-PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ako je su­di­ti po Pe­tro­voj pre­pi­sci sa mo­skov­skim sa­bor­ci­ma, on je bio svje­stan da se u Ru­si­ji za­dr­žao ve­li­ki broj pri­ta­je­nih ne­pri­ja­te­lja, pri­je sve­ga, na­rav­no, vječ­no ne­za­do­volj­ni stri­jel­ci i bun­tov­na se­stra So­fi­ja. So­fi­ja je, ka­ko je to iz­gle­da­lo, bi­la do­bro sklo­nje­na iza zi­do­va No­vo­de­vi­čan­skog ma­na­sti­ra i pu­nih de­set go­di­na je ži­vje­la u kuć­nom za­tvo­ru i kom­for­noj izo­la­ci­ji. Nju je pa­zi­lo i uslu­ži­va­lo vi­še od de­se­tak slu­ga, a nje­ne dnev­ne po­tre­be pi­ća i hra­ne bi­le su to­li­ke da bi na nji­ma po­za­vi­dio i naj­pro­ždr­lji­vi­ji mu­ška­rac i naj­ve­ći pi­ja­nac. So­fi­ja je dnev­no do­bi­ja­la ve­dro (oko 12 li­ta­ra) me­da, tri ve­dra pi­va ra­znih vr­sta, dva ve­dra do­ma­će bo­ze, a za pra­zni­ke još jed­no ve­dro obič­ne vot­ke i pet ve­da­ra ja­bu­ko­vog li­ke­ra. Sa pi­ćem je išla i bo­ga­ta me­za.
Vje­ro­vat­no, ako bi sva­ki stri­je­lac imao ta­kvo pi­će i hra­nu dnev­no, Pe­tar bi mo­gao mir­no da za­vr­ši svo­je „uni­ver­zi­te­te” u ino­stran­stvu. Me­đu­tim, ži­vot obič­nog stri­jel­ca je bio dru­ga­či­ji. Strel­ci su uvi­jek bi­li glad­ni i na­vik­nu­ti da ži­ve na svoj na­čin, a ne od pla­te i kao ta­kvi ma­lo su li­či­li na re­gu­lar­nu ar­mi­ju. Sva­ki po­la­zak u rat stri­je­lac je shva­tao kao ve­li­ku ne­sre­ću, ko­ja ga ni­je odva­ja­la sa­mo od po­ro­di­ce ne­go i od voj­nič­kog ka­za­na. To je bi­la sla­bo ob­u­če­na, ne­di­sci­pli­no­va­na sku­pi­na na­o­ru­ža­nih lju­di, ko­ju je jed­na­ko la­ko ob­u­zi­ma­la pa­ni­ka, kao i na­pa­di bi­je­sa ko­ji su bi­li iza­zva­ni ovim ili onim gla­si­na­ma. Uz to, me­đu stri­jel­ci­ma se uvi­jek osje­ćao jak uti­caj kon­zer­va­ti­va­ca, ta­ko da je raz­lo­ga za pro­ti­vlje­nje i opo­zi­ci­o­no dje­lo­va­nje bi­lo na pre­tek.
Po­ja­vi­li su se i no­vi po­vo­di za ne­za­do­volj­stvo, a to su bi­li stran­ci i re­gu­lar­na ar­mi­ja. Ako su stri­jel­ci ra­ni­je že­lje­li da se ob­ra­ču­na­ju sa­mo sa Na­ri­ški­nim i di­je­lom bo­ljar­stva, sa­da su ma­šta­li da ras­tu­re nje­mač­ko na­se­lje i Pe­tro­vu voj­sku.
No­va po­bu­na se po­ka­za­la, što je tač­no, krat­ko­traj­nom, ona je ugu­še­na bez ne­kih ve­ćih na­po­ra. Su­kob pod gra­di­ćem No­vi Je­ru­sa­lim, iz­me­đu stre­la­ca i re­gu­lar­nih pro­fe­si­o­nal­nih je­di­ni­ca, mo­že po­slu­ži­ti kao pri­mjer. Čim su ču­li pr­ve plo­tu­ne, strel­ci su se po­vu­kli, ima­li su 15 ubi­je­nih i 37 ra­nje­nih, a na dru­goj stra­ni u to vri­je­me, kod ob­u­če­nih Pe­tro­vih voj­ni­ka je bio je­dan ubi­je­ni i tri ra­nje­na voj­ni­ka, što se mo­že za­klju­či­ti da je bi­la ve­li­ka broj­ča­na pre­va­ga na stra­ni stre­la­ca.
To­kom is­tra­ge, još pri­je Pe­tro­vog do­la­ska, po­gu­blje­na su 122 čo­vje­ka, a 140 ih je bi­lo bi­če­va­no. Sko­ro 2000 stre­la­ca je sta­vlje­no u oko­ve i po­sla­to u raz­ne ru­ske za­tvo­re i ma­na­sti­re, jer su mo­skov­ski ka­za­ma­ti bi­li pre­pu­ni i ni­je­su mo­gli da pri­me vi­še ni jed­nog osu­đe­ni­ka. I po­red sve­ga, Pe­tar ni­je bio za­do­vo­ljan ni is­tra­gom ni su­ro­vo­šću ka­žnja­va­nja. „Ja ću ih ma­lo stro­že pro­pi­ta­ti od vas” – re­kao je on Ško­tlan­đa­ni­nu Gor­do­nu.
