Ča­so­pis „Dan” je pre­nio čla­nak s isto­i­me­nim na­zi­vom Če­ha Ja­na Ne­ru­de, a u pre­vo­du Jo­va­na I. Haj­du­ko­vi­ća: „Ni­je­su ga od­u­vi­jek ta­ko zva­li,tek po jed­nom do­ga­đa­ju, ko­ji je bio ta­ko čud­no­vat, da su i no­vi­ne o nje­mu pi­sa­le. Pre­zi­me mu je bi­lo go­spo­din He­ri­bert, a ime to­li­ko neo­bič­no da sam ga i sam za­bo­ra­vio. Go­spo­din He­ri­bert bio je lje­kar. Da isti­nu go­vo­rim: on je bio pro­mo­vi­ran za dok­to­ra me­di­ci­ne, ali ni­je li­je­čio ni­ko­ga i ni­šta. Sam bi pri­znao da od onog vre­me­na kad je kao stu­dent po­sje­ći­vao kli­ni­ku ni­je imao pod ru­ka­ma ni­jed­nog bo­le­sni­ka – a to bi pri­zna­nje ra­do uči­nio sa­mo da je uop­šte i s kim zbo­rio. Bio je to ču­dan čo­vjek. Dok­tor He­ri­bert bio je sin dok­to­ra He­ri­ber­ta, ne­kad vr­lo omi­lje­na lje­ka­ra na Ma­loj Stra­ni. Maj­ka mu je umr­la dav­no, a otac baš pred si­no­vlje­vom pro­mo­ci­jom, osta­viv­ši mu ku­ću i ne­što no­va­ca, ali ne mno­go.
Dok­tor He­ri­bert mla­đi imao bi, da je htio, na Ma­loj Stra­ni do­sta prak­se. Ali, on ni­ko­ga ni­je usli­šao, ni­ti je ko­ga po­ho­dio. Ma­lo-po­ma­lo iš­če­za­va­še po­vje­re­nje, sta­nov­ni­ci ga po­če­še osu­đi­va­ti ili ismi­ja­va­ti, go­vo­re­ći: „Ah, dok­tor!Ni mač­ku mu ne bih po­vje­rio!“ Iz­gle­da­še da dok­tor He­ri­bert ni­je mno­go ma­rio za to, uop­šte, on ni­je ma­rio za lju­de. Ni­ko­ga ni­je po­zdra­vljao, ni­ti je ko­me ot­po­zdra­vljao ako bi ga po­zdra­vio. Ako bi ko sjeo po­red nje­ga i za­po­čeo raz­go­vor, on bi ustao i oti­šao ne pro­zbo­riv­ši ni ri­je­či. No, do­go­di se ne­što, ka­ko re­ko­smo, o če­mu su i no­vi­ne pi­sa­le.
Bio je pre­kra­san jun­ski dan, ta­kav dan da se či­nja­še da se osmi­jeh naj­ve­ćeg za­do­volj­stva ras­pro­stro po ne­bu. A u taj dan kre­ta­še se po pod­ne ve­li­čan­stven spro­vod. Sa­hra­nji­va­hu go­spo­di­na Še­pe­le­ra, ra­ču­no­vod­nog sa­vjet­ni­ka, ka­ko se on­da go­vo­ri­lo. Pra­ti­li si ga mno­gi. Go­spo­din dok­tor Link, ko­ji je za osam da­na po­koj­ni­ko­ve bo­le­sti od udo­vi­ce nje­go­ve do­bio 20 du­ka­ta; re­me­nar Ostro­hrad­ski, naj­bli­ži po­koj­ni­kov ro­đak, ko­me je te­sta­men­tom osta­vio 5 hi­lja­da fjo­ri­na. Do nje­ga je ho­dao de­be­li i zdra­vljem na­bu­ja­li go­spo­din Kej­žik, naj­bo­lji i naj­po­vjer­lji­vi­ji po­koj­ni­kov pri­ja­telj, i je­di­no se on ni­je mo­gao otre­sti ne­pri­jat­nog uti­ska zbog smr­ti pri­ja­te­lja. Na­pri­jed je išla udo­va, go­spo­đa