- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Rast­ko, osam­na­e­sto­go­di­šnji du­gaj­li­ja, upo­zna­je u Ni­ci Du­ša­na Ma­ti­ća, svo­ga vr­šnja­ka, ta­ko­đe po­la­zni­ka no­vo­o­sno­va­ne srp­ske gim­na­zi­je. U Ni­ci će po­lo­ži­ti i ma­tu­ru, a sa­nja da u Pa­ri­zu stu­di­ra mu­zi­ku, ali upi­sa­će stu­di­je pra­va. Sti­ći će u Pa­riz kao pje­snik či­jih je pet­na­e­stak pje­sa­ma već ob­ja­vlje­no u krf­skom Za­bav­ni­ku Bran­ka La­za­re­vi­ća – „Ko­sov­ski so­ne­ti” (Ju­go­vić, To­pli­ca, Ko­sov­ka dje­voj­ka...), a pje­smu „Tvo­ja du­ša” po­sve­ti­će uspo­me­ni na se­stru Dra­gi­cu. Sta­no­va­će sa se­strom Zo­rom u Rue des eco­les 60, a sa nji­ma će bi­ti i Aga Mo­kra­njac, ta­ko da se če­sto ču­lo svi­ra­nje na kla­vi­ru, a to je bi­la i pri­li­ka za oku­plja­nje pri­ja­te­lja. Rast­ko je naj­ra­di­je uži­vao u dru­štvu li­je­pe Ivan­ke Iva­nić, ka­sni­je uda­te za Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, pi­sca i no­vi­na­ra.
U ču­ve­nim sa­sta­ja­li­šti­ma pi­sa­ca i uop­šte umjet­ni­ka, kao što su ka­fa­ne „Ro­ton­da” i „Ku­po­la”, Rast­ko će upo­zna­ti pred­vod­ni­ke no­vih stru­ja­nja u fran­cu­skoj sa­vre­me­noj knji­žev­no­sti: Bre­to­na, Eli­ja­ra, Su­poa, Kok­toa... Cr­ta Ivan­ku Iva­nić, Agu Mo­kranj­ca, Ma­ti­ća, se­stre... Cio ži­vot će Rast­ku Pe­tro­vi­ću, u stva­ri, pro­te­ći u nje­go­va­nju dvi­je lju­ba­vi: knji­žev­no­sti i sli­kar­stva. Cr­ta­će i pi­sa­će sa stra­šću u svim pri­li­ka­ma i ras­po­lo­že­nji­ma. Osta­će ne­za­bo­rav­ne ve­če­ri na Sen-Mi­še­lu i Sen-Žer­me­nu u dru­štvu Ma­ti­ća i Alek­san­dra Vu­ča. Odu­še­vlja­va­će ga i od­je­ci Ok­to­bra i zbi­va­nja u Ru­si­ji. Na jed­noj knji­zi će u po­ma­lo eg­zal­ti­ra­nom ras­po­lo­že­nju za­pi­sa­ti: „Ja, Rast­ko, sin na­ro­da sla­vjan­skog, bolj­še­vik po prin­ci­pi­ma, bes­kra­jan po vi­si­ni...” Bio je to ro­man „Adolf” Ben­ža­me­na Kon­sta­na, dje­lo slu­čaj­no sa­ču­va­no i da­nas po­hra­nje­no u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci Sr­bi­je.
Pa­riz će od­i­gra­ti pre­sud­nu ulo­gu u for­mi­ra­nju in­te­lek­tu­al­ne i po­seb­no knji­žev­ne lič­no­sti Rast­ka Pe­tro­vi­ća. Ra­do­zna­log du­ha, uži­vao je u no­vim po­znan­stvi­ma, su­sre­ti­ma i raz­go­vo­ri­ma s umjet­ni­ci­ma, a pri­je sve­ga s pi­sci­ma i sli­ka­ri­ma. Na­ro­či­to no­si­o­ci­ma mo­der­nih shva­ta­nja umjet­no­sti, kao što su pri­sta­li­ce da­da­i­zma i vje­sni­ci nad­re­a­li­zma. Rat i oku­pa­ci­ja, ta „ru­žna cr­na noć kroz ko­ju ni­je­su pre­li­je­ta­le kre­sni­ce”, ka­ko je go­vo­ri­la Isi­do­ra Se­ku­lić, pro­šla je ali se ni­je za­bo­ra­vi­la. Dva­de­sto­go­di­šnji Rast­ko Pe­tro­vić pi­še pje­smu u spo­men tri­de­set hi­lja­da svo­jih vr­šnja­ka ko­ji po­mri­je­še u Al­ba­ni­ji.
