PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


„Sta­noj­ka, kći Ike Ba­ji­ća iz Vla­škog Do­la.., do­bje­gla je po ima­ju­ćem obi­ča­ju srp­skom za Mi­len­ka Alek­si­ća iz istog se­la”.
Ovo je sa­mo je­dan iz mo­ra iz­vje­šta­ja slič­ne sa­dr­ži­ne ko­ji su cr­kve­nim vla­sti­ma sti­za­li iz pa­ro­hi­ja ši­rom Sr­bi­je. Za raz­li­ku od obi­ča­ja ot­mi­ce, ko­ji je sre­di­nom 19. vi­je­ka go­to­vo iš­če­zao, i „ku­po­vi­ne dje­vo­ja­ka” – obi­ča­ja ko­ji ni­je ne­stao, ali je u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka po­čeo da gu­bi zna­čaj ko­ji je ne­ka­da imao, obi­čaj do­bje­ga­va­nja dje­vo­ja­ka ostao je ras­pro­stra­njen to­kom či­ta­vog 19. vi­je­ka: „Da je u da­na­šnje do­ba već po­sta­la obič­na stvar, da dje­voj­ka ide sa­ma, i da je ovaj obi­čaj pri­je bio re­đi, to je svi­ma do­bro po­zna­to”, za­pi­sao je Jo­van Mi­o­dra­go­vić 1880. go­di­ne.
Raz­lo­zi za do­bje­ga­va­nje dje­vo­ja­ka bi­li su mno­go­broj­ni. Dje­voj­ke su do­bje­ga­va­le u slu­ča­je­vi­ma ka­da se ro­di­te­lji ni­je­su sla­ga­li sa nji­ho­vim iz­bo­rom part­ne­ra. Je­dan lo­kal­ni sve­šte­nik je to ova­ko obra­zlo­žio: „Obi­čaj se u na­ro­du na­šem na­ho­di, tj. gdi mla­di­ći že­le uze­ti – ro­di­te­lji za­bra­nju­ju, a gdi ro­di­te­lji ima­ju vo­lju – mla­di­ći, pak, ne­će­du”. I na­mje­snik pa­ra­ćin­ski je oba­vje­šta­vao mi­tro­po­li­ta da se „ovi slu­ča­je­vi kod nas če­šće do­ga­đa­ju, tj. sa­me dje­voj­ke od­bje­ga­va­ju i ako se ne bi to za­bra­nji­va­ti po­če­lo, to ni­jed­na dje­voj­ka na li­jep na­čin, kao što ro­di­te­lji že­le, uda­ta ne bi bi­la”. Iako su, po ured­bi iz 1837. go­di­ne, mla­di­ći ko­ji­ma su dje­vo­jač­ki ro­di­te­lji ote­ža­va­li stu­pa­nje u brak sa nji­ho­vim kće­ri­ma bi­li du­žni da to ja­ve lo­kal­nim vla­sti­ma, oni to ni­je­su či­ni­li, već su im dje­voj­ke do­bje­ga­va­le bez ro­di­telj­skog zna­nja.
Dje­voj­ke su do­bje­ga­va­le i u slu­ča­je­vi­ma ka­da su nji­ho­vi ro­di­te­lji tra­ži­li isu­vi­še ve­li­ki „dar” od po­ten­ci­jal­nih mla­do­že­nja. U jed­nom iz­vje­šta­ju lo­kal­nih vla­sti ka­že se da dje­voj­ke do­bje­ga­va­ju iz raz­lo­ga što nji­ho­vi ro­di­te­lji tra­že na ime da­ra i po 10-15 du­ka­ta. (...) Ro­di­te­lji su, me­đu­tim, če­sto sa­mi pod­sti­ca­li dje­voj­ke na do­bje­ga­va­nje da bi iz­bje­gli svad­be­ne tro­ško­ve.
Je­dan od uzro­ka do­bje­ga­va­nja bi­lo je i po­sto­ja­nje ne­ke od ka­non­skih pre­pre­ka za vjen­ča­nje, po­put srod­stva iz­me­đu mom­ka i dje­voj­ke. Zna­ju­ći da im cr­kva ne­će do­zvo­li­ti da se re­dov­nim pu­tem vjen­ča­ju, dje­voj­ka i mo­mak su do­bje­ga­va­njem na­sto­ja­li da iz­vr­še pri­ti­sak, ka­ko na cr­kve­ne vla­sti ta­ko i na svo­ju oko­li­nu (uko­li­ko je bi­la pro­tiv­na ta­kvom bra­ku), da im se vjen­ča­nje ipak do­zvo­li.
Ro­di­te­lji od­bje­glih dje­vo­ja­ka če­sto se ni­je­su mi­ri­li sa ne­po­što­va­njem svog auto­ri­te­ta. Sto­ga je če­sto do­la­zi­lo do su­ko­ba me­đu po­ro­di­ca­ma, ko­je su po­ne­kad ima­le i tra­gi­čan is­hod: „No, po­sli­je ve­li­ka mu­ka bi­va sa ro­di­te­lji­ma, jer­bo ne­će­du da pri­me svo­ju kćer u svo­me do­mu, no pri­je­te da ubi­ju, što na vi­še mje­sta do­ga­đa se”.
Do­ma­zet­stvu kao brač­noj tak­ti­ci pri­bje­ga­va­le su pr­ven­stve­no po­ro­di­ce bez mu­ških po­to­ma­ka. Ćer­ka (ili jed­na od kćer­ki, uko­li­ko ih je bi­lo vi­še) uda­jom ne bi od­la­zi­la u mla­do­že­nji­nu ku­ću, kao što je to ina­če bi­lo uobi­ča­je­no, već je s mu­žem osta­ja­la u oče­voj ku­ći i na nje­go­vom ima­nju. Do­vo­đe­njem do­ma­ze­ta u ku­ću po­ro­di­ce bez mu­ških po­to­ma­ka rje­ša­va­le su pi­ta­nje op­stan­ka i pro­du­žet­ka po­ro­dič­nog do­ma­ćin­stva. Mla­di­ći ko­ji su pri­hva­ta­li ova­kve brač­ne aran­žma­ne naj­če­šće su po­ti­ca­li iz si­ro­ma­šnih po­ro­di­ca sa ve­li­kim bro­jem dje­ce ko­je im ni­je­su mo­gle obez­bi­je­di­ti ima­nje neo­p­hod­no za iz­dr­ža­va­nje sop­stve­ne po­ro­di­ce.
Bi­lo je uobi­ča­je­no da se pri­je stu­pa­nja u brak mla­dić i dje­vo­jač­ki ro­di­te­lji pred se­o­skim kme­to­vi­ma do­go­vo­re o uslo­vi­ma bu­du­ćeg su­ži­vo­ta. Naj­če­šće bi to bio kra­tak, usmen do­go­vor – do­ma­zet će „ući” u dje­vo­jač­ku ku­ću i ob­ra­đi­va­ti ima­nje kao svo­je, a po smr­ti že­ni­nih ro­di­te­lja ima­nje će na­sli­je­di­ti za­jed­no sa že­nom.
Uko­li­ko je po­ro­di­ca ima­la vi­še ćer­ki, jed­na je s mu­žem osta­ja­la u ku­ći, dok su osta­le od­la­zi­le u do­mo­ve svo­jih su­pru­žni­ka. Po obi­čaj­nom pra­vu, sa­mo je ćer­ka ko­ja je osta­ja­la na po­ro­dič­nom ima­nju ima­la pra­vo na­sled­stva. Od­red­be Gra­đan­skog za­ko­ni­ka su, pak, pro­pi­si­va­le da u slu­ča­ju ne­ma­nja mu­škog po­tom­stva, ćer­ke rav­no­prav­no na­sle­đu­ju po­ro­dič­nu imo­vi­nu. Me­đu­tim, i po­red tog pro­pi­sa, dru­štvo se čvr­sto dr­ža­lo obi­čaj­nog pra­va.
Uvi­dom u isto­rij­sku gra­đu sti­če se uti­sak da su do­ma­zet­ski bra­ko­vi če­šće do­vo­di­li do ne­su­gla­si­ca u po­ro­di­ci ne­go što je to slu­čaj sa dru­gim brač­nim aran­žma­ni­ma. Sa­mim do­la­skom u dje­vo­jač­ku ku­ću mu­ški auto­ri­tet već je bio pot­ko­pan. Vla­sni­štvo nad imo­vi­nom da­va­lo je že­na­ma osje­ćaj mo­ći, ko­ji su če­sto i jav­no de­mon­stri­ra­le. Ta de­mon­stra­ci­ja mo­ći naj­ek­spli­cit­ni­je je do­la­zi­la do iz­ra­ža­ja u slu­ča­je­vi­ma brač­nih ne­su­gla­si­ca, ko­je su se če­sto za­vr­ša­va­le is­tje­ri­va­njem mu­ža iz ku­će. Po­lo­žaj mu­škar­ca ko­ji je do­šao u že­ni­nu ku­ću naj­bo­lje opi­su­ju iz­ra­zi ko­ji­ma je na­zi­van – „pri­puz”, „uljez”, „do­šljak”, „udo­mac”, „mi­raž­dži­ja”, „pri­zet”, „pri­vod­njak”, „pri­zet­njak”, i sl.
(Na­sta­vi­će se)