PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Da­ri­va­nje dje­voj­ke po­ne­kad je vr­še­no i na si­lu. Po­je­di­ni mla­di­ći, ko­ji ni­je­su ima­li uspje­ha u pro­sid­bi re­dov­nim pu­tem, po­ku­ša­va­li su da dje­voj­ku si­lom is­pro­se i da­ru­ju. Ta­ko je u jed­nom slu­ča­ju dje­voj­ka na pre­va­ru uve­de­na u mom­ko­vu ku­ću i „tu je pri­mo­ra­ju, te uzme kao dar 21 du­kat ce­sar­ski, i to ovim na­či­nom: je­dan čo­vjek dr­žao joj je ru­ku, a mla­do­že­nja joj je bro­jao na ru­ke du­ka­te”.
Obi­čaj da­ri­va­nja dje­voj­ke ja­vljao se u ra­znim va­ri­jan­ta­ma. Po­ne­kad je da­ri­va­nje vr­še­no in­di­rekt­no – mla­do­že­nja ni­je išao s pro­sci­ma dje­vo­jač­koj ku­ći, već bi dje­voj­ci po ne­kom od rod­bi­ne po­sla­li dar. Da­ri­va­nju je pri­da­va­na to­li­ka pa­žnja da se po­klo­ni­ma „u zu­be gle­da­lo”. Na pri­mjer, ka­da je iz­vje­sni mla­do­že­nja is­pla­ći­vao bu­du­ćem ta­stu ugo­vo­re­nu su­mu, ovaj je na­šao da je je­dan du­kat iz­li­zan pa mu ga je vra­tio, tra­že­ći da ga za­mi­je­ni do­brim, „ina­če mu ne da dje­voj­ku”. Ni­je bi­lo ne­u­o­bi­ča­je­no ni da po­ro­di­ca već is­pro­še­ne i da­ro­va­ne dje­voj­ke „tvr­di pa­zar” tra­že­ći od mla­do­že­nje do­dat­ne da­ro­ve.
Pro­te­sti pro­tiv „ku­po­vi­ne dje­vo­ja­ka” ja­vi­li su se već po­čet­kom 18. vi­je­ka, i to ne pro­tiv sa­mog obi­ča­ja, već pro­tiv vi­so­ke svo­te nov­ca ko­ju su ro­di­te­lji tra­ži­li za svo­je kće­ri. Te­mi­švar­ski epi­skop Jo­a­ni­ki­je je na sa­bo­ru u Kar­lov­ci­ma 1726. go­di­ne kao je­dan od pro­ble­ma u svo­joj epar­hi­ji iz­nio i to da dje­vo­jač­ki oče­vi od bu­du­ćih ze­to­va tra­že po sto i vi­še gro­ša; pre­ko­mjer­na za­htje­va­nja ima­la su za po­sle­di­cu da su po­je­di­ne dje­voj­ke osta­ja­le ne­u­da­te, dok su ne­ke od njih ra­đa­le van­brač­nu dje­cu. I va­ljev­ski vla­di­ka Do­si­tej ta­ko­đe je tvr­dio da „mno­gi lju­di ištu nov­ce za dje­voj­ke i svo­ju dje­cu pro­da­ju”.
Pro­ble­mom „ku­po­vi­ne dje­vo­ja­ka” ba­vi­le su se i usta­nič­ke vo­đe: „U po­čet­ku ovog (19.) vi­je­ka u Sr­bi­ji su ta­ko mno­go is­ka­li za dje­voj­ke da se si­ro­mah čo­vjek ni­je mo­gao ože­ni­ti, te je Cr­ni Đor­đi­je iz­dao za­po­vi­jest da se za dje­voj­ku ne smi­je iska­ti vi­še od jed­nog du­ka­ta”. (...)
I po­red na­ve­de­nih mje­ra, cen­tral­nim vla­sti­ma su i da­lje pri­sti­za­le žal­be da po­je­di­ni ro­di­te­lji tra­že i po 10-15 du­ka­ta za dje­voj­ku. Sto­ga je sve­šten­stvu i svje­tov­nim vla­sti­ma pre­po­ru­če­no da po­u­ča­va­ju i od­vra­ća­ju na­rod od tog „rđa­vog i po čo­vje­čan­stvo stid­nog obi­ča­ja ucje­ne dje­vo­ja­ka; a ni su­do­vi da ne uva­ža­va­ju ugo­vo­re po ko­ji­ma bi mla­do­že­nja obe­ćao dje­vo­jač­koj po­ro­di­ci ka­kvu su­mu nov­ca u ime brat­skog da­ra”.