Su­sre­ti i po­znan­stva, raz­go­vo­ri sa Mak­som Ža­ko­bom, An­dre Ži­dom, Pa­blom Pi­ka­som. Oku­pi­ran je svo­jim po­ri­je­klom, svo­jim slo­ven­stvom – Sta­rim Slo­ve­ni­ma, nji­ho­vom mi­to­lo­gi­jom i pra­i­zvo­ri­ma srp­ske kul­tu­re i umjet­no­sti. Pi­še i svo­ju pr­vu knji­gu, u tom tran­su i op­sjed­nu­to­šću sta­rom slo­ven­skom mi­to­lo­gi­jom – po­vi­jest o di­o­ni­zij­skom go­spo­di­nu Pe­ru­nu, Bo­gu Gro­ma. Sa­te i sa­te pro­vo­di u na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci. Tra­ga za sta­rim slo­ven­skim pa­gan­skim ime­ni­ma: Lu­kin, Lju­bo­je, Bu­do­je, Gr­di­sav, Živ, Zve­zdo­slov, Voj­sin, Ra­dul, Ra­do­ga, Ra­do­sta, Hva­le­sla­va, Go­ri­ca, Vu­ko­sa­va...
Stu­di­je pra­va Rast­ko pri­vo­di kra­ju. Po­čet­kom ok­to­bra 1920. do­bio je di­plo­mu. Pre­ma svo­me iz­bo­ru is­pi­tan je iz dva pred­me­ta: jav­no pra­vo, a po­tom fi­nan­sij­sko za­ko­no­dav­stvo. U Pa­ri­zu se for­mi­ra­la i ma­la ko­lo­ni­ja na­ših pi­sa­ca i sli­ka­ra: Du­šan Ma­tić, Rast­ko Pe­tro­vić, Mi­li­vo­je Uze­lac, Sa­va Šu­ma­no­vić, Mi­lo Mi­lu­no­vić, Sre­ten Sto­ja­no­vić; sti­že i ve­li­ki ne­za­do­volj­nik Mi­loš Cr­njan­ski sa svje­žim vi­je­sti­ma o zbi­va­nji­ma u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji.
Rast­ko, kad ni­je sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma iz do­mo­vi­ne, naj­ra­di­je vri­je­me pro­vo­di sa pi­sci­ma, sli­ka­ri­ma i no­vi­na­ri­ma oku­plje­nim oko ča­so­pi­sa Ac­tion, gdje je jed­na od vi­đe­ni­jih sa­rad­ni­ka pje­snik Pol Eli­jar, ro­do­na­čel­nik nad­re­a­li­zma. Eli­jar će mu po­klo­ni­ti i svo­ju knji­gu sti­ho­va sa ilu­stra­ci­ja­ma Mak­sa Ern­sta. Žu­di za Be­o­gra­dom. Nad­re­a­li­stič­ka sek­ta u Pa­ri­zu za nje­ga je, ipak, bi­la sa­mo po­mod­ni krik o ko­joj će svo­jim no­vim pri­ja­te­lji­ma u Be­o­gra­du pri­ča­ti i ko­je će „in­fi­ci­ra­ti” nad­re­a­li­stič­kom umjet­no­šću. Pu­to­va­će šest da­na vo­zom do Be­o­gra­da, te ma­le „oja­đe­ne” bal­kan­ske va­ro­ši.
Ži­vje­će u njoj ve­o­ma in­ten­ziv­no. Du­šan Ma­tić je go­vo­rio da se iz nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je Rast­ko Pe­tro­vić pr­vi ta­ko gla­sno ogla­sio „da je od­mah bi­lo ja­sno da se ro­dio ve­li­ki pje­snik”. Po nje­mu, taj uti­caj Rast­kov, kad je ri­ječ o nad­re­a­li­zmu, tu­ma­či obič­no za­o­bi­la­ze, za­to što on stvar­no ni­je pri­pa­dao nad­re­a­li­stič­koj gru­pi, ali joj je bio bli­zak i ostao uvi­jek po­ve­zan sa lju­di­ma iz gru­pe. Za­pra­vo, Ma­ti­će­ve i Rast­ko­ve in­for­ma­ci­je iz Pa­ri­za bi­le su pre­sud­ne za da­lje for­mi­ra­nje no­vih stru­ja­nja u srp­skoj knji­žev­no­sti.
Ma­tić će Rast­ka upo­zna­ti i sa Mar­kom Ri­sti­ćem, ko­ji je rat i oku­pa­ci­ju pro­veo u Že­ne­vi. Če­sto je u dru­štvu sa Sta­ni­sla­vom Vi­na­ve­rom, ko­ji će mu po­mo­ći da „Sve­slo­ven­ska” knji­ža­ra 1921. go­di­ne u bi­bli­o­te­ci „Al­ba­tros” ob­ja­vi nje­go­vu pr­vu knji­gu pro­ze Bur­le­ska Go­spo­di­na Pe­ru­na Bo­ga Gro­ma.
(Na­sta­vi­će se)