-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­čet­kom apri­la 1911. go­di­ne umi­re Mi­ta Pe­tro­vić. Oče­va smrt Rast­ka će ve­o­ma po­go­di­ti. Obo­ža­vao ga je. O Rast­ku će uglav­nom bri­nu­ti se­stra Zo­ra. Bal­kan­ski ra­to­vi osta­vi­će na nje­ga ne­iz­bri­siv uti­sak – ko­la s ra­nje­ni­ci­ma, bol­ni­ča­ri, lje­ka­ri. U či­ta­nju knji­ga tra­žio je spas od te sli­ke bo­la i uža­sa. Ma­šta o pro­u­ča­va­nju va­si­o­ne, o pu­tu u Ki­nu i na Gren­land, a u ča­so­vi­ma oča­ja, na po­čet­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta, sam se­bi ko­pa grob u ba­šti... Od­u­stao je – upla­šio se smr­ti.
Se­stra Na­de­žda od­la­zi u bal­kan­ski rat, do­bro­volj­no, kao bol­ni­čar­ka. U rat od­la­zi, kao do­bro­vo­ljac, i brat Vla­di­mir. Pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti Mi­le Pa­vlo­vić Kr­pa, i sam knji­žev­nik, pre­da­je mu u če­tvr­tom raz­re­du re­al­ke i da­je pi­sme­ni za­da­tak na te­mu „Maj­ka”. Rast­ko, umje­sto za­dat­ka, pre­da­je pro­fe­so­ru pi­smo: „...Kad sam sti­gao ku­ći po­čeo sam raz­mi­šlja­ti o za­dat­ku ko­ji ste nam da­li. Du­go sam mi­slio o to­me pred­me­tu... Vi ste nam da­li na ob­ra­du jed­nu ta­ko za­ma­šnu i krup­nu te­mu da je đak obič­ne pa­me­ti ne mo­že ob­ra­di­ti ka­ko tre­ba... A ja sam uče­nik če­tvr­tog raz­re­da – i šta bih ja mo­gao da ka­žem da bih iz­nio pra­vu sli­ku svo­je maj­ke ko­ja mi je ži­vot po­klo­ni­la. Po­ku­šao sam ne­ko­li­ko pu­ta i uvi­dio sam da ni­je­sam u sta­nju da ka­žem ono što u stva­ri osje­ćam da bi za nju tre­ba­lo re­ći. Za­to Vas naj­ljep­še mo­lim da me izi­vi­ni­te što ni­je­sam u sta­nju da od­go­vo­rim na Va­še pi­ta­nje i da Vam na­pi­šem za­da­tak ko­jim bi bi­li za­do­volj­ni...”
Pro­fe­sor je bio iz­ne­na­đen uče­ni­ko­vom vi­spre­no­šću – po­hva­lio ga je pred ci­je­lim raz­re­dom, pret­hod­no pro­či­tav­ši nje­gov sa­stav.
U vri­je­me Pr­vog bal­kan­skog ra­ta umi­re Mi­le­va Pe­tro­vić, a bri­gu o broj­noj dje­ci pre­u­ze­će Zo­ra, po­sli­je Na­de­žde naj­sta­ri­ja me­đu dje­com. Na­de­žda za­jed­no sa bra­tom Vla­di­mi­rom – Vla­dom od­la­zi u Pr­vi svjet­ski rat, iako se još ni­je opo­ra­vi­la od bal­kan­skih ra­to­va. Ni­je­su po­mo­gla od­vra­ća­nja se­sta­ra. A jed­na od se­sta­ra Pe­tro­vić, Dra­gi­ca (Dra­ga), u Nje­mač­koj je na stu­di­ja­ma, ka­mo ju je rat za­te­kao. Umi­re se­stra An­đe­li­ja –An­đa, ona in­te­li­gent­na lje­po­ti­ca ko­ja je na­dah­nu­la Tol­sto­ja da pi­še bro­šu­ru o an­ke­si­ji Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.
U pro­lje­će 1915. go­di­ne sti­že vi­jest da je i Na­de­žda obo­lje­la od ti­fu­sa, a Re­zer­vna va­ljev­ska voj­na bol­ni­ca 22. mar­ta iz­da­je pro­glas: „Sa iz­ra­zom du­bo­ke i is­kre­ne tu­ge ob­ja­vlju­je­mo da smo, po­red to­li­kih žr­ta­va ko­je su pa­le u bor­bi pro­tiv epi­de­mi­je, si­noć u 8 ča­so­va pod­ni­je­li na ol­tar dra­ge otadž­bi­ne još jed­nu. Uža­snoj bo­le­sti pod­le­gla je Na­de­žda Pe­tro­vić, aka­dem­ski sli­kar, na­stav­ni­ca žen­ske gim­na­zi­je, do­bro­volj­na bol­ni­čar­ka Pr­ve re­zer­vne va­ljev­ske voj­ne bol­ni­ce. Umr­la je ne­u­mor­no ra­de­ći na nje­go­va­nju i spa­sa­va­nju na­ših hra­brih bo­ra­ca još od po­čet­ka ra­ta. Ob­ja­vlju­ju­ći ovaj re­dak i sve­tao pri­mjer sa­mo­po­žr­tvo­va­nja ove ple­me­ni­te Srp­ki­nje, mo­li­mo za sa­u­če­šće...”
