Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Dan do­no­si i pri­ču Mi­lo­ra­da M. Pe­tro­vi­ća, pod na­slo­vom „Ja­streb”, ko­ja go­vo­ri o lo­jal­no­sti, lju­ba­vi, vjer­no­sti: „U jed­nom go­lu­bi­nja­ku ži­ve­li su go­lub i go­lu­bi­ca. Oni su ima­li mla­den­ce, ma­le i go­lu­ždra­ve mla­dun­ce ko­ji još ni­su zna­li šta je svet i šta su kri­la. Sva­ko­ga da­na od­le­tao je go­lub i do­no­sio u klju­nu lep­ti­ro­va i bu­bi­ca. Go­lu­bi­ca je osta­ja­la sa­ma, ve­se­lo gu­ka­la, skri­va­la svo­je ma­le i oče­ki­va­la svo­ga dra­go­ga go­lu­ba. Je­dan ja­streb, ko­ji je išao od se­la do se­la i hva­tao mla­de pi­li­će, opa­zi jed­no­ga da­na sa­mu go­lu­bi­cu, do­le­te na obli­žnju stre­hu i sta­de je po­sma­tra­ti. `Sladak za­lo­gaj! Ja bih mo­gao da je do­če­pam ovo­ga ča­sa i da se na­pi­jem nje­ne slat­ke kr­vi, ali ja to­ga ni­sam že­ljan. Iz da­na u dan ras­tr­zam mla­de se­o­ske pi­li­će, ali ja bih ne­što dru­go’. Go­lu­bi­ca, kad ga ose­ti, iz­vi svoj le­pi me­ka­ni vra­tić i br­zo se tr­že na­trag. ‘Ne pla­ši se, le­pa go­lu­bi­ce, ne­ću ja te­bi ni­šta,sa­mo da te gle­dam;ti si ta­ko le­pa i mila`. Ona mu re­če: ‘Idi, dok ni­je do­šao moj le­pi go­lub! Idi što pre, jer ako te on vi­di ov­de, on­da te­ško i me­ni i te­bi!’ Ja­streb se pod­smeh­nu: ‘Tvoj le­pi go­lub! Kad se još po­no­si­ti ja­streb bo­jao pla­šlji­vog go­lu­ba?’ Go­lu­bi­ca mu od­vra­ti: ‘Ali ja ga se bo­jim...idi,idi što pre!’ Go­lub je pre­ko­ri:’ Lu­da si što ga se bo­jiš! Si­gur­no je on ne­što bo­lji od te­be. Po le­po­ti: ti si lep­ša od nje­ga. I mla­đa si si­gur­no od nje­ga’- uda­ri ja­streb na žen­sku ose­tlji­vost. ‘O, da­bo­me, da­bo­me da sam mla­đa’, od­vra­ti pla­šlji­vo go­lu­bi­ca. ‘Ra­diš i pri­vre­đu­ješ, ko­li­ko i on, je li ta­ko?’ – bio je upo­ran go­lub. ‘I vi­še, i vi­še...’ ‘I ti si se ve­za­la za jed­nu ta­kvu sla­bo­ti­nju, bo­jiš ga se, i po­slu­šna si mu, kao rob. To je već stid­no!’ Go­lu­bi­ca se za­mi­sli, iz­le­te iz go­lu­bi­nja­ka, i sta­de pre­ma ja­stre­bu, pa ga du­go, du­go po­sma­tra­še :’Ako slu­čaj­no na­i­đe go­lub?’ – pro­ša­pu­ta ona. ‘A ti se sa­krij pod mo­je kri­lo’ – od­vra­ti ja­streb. ‘A ako me na­đe?’ ‘Ni­šta’ – opet će ja­streb – ‘ Mi će­mo ka­za­ti, da je sve ša­la. Ne­će se on lju­ti­ti. Upra­vo, on će se ra­do­va­ti, kad vi­di, da sam mu ja pri­ja­telj. Ja sam jak, ve­o­ma jak, mno­go ja­či od nje­ga... Da znaš ti sa­mo ka­ko sam ja jak, ti bi me­ne vo­le­la, a ne nje­ga, to­ga tvog sla­bo­ti­nju go­lu­ba.’ I ja­streb se pri­ma­če sa­svim bli­zu go­lu­bi­ce, po­mi­lo­va je svo­jim kri­lom, i za­ro­ni svoj po­vi­je­ni kljun, u njen me­ka­ni vra­tić, i sta­de se to­pi­ti od če­žnje i ra­do­sti. Po­tom je za­gr­li i po­to­pi svo­jim tan­kim kri­li­ma, uze u kan­dže, i pri­ti­šte na svo­je sna­žne gru­di. Go­lu­bi­ca oba­mre ose­tiv­ši sna­žne da­ma­re ja­stre­bo­ve i za­ri svo­ju ma­lu gla­vi­cu pod gr­lo ja­stre­bo­vo...
A kad do­le­te go­lub, on za­te­če go­lu­bi­cu u gne­zdu, isto ona­ko kao što je be­še i osta­vio, sa­mo njen le­pi, me­ka­ni vra­tić ne be­še gla­dak kao pre, na nje­mu be­hu osta­li tra­go­vi sna­žnih ja­stre­bo­vih kan­dža i oštrog, po­vi­je­nog klju­na. Ja­streb, ko­ji se za ča­sak be­še uda­ljio, do­le­ti kao iz­ne­na­da, i sta­de na sta­ro me­sto, na obli­žnju stre­hu. Go­lub spa­zi ja­stre­ba: ‘Šta će­mo sad? Ovaj stra­šni gost kan­da nam ne mi­sli do­bro’, re­če i pri­vi go­lu­bi­cu bli­že uza se. Ona od­go­vo­ri: ‘O, ne boj se! Ma­lo čas je do­la­zio i ni­je stra­šan kao što se go­vo­ri. Izi­đi slo­bod­no i raz­go­va­raj s njim.’ Go­lub je po­slu­ša i po­sle ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka ja­streb i go­lub po­sta­do­še naj­ve­ći pri­ja­te­lji. Ja­streb mu re­če: ‘Vi­dim ka­ko se mu­čiš i za­to ću ti po­ma­ga­ti, do­no­si­ću ti lep­ti­ro­va i bu­bi­ca, pa će­te bi­ti za­do­volj­ni.’ Od ta­da su išli za­jed­no u lov. Go­lub ne mo­ga­še le­te­ti kao ja­streb i za­to za­sta­de, a ja­streb se ubr­zo vra­ti u go­lu­bi­njak, no­se­ći lov. Go­lu­bi­ca ga ra­do­sno do­če­ka, a ja­streb je opet pri­ti­šte na svo­je gru­di.
Za ma­lo, pa do­đe i go­lub. Go­lu­bi­ca se­đa­še s ja­stre­bom na go­lu­bi­nja­ku i ure­đi­va­še svoj me­ka­ni, raš­ču­pa­ni vra­tić.
Po­sle je to išlo ta­ko sva­ko­ga da­na. I kad ne­kog da­na ne bi do­šao ja­streb, go­lu­bi­ca bi go­ni­la go­lu­ba, da ga tra­ži. Jed­no­ga da­na, opa­zi go­lub na ja­stre­bo­vim kri­li­ma je­dan pra­mi­čak me­ka­nog pa­per­ja sa go­lu­bi­či­nog vra­ta. I to­ga da­na nje­mu se otvo­ri­še oči, a u nje­go­vu du­šu use­li se je­dan bes­kraj­ni bol, i nje­go­vo ma­lo, do­bro sr­ce, pre­pu­če od to­ga bo­la.
(Na­sta­vi­će se)