Ma­ri­ja Še­pe­le­ro­va, u cr­noj ha­lji­ni ko­ja je is­ti­ca­la nje­nu dra­žest. U to se ne­što do­go­di. Ili je na jed­noj stra­ni bi­lo od­vi­še sna­ge, ili je na obje bi­lo ne­spret­no­sti, tek san­duk se iz­o­kre­nu na stra­nu. Po­koj­nik je, do­du­še, ostao u nje­mu, ali mu je de­sna ru­ka is­pa­la van. U tom ča­su, gu­ra­ju­ći se kroz pre­stra­vlje­ne lju­de, na­i­đe dok­tor He­ri­bert, i valj­da ne­ho­ti­ce, uze mr­tva­če­vu ru­ku, za­dr­ža je u svo­joj, a za­tim po­dig­nu ka­pak na de­snom oku mr­tva­če­vu. „Ovaj čo­vjek ni­je mr­tav“, re­če. Na svim li­ci­ma opa­ža­la se uzru­ja­nost. „Be­smi­sli­ca! Vi ste bu­da­la!“- vi­kao je dr Link. Nje­mu se pri­dru­žio re­me­nar Ostro­hrad­ski, ko­jim na­glo za­tre­se mi­sao da bi mo­gao iz­gu­bi­ti onih 5 hi­lja­da. „Po­li­ci­ja! Zo­vi­te po­li­ci­ju! I ko je ovaj čo­vjek uop­šte?“ Od­go­vo­ri­še da je to Dok­tor Oso­be­njak. Je­di­no pri­ja­telj po­koj­ni­kov Kej­žik re­če da san­duk une­su u krč­mu, a Ostro­hrad­ski ra­do­sno do­če­ka po­li­cij­skog ko­me­sa­ra i uve­de ga u go­sti­o­ni­cu. Dok­tor Link na­jed­nom iš­če­ze, a Ostro­hor­ski i ko­me­sar izi­đo­še. Ko­me­sar re­če:„Ra­zi­đi­te se, mo­lim vas! Ova­mo ne smi­je ni­ko ući! Dr He­ri­bert tvr­di da će po­vra­ti­ti g.sa­vjet­ni­ka.“ U to se go­spa Ma­ri­ja one­svi­je­sti, a g. Kej­žik na­re­di da je po­ve­zu ku­ći da se po­vra­ti. Na­rod se bio oku­pio oko go­sti­o­ni­ce. Jed­ni se pod­smi­je­va­hu dok­to­ru Lin­ku, dru­gi ogo­va­ra­hu dr He­ri­ber­ta. Za­ža­re­na li­ca, g.Kej­žik mr­mlja­še:„Ima­mo naj­ve­ću na­du! I sam sam opi­pao puls!“, za­tim se ba­ci u ko­la i po­ju­ri da ra­do­snu vi­jest pre­ne­se sa­vjet­ni­ko­vi­ci. Od ta­da su mno­gi go­vo­ri­li da je Bog na ne­bu, a dr He­ri­bert na ze­mlji, da su ga mno­gi ve­li­ko­do­stoj­ni­ci, pa i sam ita­li­jan­ski kralj, zva­li da im bu­de lič­ni lje­kar. Pri­ča­lo se da mu je go­spo­đa sa­vjet­ni­ko­vi­ca no­si­la pu­nu ke­su du­ka­ta, ali do nje­ga ni­ka­ko ni­je mo­gla do­ći. Na­po­sli­jet­ku ju je po­lio vo­dom sa bal­ko­na. Po­zdra­vlja­li su ga, ali on ni­je ot­po­zdra­vljao. Opet se mo­glo vi­dje­ti da za lju­de ni­je ma­rio, ni­ti je na­da­lje bi­lo ko­jeg bo­le­sni­ka pri­mio, te mu svi go­vo­ra­hu:„Dok­tor Oso­be­njak!“ To ime kao da je pa­lo s ne­ba. Ima već 10 go­di­na ka­ko ga ni­sam vi­dio, ne znam je li up­šte živ. Mo­ram se jed­nom ras­pi­ta­ti.“
(Na­sta­vi­će se)
Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić