- PIŠE: MR RADOVAN FEMIĆ

Pri­pre­me za uje­di­nje­nje iz­vr­ša­va­ne su još u to­ku Ve­li­kog ra­ta. Pr­vi kon­kre­tan ko­rak bio je čin vla­de Sr­bi­je, na či­jem če­lu se na­la­zio Ni­ko­la Pa­šić, iz­u­zet­no zna­ča­jan dr­žav­nik i po­li­ti­čar. On je uje­di­nje­nje Ju­žnih Slo­ve­na sma­trao kao pret­hod­no po­tre­ban čin ko­ji vo­di glav­nom ci­lju ade­kvat­no ri­je­še­nom srp­skom na­ci­o­nal­nom pi­ta­nju. Ni­ška de­kla­ra­ci­ja bi­la je u su­šti­ni pro­gram Pa­ši­će­ve vla­de, ko­ji će pred­sta­vlja­ti ključ­nu ide­ju vo­di­lju u pro­ce­su ujed­ni­nje­nja. Do­no­še­njem Ni­ške de­kla­ra­ci­je, de­cem­bra 1914. go­di­ne, for­mu­li­šu se rat­ni ci­lje­vi vla­de Sr­bi­je. Isto­vre­me­no, Ni­škom de­kla­ra­ci­jom i zva­nič­no će bi­ti od­ba­če­na is­toč­na va­ri­jan­ta ujed­ni­nje­nja, a Sr­bi­ja će se traj­no okre­nu­ti ju­go­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma. Ak­ci­ja srp­ske vla­de na po­slu uje­di­nje­nja bi­će po­dr­ža­na i od dru­gih za­in­te­re­so­va­nih stra­na. Uz po­moć Ni­ko­le Pa­ši­ća, u Pa­ri­zu, 1. ma­ja 1915, osno­van je Ju­go­slo­ven­ski od­bor za uje­di­nje­nje. To je bi­lo pred­stav­nič­ko ti­je­lo ju­go­slo­ven­ske po­li­tič­ke emi­gra­ci­je iz Austro­u­gar­ske. U pro­gla­su o for­mi­ra­nju Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra 1915, za pred­sjed­ni­ka se pot­pi­su­je dr An­te Trum­bić. Od­bor je bro­jao pet­na­est čla­no­va. U me­mo­a­ru upu­će­nom vla­da­ma Fran­cu­ske, Ru­si­je i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, da­ti­ra­nom na 6. maj 1915, Ju­go­slo­ven­ski od­bor ozna­ča­va te­ri­to­ri­je Ju­go­slo­ve­na. Ta­ko, na­rod­ni te­ri­to­rij Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca ob­u­hva­ta: Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru; Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu; Dal­ma­ci­ju sa Otoč­jem; Hr­vat­sku i Sla­vo­ni­ju, sa Ri­je­kom i Me­đu­mur­je; Po­dra­vi­nu Ju­žne Ugar­ske, i biv­šu Srp­sku Voj­vo­di­nu (Bač­ka i Ba­nat); Is­tru, s nje­zi­nim oto­ci­ma, i Trst; Kranj­sku i Go­ri­cu; Ju­žnu Ko­ru­šku i Ju­žnu Šta­jer­sku, s po­gra­nič­nim pred­je­li­ma Ju­go­za­pad­ne Ugar­ske.
U ovom Me­mo­a­ru se da­lje na­vo­di da ,,na či­ta­vom tom ze­mlji­štu ži­vi naš na­rod, u kom­pakt­noj ma­si i go­to­vo bez pri­mje­se dru­gih ra­sa”. U pro­ce­su uje­di­nje­nja uče­stvo­vao je i Cr­no­gor­ski od­bor za na­rod­no uje­di­nje­nje, for­mi­ran fe­bru­a­ra 1917, na či­jem če­lu je bio An­dri­ja Ra­do­vić, biv­ši pred­sjed­nik vla­de Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re.