Po­red svje­tov­nih vla­sti, na is­kor­je­nja­va­nju po­me­nu­tog obi­ča­ja ra­di­lo je i sve­šten­stvo. Ta­ko je u jed­nom slu­ča­ju mi­tro­po­lit sa­vje­to­vao lo­kal­nog sve­šte­ni­ka da „od­go­vo­ri­te ro­di­te­lje dje­vi­ce da ne pro­da­je svo­je di­je­te za nov­ce, ne­go ne­ka mu da svoj ro­di­telj­ski bla­go­slov da se ovi mla­den­ci is­pi­ta­ju i vjen­ča­ju ka­da se vo­le i oće”.
Obi­čaj „ku­po­vi­ne”, od­no­sno pla­ća­nja za dje­voj­ku do iz­ra­ža­ja je do­la­zio pr­ven­stve­no pri­li­kom ugo­va­ra­nja bra­ka. Obi­čaj pla­ća­nja se, me­đu­tim, ni­je ogra­ni­ča­vao na dje­voj­ke, već se u ne­kim slu­ča­je­vi­ma pri­mje­nji­vao i na uda­te že­ne. U pr­vim de­ce­ni­ja­ma 19. vi­je­ka, ka­da je dr­žav­na kon­tro­la nad in­sti­tu­ci­ja­ma bra­ka bi­la mi­ni­mal­na, u brač­noj prak­si či­nje­ne su ra­zno­ra­zne zlo­u­po­tre­be. Obi­čaj sa­mo­volj­nog ras­pu­šta­nja su­pru­žni­ka i stu­pa­nje u no­ve, ne­za­ko­ni­te bra­ko­ve bio je je­dan od naj­ra­spro­sta­nje­ni­jih. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma ni­je bi­lo ne­u­o­bi­ča­je­no da pr­vi, za­ko­ni­ti muž od svog na­sled­ni­ka do­bi­je iz­vje­snu su­mu nov­ca na ime iz­gu­blje­nih su­pru­žan­skih pra­va. Ve­ći­na ta­kvih brač­nih par­ni­ca rje­ša­va­na je u okvi­ru lo­kal­ne za­jed­ni­ce, bez ika­kvog uče­šća vla­sti. Uko­li­ko bi pred­stav­ni­ci vla­sti i in­ter­ve­ni­sa­li u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma, ni­je­su se uvi­jek sli­je­po dr­ža­li za­ko­na, već su po­ne­kad pri­hva­ta­li rje­še­nje ko­je im je na­me­ta­la lo­kal­na za­jed­ni­ca.
Slu­ča­je­vi „ku­po­vi­ne že­na” na­ro­či­to su uze­li ma­ha po­sli­je po­vrat­ka srp­skih za­ro­blje­ni­ka iz Tur­ske. Mno­gi od njih su svo­je su­pru­žni­ke na­šli u no­vim brač­nim za­jed­ni­ca­ma. Na pri­mjer Ži­van iz Ka­lu­đe­ri­ce, ko­ji se iz za­ro­blje­ni­štva vra­tio 1819. go­di­ne i na­šao svo­ju že­nu po­no­vo uda­tu, po­sli­je pre­go­vo­ra sa nje­nim no­vim mu­žem do­bio je 206 gro­ša na ime su­pru­žan­skih pra­va.
„Ku­po­vi­nu dje­vo­ja­ka” dr­ža­va je oži­go­sa­la kao sra­man i ne­čo­vje­čan obi­čaj ko­ji je na­ru­ša­vao dru­štve­nu sta­bil­nost, pa je sna­gom za­ko­na po­ku­ša­va­la da ga uki­ne. Ve­li­ki broj za­kon­skih pro­pi­sa upe­re­nih pro­tiv ovog obi­ča­ja go­vo­ri, s jed­ne stra­ne, o do­sled­noj po­li­ti­ci dr­ža­ve po tom pi­ta­nju, ali s dru­ge stra­ne i o du­bo­koj uko­ri­je­nje­no­sti ovog obi­ča­ja. Dru­štve­no-eko­nom­ski uslo­vi u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji, na­ro­či­to na po­čet­ku nje­nog po­sto­ja­nja, po­go­do­va­li su op­stan­ku ova­kvog na­či­na skla­pa­nja bra­ka; bez pro­mje­na tih uslo­va, si­la za­ko­na bi­la je ne­moć­na. Ali, i ka­da su se te okol­no­sti iz­mi­je­ni­le i obi­čaj „ku­po­vi­ne” iz­gu­bio zna­čaj ko­ji je ne­ka­da imao, on ni­je u pot­pu­no­sti ne­stao.(NA­STA­VI­ĆE SE)