Bi­će to jed­na od naj­tra­gič­ni­jih go­di­na za po­ro­di­cu Pe­tro­vić: se­stra Dra­ga – Dra­gi­ca, umri­je­će u tu­đi­ni, u Nje­mač­koj, gdje je stu­di­ra­la me­di­ci­nu, a brat Vla­di­mir po­gi­nu­će na Va­sja­tu, pri po­vla­če­nju srp­ske voj­ske kroz Al­ba­ni­ju. Do Al­ba­ni­je će sti­ći i Rast­ko – po­vla­če­ći se sa grd­nim po­vor­ka­ma i zbje­go­vi­ma na­ro­da pre­ko Šu­ma­di­je, Žu­pe, Ru­gov­ske kli­su­re. Bi­la je to mar­šru­ta ko­ju je od­re­di­la Vr­hov­na ko­man­da – pre­ko Al­ba­ni­je i sje­ver­ne Cr­ne Go­re voj­ska će za­jed­no sa iz­bje­gli­ca­ma iz Sr­bi­je sti­ći na Ja­dran­sko mo­re, gdje je če­ka­ju sa­ve­zni­ci. Po­vla­če­nje je za­vr­še­no u ja­nu­a­ru 1916. go­di­ne, a Rast­ko je išao sa se­strom Zo­rom i svo­jom vr­šnja­ki­njom, po­to­njom du­go­go­di­šnjom pri­snom pri­ja­te­lji­com Ivan­kom Iva­nić, za­tim sa Agom, si­nom kom­po­zi­to­ra Ste­va­na Mo­kranj­ca, i mno­go­broj­nim ne­zna­nim vr­šnja­ci­ma.
Du­bok trag osta­vi­će na Rast­ka sve ono što je pre­ži­vio u al­ban­skim gu­du­ra­ma – bio je svje­dok i uče­snik svih onih pri­ča o Ljum-ku­li, Ve­zi­ro­vom mo­stu, kra­lje­vim vo­lo­vi­ma i ar­na­ut­skim za­sje­da­ma. Sje­ća­će se do kra­ja ži­vo­ta hi­lja­da svo­jih vr­šnja­ka, pri­je vre­me­na re­gru­to­va­nih, ka­ko bes­cilj­no pro­mi­ču kroz ma­glu i ka­ko sva­ki čas osta­vlja­ju za so­bom iz­nu­re­ne dru­go­ve da umi­ru po dru­mu. Za­pi­sao je: „...Htio bi po­gi­nu­ti za ka­kvu ve­li­ku i spa­sa­va­ju­ću ide­ju. A de­ran je i pri tom još uvi­jek ra­stao, i ru­ka­vi su mu kra­ća­li. Ze­mlja na iz­gled mr­tva ra­sla je ta­ko­đe, kao u mr­tvog što još ra­stu nok­ti, ko­sa, bra­da. Sa­mo ov­dje ono što je bi­lo vre­lo i ži­vo bi­la je sa­mo krv ko­ja je uvi­jek i te­kla i pro­li­va­la se ne­šte­de­mi­ce...”
Sam je go­vo­rio da su iz­ra­sli za­jed­no: on i nje­go­va otadž­bi­na; on i nje­gov ta­le­nat. Sti­ći će za­jed­no sa pre­ži­vje­lim đa­ci­ma vr­šnja­ci­ma u Fran­cu­sku, u Ni­cu. Bio je uče­nik še­stog raz­re­da gim­na­zi­je. Opi­su­ju­ći taj ko­šmar kroz ko­ji je pro­šao, Rast­ko bi­lje­ži: „U jed­nom ni­skom ha­nu, gle­da­ju­ći pla­vi­ča­sti dim ko­ji se di­zao ta­va­ni­ci, i slu­ša­ju­ći pri­gu­še­nu mo­li­tvu jed­no­ga star­ca: `Oče naš...` – me­ni se uči­ni ka­ko svi mi li­či­mo na Ene­ja, ko­ji no­sa­še na ra­me­ni­ma sta­rog ro­di­te­lja i do­ma­će la­re... Sa­mo, s tom raz­li­kom što mi u svo­jim du­ša­ma no­si­mo srp­sko ime i po­tre­bu re­van­ša...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)