PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ot­mi­ca dje­vo­ja­ka je kod mno­gih na­ro­da u pro­šlo­sti bi­la re­gu­la­ran na­čin stu­pa­nja u brak, a brač­na ve­za ni­je sma­tra­na pot­pu­nom, uko­li­ko že­na ni­je pri­ba­vlje­na ot­mi­com. U mo­der­no do­ba ot­mi­ca je pre­sta­la da se sma­tra brač­nom tak­ti­kom i po­sta­la je kri­vič­no dje­lo.
Ot­mi­com se ni­je­su že­ni­li „naj­bo­lji lju­di, već, po­naj­vi­še mom­čad ko­ja ne­ma­ju ro­di­te­lja, ili ako ih ima­ju, a oni ih ne slu­ša­ju, ne­go se ski­ću ko­je­ku­da; a za po­šte­na mom­ka i od po­šte­na ro­da sla­bo će kad ote­ti dje­voj­ku, ni­ti će ta­kvi mo­mak oti­ći u ot­mi­cu”. Slič­no je za­pa­ža­nje i Alek­se Jo­va­no­vi­ća: „Ot­mi­ca se do­ga­đa­la ka­da mo­mak za­pro­si dje­voj­ku, pa mu je ne da­du; ili kad zna­ju da mu je ne­će da­ti. Naj­če­šće su oti­ma­li dje­voj­ke mom­ci si­ro­ta­ni bez ro­di­te­lja, ili pu­sto­šni si­no­vi ko­ji ne slu­ša­ju ro­di­te­lje, ne­go se pro­vo­de u skit­nji. Mo­mak, po­šten i od do­bre po­ro­di­ce, ne ide u ot­mi­cu”.
Ot­mi­ca je još od ra­nog sred­njeg vi­je­ka sma­tra­na za pre­stup i ne­za­ko­nit na­čin stu­pa­nja u brak. Za­bra­nje­na je još na Če­tvr­tom va­se­ljen­skom sa­bo­ru 451. go­di­ne. U Sr­bi­ji se ot­mi­ca pr­vi put po­mi­nje u Žič­koj po­ve­lji: „Ako li se ne­ka (dje­voj­ka) ot­me od ro­di­te­lja ili od dru­go­ga ko­ga, to se ta­kav ima ka­zni­ti pre­ma nje­go­vom či­nu”.
Ot­mi­cu je za­bra­nji­vao i Du­ša­nov za­ko­nik: „Ako vla­ste­lin uzme vla­ste­lin­ku na­sil­no – da mu se obi­je ru­ke od­si­je­ku i nos ure­že. Ako li se­bar uzme na si­lu vla­ste­lin­ku da se obje­si, ako pak uzme iz svog sta­le­ža (svo­ju dru­gu) na si­lu, da mu se obi­je ru­ke od­si­je­ku i nos ure­že”.
Ne zna­mo u ko­joj mje­ri su ove od­red­be po­što­va­ne. Ima mi­šlje­nja da u srp­skoj dr­ža­vi kra­jem sred­njeg vi­je­ka obi­čaj ot­mi­ce ni­je bio ras­pro­stra­njen zbog pri­jet­nje su­ro­vim ka­zna­ma, a da je po­čeo da uzi­ma ma­ha pa­dom Sr­bi­je pod osman­sku vlast. Iako je i pod osman­skom upra­vom za­bra­na ot­mi­ce bi­la na sna­zi, ha­o­tič­ne po­li­tič­ke pri­li­ke i ne­po­sto­ja­nje ja­ke cen­tral­ne vla­sti do­pri­ni­je­li su nje­nom ši­re­nju. Na­red­be pro­tiv ot­mi­ce dje­vo­ja­ka po­sto­ja­le su i u Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji; ot­mi­ca je za­bra­nje­na na sa­bo­ru u Kar­lov­ci­ma 1726. go­di­ne, a ta na­red­ba po­no­vlje­na je i če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je na sa­bo­ru u Be­o­gra­du. (...)
Ka­kva je bi­la sud­bi­na ote­te dje­voj­ke? Na osno­vu et­no­graf­ske li­te­ra­tu­re mo­že se za­klju­či­ti da se ri­jet­ko kad de­ša­va­lo da se ote­ta dje­voj­ka ne uda za ono­ga ko­ji ju je oteo. Ona je naj­če­šće pri­sta­ja­la na brak sa ot­mi­ča­rem, po­što se ote­ta dje­voj­ka u na­ro­du sma­tra­la osra­mo­će­nom. Uko­li­ko bi ona i nje­ni ro­di­te­lji na­knad­no pri­sta­li na do­bro­volj­no skla­pa­nje bra­ka, pre­sta­ja­la je i kri­vič­na od­go­vor­nost ot­mi­ča­ra. Ima­ju­ći u vi­du upra­vo tu okol­nost, ot­mi­ča­ri su se i od­lu­či­va­li da ot­mi­com stek­nu že­nu ko­ju su že­lje­li. Sto­ga su mno­ge ote­te dje­voj­ke iz­ja­vlji­va­le da su dra­go­volj­no po­šle za ot­mi­ča­re (dra­go­volj­ni pri­sta­nak bio je nu­žni uslov za skla­pa­nje bra­ka), sa­mo da bi iz­bje­gle sud­bi­nu „osra­mo­će­ne” dje­voj­ke.
Po ri­je­či­ma Ti­ho­mi­ra Đor­đe­vi­ća, ote­ta dje­voj­ka „ne bi se uda­la sa­mo on­da kad bi nje­na rod­bi­na uspje­la da je pre­ot­me, ili kad bi je vlast vra­ti­la, ili kad bi njoj sa­moj po­šlo za ru­kom da po­bjeg­ne ku­ći ro­di­telj­skoj”. Me­đu­tim, ta­kvih slu­ča­je­va je u prak­si bi­lo mno­go. Na vi­jest da je ne­ka dje­voj­ka ili že­na ote­ta, ni nje­na po­ro­di­ca, ni nje­na rod­bi­na, ni nje­ni su­sje­di, nit pak dr­žav­na vlast ni­je­su sje­dje­li skr­šte­nih ru­ku, već su or­ga­ni­zo­va­li po­tje­ru za ot­mi­ča­ri­ma. Pri tom ni­je bi­lo va­žno da li je ot­mi­ca iz­vr­še­na od stra­ne Sr­ba ili Tu­ra­ka. Ipak, sti­če se uti­sak da je mo­ti­va­ci­ja za­jed­ni­ce da po­vra­ti svog čla­na bi­la na­ro­či­to ve­li­ka u slu­ča­je­vi­ma ot­mi­ce od stra­ne Tu­ra­ka. Po­vra­ćaj dje­voj­ke u ma­tič­nu za­jed­ni­cu bi­lo je pi­ta­nje ča­sti, i to ne sa­mo dje­vo­jač­ke ča­sti, već pri­je sve­ga pi­ta­nje ča­sti za­jed­ni­ce – po­ro­di­ce, se­la, na­hi­je i dr­ža­ve, a čast za­jed­ni­ce je u vri­jed­no­snom si­ste­mu ono­vre­me­nog dru­štva za­u­zi­ma­la mno­go vi­šu po­zi­ci­ju od ča­sti po­je­din­ca. Osje­ća­ji ča­sti, sa­mo­po­u­zda­nja i do­sto­jan­stva – lič­nog i ko­lek­tiv­nog, ko­ji su se raz­bu­di­li to­kom usta­nič­kog pe­ri­o­da, ni­je­su vi­še do­zvo­lja­va­li ne­ka­da­šnjem ra­je­ti­nu da svo­ju imo­vi­nu po­kor­no ustu­pi ne­pri­ja­te­lju.
Ne­ki ele­men­ti ot­mi­ce na­la­ze se i u sa­vre­me­nim svad­be­nim ce­re­mo­ni­ja­ma. Pu­ca­nje iz pu­ške ko­jim sva­to­vi pr­vo na­ja­vlju­ju do­la­zak dje­vo­jač­koj ku­ći, a po­tom i po­vra­tak u mla­do­že­njin dom, obi­čaj da sva­to­vi ima­ju svog voj­vo­du, bar­jak­ta­ra i sl., pred­sta­vlja­ju re­ci­di­ve ne­gda­šnjeg obi­ča­ja.
Po­red „pra­ve” ot­mi­ce, po­sto­ja­la je i tzv. pri­vid­na ot­mi­ca dje­vo­ja­ka. Austro­u­gar­ski po­sla­nik Bus­bek, ko­ji je 1555. go­di­ne pu­to­vao kroz Sr­bi­ju, za­bi­lje­žio je je­dan ta­kav slu­čaj: „U ovom ze­mlji (je) obi­čaj da kad ro­di­te­lji već ugo­vo­re sve o že­nid­bi si­na i kće­ri svo­je, mla­do­že­nja ipak oti­de te ne­vje­stu kra­dom do­ve­de, upra­vo ukra­de. Ovo, ve­le, či­ne što se sma­tra da ni­je pri­stoj­no da dje­voj­ka od svo­je vo­lje pri­sta­ne da bu­de že­na”.
Slič­ne pri­vid­nim su i tzv. ugo­vo­re­ne ot­mi­ce ko­je su se iz­vo­di­le po pri­stan­ku i na­ro­či­tom do­go­vo­ru dje­voj­ke i mom­ka, uglav­nom bez zna­nja dje­vo­jač­kih ro­di­te­lja. Ta­kva vr­sta „ot­mi­ce”, ko­ja je, da­kle, vr­še­na sa pri­stan­kom dje­voj­ke, ni­je se tre­ti­ra­la kao pra­va ot­mi­ca.
(NA­STA­VI­ĆE SE)