Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


O Vik­to­ru Igou ča­so­pis Dan je 1911. go­di­ne ob­ja­vio čla­nak dr Ni­ko­le Do­bre­či­ća pod pu­nim na­slo­vom: Vik­tor Igo, kao na­ci­o­nal­ni i me­đu­na­rod­ni pje­snik. Do­bre­čić ka­že da je Vik­tor Igo „naj­o­mi­lje­ni­ji svjet­ski pi­sac po­pu­lar­ne fran­cu­ske ško­le knji­žev­no­sti. On je do­sti­gao vr­hu­nac sla­ve ne sa­mo kao ve­li­ki pje­snik, ne­go i kao apo­stol ve­li­kih mo­der­nih ide­ja: slo­bo­de i dru­štve­ne prav­de; kao do­bar gra­đa­nin, ko­ji je svoj ži­vot is­pu­nio ne­pre­sta­nim bor­ba­ma za ve­li­ke ide­a­le i sko­ro 20 go­di­na bio u iz­gnan­stvu... Po­put svi­ju istin­ski ve­li­kih pi­sa­ca, ka­kvi su bi­li Šek­spir, Ser­van­tes, Mo­li­jer i dru­gi, on se pod­jed­na­ko do­pa­dao i uskom kru­gu po­sve­će­nih u lje­po­te knji­žev­ne i ši­rim slo­je­vi­ma na­rod­nim, či­je je ra­do­sti i bo­lo­ve s nje­žno­šću opje­vao. Ot­me­ni i svjet­ski pje­snik, cvi­jet du­ha fran­cu­sko­ga, osje­ćao je za­do­volj­stvo da te­če sim­pa­ti­je, ka­ko u skrom­nim so­ba­ma, ta­ko i u bo­ga­tim sa­lo­ni­ma. Ogrom­ni uspjeh po­pu­lar­nih, jef­ti­nih iz­da­nja nje­go­vih dje­la bio je jed­na od naj­ve­ćih ra­do­sti nje­go­va ži­vo­ta. On je bio čo­vjek či­ji je duh i ta­le­nat bio ne­iz­mjer­no slo­žan i ra­zno­lik, ko­ji je imao spo­sob­no­sti da za­do­vo­lji sve uku­se, da pod­mi­ri sve ra­zno­li­ke este­tič­ke po­tre­be ljud­ske. Is­ti­cao je prav­du, za­ko­ni­tost, uni­ver­zal­no brat­stvo i uni­ver­zal­nu lju­bav i slo­gu... Ali ono, što naj­vi­še pa­da u oči nje­go­vom pa­žlji­vom či­ta­o­cu, jest to, da je on ujed­no i pa­tri­ot­ski i ko­smo­po­lit­ski pje­snik, da je on naj­ve­ći Fran­cuz od svi­ju Fran­cu­za, a u isti mah i gra­đa­nin svi­ju dru­gih stra­nih na­ci­ja. Dru­gim ri­je­či­ma: on je naj­na­ci­o­nal­ni­ji iz­me­đu svi­ju fran­cu­skih pje­sni­ka, a u isto vri­je­me me­đu­na­rod­ni pje­snik par ex­cel­len­ce, tj. me­đu­na­rod­ni pje­snik u naj­ja­čem smi­slu te ri­je­či. Afir­ma­ci­jom ove, na pr­vi po­gled, ano­ma­li­je, ne­ma ni­če­ga pa­ra­dok­sal­nog, tj. poj­mo­vi na­rod­nog i me­đu­na­rod­nog pje­sni­ka u Vik­to­ru Igou mo­gu se vr­lo do­bro slo­ži­ti, prem­da se u svim dru­gim pje­sni­ci­ma ova dva poj­ma is­klju­ču­ju.
Na pr­vom mje­stu su­sre­će nas pi­ta­nje: Što je na­ci­o­nal­ni pi­sac, ili na­ci­o­nal­ni pje­snik? To je onaj pje­snik, ko­ji pro­bu­đu­je svi­jest na­ro­da, ko­me on pri­pa­da i pod­sje­ća ga na so­li­dar­nost, ko­ja po­sto­ji me­đu svim čla­no­vi­ma dru­štva bi­lo što se ti­če uspo­me­na pro­šle sla­ve, ubra­nih lo­vo­ra, bi­lo što se ti­če po­gi­bli u sa­da­šnjo­sti i po­sti­za­nja iz­vje­snih te­žnja i ide­a­la u bu­duć­no­sti. – To je, me­ni se či­ni, po­jam na­rod­nog pi­sca ili pje­sni­ka.
Ne­ma ni­jed­ne me­đu tim ozna­ka­ma da joj Vik­tor Igo ne od­go­va­ra tač­no i ne­po­sred­no. Bi­lo da ovaj sin Van­dej­ke u svo­joj ra­noj mla­do­sti opje­va bi­je­lu za­sta­vu, ru­že, cvi­je­će, lji­lja­ne, bi­lo Na­po­le­o­na i nje­go­vu epo­pe­ju, bi­lo slo­bo­du i nje­ne bla­go­da­ti... Za cio tok pje­snič­ke evo­lu­ci­je Vik­tor Igo je va­zda i na sva­kom mje­stu pa­tri­o­ta u naj­ve­ćem ste­pe­nu... „Ja ću cje­li­va­ti tvo­je no­ge, Fran­cu­ska, oči­ma pu­nim ža­ra i pla­ča!”
Pre­vra­tom od 2. de­cem­bra 1851. Vik­tor Igo, na­ci­o­nal­ni pje­snik, bi otje­ran u iz­gnan­stvo, ko­je je tra­ja­lo 20 go­di­na... U ta­kvim pri­li­ka­ma Vik­tor Igo po­sta­je fran­cu­ski Dan­te, pro­po­vi­je­da­ju­ći kao i on pa­kao za one ko­ji tr­gu­ju prav­dom, za po­li­tič­ke zlo­čin­ce i za iz­daj­ni­ke do­mo­vi­ne; ali u isto do­ba po­ka­zu­ju­ći svi­je­tlu bu­duć­nost i vje­či­tu sre­ću nji­ho­vih žr­ta­va u raj­skom bla­žen­stvu.
Vra­ća­ju­ći se u Pa­riz 1870. go­di­ne, Vik­tor Igo, u svo­joj 68. go­di­ni ži­vo­ta, pje­va sve po­ra­ze Fran­cu­ske, ve­li­ča je u ča­su nje­nog po­ra­za, opje­va­ju­ći hra­brost nje­nih si­no­va. On uz­no­si po­bi­je­đe­ne i pro­ri­če da će se Fran­cu­ska sko­ro opo­ra­vi­ti i po­no­vo tri­jum­fo­va­ti. Ni­kad nje­go­ve pje­sme ni­je­su bi­le ko­ri­sni­je Fran­cu­skoj ne­go sa­da, a ni­kad on ni­je bio ak­tiv­ni­ji no sa­da.
On je uli­vao u sva­ko­ga svoj plam he­ro­i­zma, odu­še­vlja­va­ju­ći klo­nu­le du­hom, pro­ri­ču­ći bo­lje da­ne i da­ju­ći svo­joj ze­mlji u hi­lja­de ob­li­ka naj­sjaj­ni­je po­ča­sti...
Ta­kav ton u naj­te­žim i naj­ža­lo­sni­jim da­ni­ma Fran­cu­ske, ta vje­ra u bu­duć­nost svo­je do­mo­vi­ne, zdru­že­na sa svim uspo­me­na­ma pro­šlo­sti, po­ka­zu­je do­volj­no, ko­li­ko je du­bok bio pa­tri­o­ti­zam Vik­to­ra Igoa i ko­li­ko su isti­ni­te afir­ma­ci­je, ko­je po­no­vi­še svi or­ga­ni Fran­cu­ske u sed­mi­ci nje­go­ve smr­ti: „Vik­tor Igo pri­pa­da ci­je­loj Fran­cu­skoj bez raz­li­ke par­ti­ja. U Vik­to­ru Igou Fran­cu­ska gu­bi svo­ga naj­ve­ćeg na­rod­nog pje­sni­ka. S Vik­to­rom Igo­om ne­sta­je je­dan sim­vol, za­sta­va, oko ko­je se mo­gu sku­pi­ti svi Fran­cu­zi bez iz­u­zet­ka; on bi­ja­še per­so­ni­fi­ka­ci­ja ide­ja i aspi­ra­ci­ja fran­cu­ske na­ci­je”.
(Na­sta­vi­će se)