni­ju i po ka­sni­je, osta­lo je ve­li­ko zga­ri­šte ru­še­vi­na, di­ma i ljud­skih pat­nji.
(Na­sta­vi­će se)