Kad se vra­tio ku­ći, car je lič­no ru­ko­vo­dio mu­če­nji­ma, a za­tim lič­no sa­slu­ša­vao So­fi­ju. Ima do­sta do­ka­za da je u to­ku isle­đi­va­nja Pe­tar stal­no bio ner­vno na­pet i če­sto ga je ob­u­zi­mao bi­jes, pri če­mu su ta­da do­bro osje­ti­li na se­be te­šku go­spo­da­re­vu ru­ku, čak i ca­re­vi mi­lje­ni­ci, ka­ko Ru­si, ta­ko i stran­ci. Na pri­mjer, Franc Le­fort je do­bio uda­rac ma­čem po le­đi­ma. Tre­ba, na­rav­no, pri­zna­ti da su Pe­tro­vi mi­lje­ni­ci do­bi­ja­li po le­đi­ma vi­še pu­ta od nje­ga i u mno­go opu­šte­ni­jim si­tu­a­ci­ja­ma. Men­ši­ko­va je če­sto tu­kao za pre­va­re i lo­po­vluk, a jed­nom je na pi­ru kod pu­kov­ni­ka Čam­ber­sa tu­kao no­ga­ma tog istog La­for­ta, ali ni­je­su zna­li zbog če­ga. No, de­ša­va­lo se i ta­ko ne­što.
Is­tra­ga je ima­la za cilj da do­bi­je od­go­vo­re od stre­la­ca na sle­de­ća pi­ta­nja. Je­su li htje­li da raz­o­re nje­mač­ko na­se­lje i po­bi­ju mo­skov­ske bo­lja­re? Je­su li že­lje­li prin­ce­zu So­fi­ju Alek­san­drov­nu da im bu­de vla­dar­ka? Da li je ona bi­la sa­gla­sna sa tim? Šta su bun­tov­ni­ci na­mje­ra­va­li da ura­de, u slu­ča­ju da us­pi­ju, sa voj­ni­ci­ma Pre­o­bra­žen­skog i Se­me­nov­skog pu­ka? Na kra­ju, šta su pla­ni­ra­li da ura­de lič­no sa ca­rem? Kao re­zul­tat sve­ga, sli­ka je po­sta­la ja­sni­ja, ali di­rekt­ne do­ka­ze kri­vi­ce ni­je­su uspje­li da do­bi­ju i okri­ve opre­znu So­fi­ju, iako je Pe­tar to mno­go že­lio.
Po­što se car vra­tio, po­no­vo su po­če­li sa po­gu­blje­nji­ma. Pr­vo ma­sov­no po­gu­blje­nje je iz­vr­še­no 30. sep­tem­bra 1698. go­di­ne. 17. ok­to­bra su sje­kli gla­ve strel­ci­ma, ali ih ni­je sje­kao sa­mo dže­lat, ne­go i car lič­no sa naj­bli­žim sa­rad­ni­ci­ma. Pe­tro­vi pri­ja­te­lji – stran­ci su bi­li iz­u­ze­ti od to­ga. Ru­si iz naj­u­žeg kru­ga oko nje­ga uče­stvo­va­li su u iz­vr­še­nju ka­zni. Ako bi kod ne­kog od dže­la­ta-ama­te­ra za­drh­ta­la ru­ka ili ako mu ni­je­su iz­dr­ža­li ner­vi, car je na njih vi­kao i gr­dio ih. Po­seb­no je bio hlad­no­kr­van Men­ši­kov, on je lič­no od­ru­bio dva­de­se­tak gla­va, mo­žda i vi­še.
So­fi­ju su za­mo­na­ši­li pod ime­nom Su­sa­na i re­žim kon­tro­le nad njom po­o­štri­li. Car je i dru­gu svo­ju se­stru Mar­fu za­mo­na­šio, za­to što je baš ona bi­la po­sred­nik u od­no­si­ma So­fi­je sa strel­ci­ma. Tih da­na, oči­gled­no, od­lu­čiv­ši „da od­jed­nom do­ve­de sve u red”, Pe­tar je za­mo­na­šio i svo­ju že­nu Jev­do­ki­ju Lo­pu­hi­nu. Svog na­sled­ni­ka, ma­lo­ljet­nog ca­re­vi­ća Alek­se­ja, od­ve­li su kod tet­ke, prin­ce­ze Na­ta­li­je Alek­se­jev­ne. Spa­sa­va­ju­ći se od že­ne, ko­ju ni­je vo­lio, Pe­tar se, iz­gle­da, ma­lo za­mi­slio o to­me, ka­ko će to da pri­hva­ti sin. A bi­lo je bez po­tre­be.
Su­rov ob­ra­čun Pe­tra sa strel­ci­ma ni­je bio ne­hu­man i okru­tan sa­mo za da­na­šnja vre­me­na, ne­go i za ta­da­šnja. Ti­je­la obje­še­nih i obez­gla­vlje­nih stre­la­ca po ca­re­vom na­re­đe­nju ni­je­su ukla­nja­na pet mje­se­ci. Pe­tar je že­lio da se lek­ci­ja do­bro na­u­či.
On je bio po na­ra­vi do­bar čo­vjek, tvr­de mno­gi isto­ri­ča­ri, ali je Pe­tar bio grub kao car, ne­na­vik­nut da po­štu­je kao lič­nost ni se­be, ni dru­ge. Na pri­mjer, re­for­ma­tor je znao da na­tje­ra kon­zer­va­tiv­ne gra­đa­ne da se ru­žno obu­ku, u odje­ću skit­ni­ca, a nji­ho­ve že­ne su mo­ra­le da no­se spe­ci­jal­ne ma­ra­me na gla­vi sa ro­go­vi­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)