Sam pro­ces uje­di­nje­nja kon­stant­no su pra­ti­le sum­nje u do­bro­na­mjer­nost i iskre­nost srp­ske i hr­vat­ske eli­te. Raz­li­ke su po­ti­ca­le i otu­da što se na sa­mo uje­di­nje­nje gle­da­lo iz raz­li­či­tih uglo­va. Kon­cep­ci­ja uje­di­nje­nja srp­ske vla­de i Pa­ši­ća, s jed­ne, i Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra i hr­vat­ske eli­te, s dru­ge stra­ne, ni­su se po­kla­pa­le. U dru­goj po­lo­vi­ni 1915. go­di­ne Fra­no Su­pi­lo je unu­tar Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra po­kre­nuo pi­ta­nje ju­go­slo­ven­skog pro­gra­ma s hr­vat­skog sta­no­vi­šta. Ne­po­vje­re­nje pre­ma srp­skoj vla­di, kao i stal­ni strah od srp­ske do­mi­na­ci­je u bu­du­ćoj za­jed­nič­koj dr­ža­vi, mo­glo se ri­je­ši­ti naj­pri­je for­mi­ra­njem po­seb­ne hr­vat­ske dr­ža­ve, pa tek na­kon to­ga za­jed­nič­ke dr­ža­ve sa Sr­bi­jom. Su­pi­lov plan, za­sno­van na prin­ci­pu fe­de­ra­li­zma, pred­vi­đao je isto­rij­ske po­kra­ji­ne kao fe­de­ra­tiv­ne je­di­ni­ce, i to: Sr­bi­ju iz 1913. (s Ma­ke­do­ni­jom i Voj­vo­di­nom), Hr­vat­sku, sa Sla­vo­ni­jom i Dal­ma­ci­jom, Slo­ve­ni­ju, Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu i Cr­nu Go­ru. Pro­jek­ti Fra­na Su­pi­la po­la­zi­li su od du­a­li­stič­kog rje­še­nja sa vo­de­ćom ulo­gom Hr­va­ta i Sr­ba u svo­jim in­te­re­snim sfe­ra­ma. Srp­ska vla­da i Ju­go­slo­ven­ski od­bor 20. ju­la 1917. go­di­ne na Kr­fu usva­ja­ju Krf­sku de­kla­ra­ci­ju. Ova de­kla­ra­ci­ja bi­la je kom­pro­mi­sni do­ku­ment. Ustup­ke su na­pra­vi­li i srp­ska vla­da i Ju­go­slo­ven­ski od­bor. Spo­ra­zu­mje­li su se da se za­jed­nič­ka dr­ža­va na­zo­ve Kra­lje­vi­na Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Bi­lo je pred­vi­đe­no da dr­ža­va ima je­dan dr­žav­ni grb, jed­nu dr­žav­nu za­sta­vu i jed­nu dr­žav­nu kru­nu. I Pa­šić i pred­stav­ni­ci Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra su istu­pa­li pro­tiv fe­de­ra­ci­je. Pa­šić je sma­trao da ona ne bi omo­gu­ći­la stva­ra­nje ja­ke dr­ža­ve, a Trum­bić iz bo­ja­zni od srp­ske pre­vla­sti.
Ok­to­bra 1918. go­di­ne stu­pa na po­li­tič­ku sce­nu no­vi či­ni­lac – Na­rod­no vi­je­će Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba. Pred­sjed­ni­štvo Vi­je­ća ob­ja­vi­lo je da ono pred­sta­vlja ,,vr­hov­nu vla­du ju­go­slo­ven­skih ze­ma­lja”, da ima svo­ju vla­sti­tu voj­sku i mor­na­ri­cu, i ,,no­ti­fi­ci­ra­lo” je sa­ve­znič­kim vla­da­ma ,,po­sta­nak ne­za­vi­sne i su­ve­re­ne dr­ža­ve Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba”. Na­kon
sve­ga, pri­zna­nje ove dr­žav­ne tvo­re­vi­ne do­šlo je sa­mo od stra­ne Sr­bi­je. Ti­me je ma­ni­fe­sto­van stav da unu­tar Austro­u­gar­ske po­sto­ji slo­ven­ski dr­žav­ni or­ga­ni­zam, ko­ji ne pri­zna­je cen­tral­nu vlast u Be­ču. Da­na 29. ok­to­bra 1918, Hr­vat­ski sa­bor pro­gla­sio je ni­štav­nom ugar­sko-hr­vat­sku na­god­bu, i pre­ki­nuo od­no­se s Kra­lje­vi­nom Ugar­skom i Ca­re­vi­nom Austri­jom. Tim či­nom je for­mal­no pre­ki­nu­ta vlast Be­ča nad svo­jim do­sko­ra­šnjim po­da­ni­ci­ma. U ovim okol­no­sti­ma če­ka­lo se odr­ža­va­nje no­vog sku­pa – Že­nev­ske kon­fe­ren­ci­je.
(Na­sta­vi­će se)