- PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Gu­še­njem po­bu­ne po­čet­kom 1919. go­di­ne ni­je na­stu­pi­lo isto­vre­me­no i mir­no sta­nje u no­vo­stvo­re­noj dr­ža­vi, od­no­sno na pod­ruč­ju ne­ka­da­šnje Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re. U ze­mlji su osta­le gru­pe i po­je­din­ci ko­ji su or­ga­ni­zo­va­li ve­će ili ma­nje oru­ža­ne na­pa­de na no­vo­stvo­re­ne or­ga­ne vla­sti. Na­sta­vi­će se me­đu­sob­na, če­sto kr­va­va i su­ro­va ob­ra­ču­na­va­nja iz­me­đu od­met­ni­ka i pri­sta­li­ca bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja. U po­je­di­nim pod­ruč­ji­ma u ob­ra­ču­ni­ma uče­stvu­je i voj­ska. Slo­že­nu po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju kom­pli­ku­je i te­ška eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja. Obez­bje­đe­nje hra­ne za sta­nov­ni­štvo pred­sta­vlja­lo je te­žak pro­blem. U ra­tom ra­zo­re­noj ze­mlji sta­nov­ni­štvu je pri­je­ti­la glad ve­li­kih raz­mje­ra. Od­met­ni­ci, emi­gra­ci­ja i iz­bje­glič­ka vla­da su to ko­ri­sti­li u pro­pa­gand­ne svr­he, kao i re­gru­ta­ci­ju za slu­že­nje voj­nog ro­ka u no­vo­stvo­re­noj dr­ža­vi, ko­ja je po­če­la od­mah na­kon uje­di­nje­nja.
Po na­re­đe­nju ko­man­dan­ta cje­lo­kup­ne žan­dar­me­ri­je na pod­ruč­ju Cr­ne Go­re for­mi­ran je Žan­dar­me­rij­ski ba­ta­ljon 12. mar­ta 1919. go­di­ne. Sje­di­šte mu je bi­lo na Ce­ti­nju, a u nje­go­vom sa­sta­vu su bi­le če­te smje­šte­ne u Ko­la­ši­nu, Pod­go­ri­ci, Ba­ru, Ce­ti­nju, Nik­ši­ću i An­dri­je­vi­ci. Pro­tiv­ni­ci bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja su u pro­pa­gand­ne svr­he ko­ri­sti­li i od­u­zi­ma­nje oruž­ja od stra­ne no­ve vla­sti. Na sta­bi­li­za­ci­ju pri­li­ka u ze­mlji uti­ca­li su i če­sti upa­di Al­ba­na­ca iz Al­ba­ni­je na te­ri­to­ri­ju Cr­ne Go­re.
Po­je­di­ni po­bu­nje­ni­ci pro­tu­ra­li su i „naj­ra­zno­vr­sni­je ne­i­sti­ne”, kao što je na pri­mjer vi­jest da je že­lja „Srp­ske vla­de i Vr­hov­ne ko­man­de „da se po­bi­ju svi Tur­ci”, od­no­sno mu­sli­ma­ni iz oko­li­ne Bi­je­log Po­lja.
U pro­pa­gand­ne svr­he naj­vi­še im je slu­žio pro­pa­gand­ni ma­te­ri­jal ko­ji je sti­zao iz Ita­li­je, u for­mi bro­šu­ra i pam­fle­ta. Je­dan od pri­mje­ra je i pu­bli­ko­va­na pro­pa­gand­na bro­šu­ra „Ne­ko­li­ko stra­ni­ca iz kr­va­vog al­bu­ma Ka­ra­đor­đe­vi­ća – do­ku­men­ta o zlo­či­ni­ma Sr­bi­ja­na­ca u Cr­noj Go­ri”, ob­ja­vlje­na u Ri­mu 1921. go­di­ne.
Iz sa­mog na­slo­va ove bro­šu­re mo­že se za­klju­či­ti da se u naj­ve­ćoj mje­ri ra­di o fal­si­fi­ka­ti­ma. Sve či­nje­ni­ce go­vo­re da je u Cr­noj Go­ri ta­da bi­lo vr­lo ma­lo Sr­bi­ja­na­ca, a na­ro­či­to je u po­čet­ku po­bu­ne 1919. nji­hov broj bio za­ne­mar­ljiv.
Me­đu­tim, i pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja če­sto su se sa­mo­volj­no ob­ra­ču­na­va­le sa pro­tiv­ni­ci­ma bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja i od­met­ni­ci­ma. Po­je­di­ne od­lu­ke ko­je je u po­čet­ku do­no­sio Iz­vr­šni na­rod­ni od­bor, če­sto ni­je­su bi­le u sa­gla­sno­sti sa voj­nim vla­sti­ma.
Tek kon­sti­tu­i­sa­nu vlast ko­ri­sti­li su ne­ki ko­mit­ski pr­va­ci (iz vre­me­na austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je – prim. V.I.) i pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja, ko­ji su se če­sto sa­mo­stal­no ob­ra­ču­na­va­li sa od­met­ni­ci­ma i nji­ho­vim pr­va­ci­ma, vo­de­ći čak i pre­go­vo­re o pre­da­ji, hva­ta­ju­ći pro­tiv­ni­ke, su­de­ći im i če­sto ih ubi­ja­ju­ći. Ta­kvi po­je­din­ci su zlo­u­po­tre­blja­va­li svoj po­lo­žaj i na sla­vi uje­di­ni­telj­skoj vr­ši­li te­ror i nad obič­nim na­ro­dom, pljač­ka­li po­je­di­na do­ma­ćin­stva i ima­li po­na­ša­nje ne­do­stoj­no če­sti­tom čo­vje­ku. Oni su na­no­si­li šte­tu no­voj vla­sti i ugle­du nje­nih no­vo­for­mi­ra­nih or­ga­na, pa i sa­moj no­vo­stvo­re­noj dr­ža­vi mra­či­li sla­vu kod obič­nog i apo­li­tič­nog na­ro­da.
Za­bu­ne i dez­in­for­ma­ci­je sva­ke vr­ste sti­za­le su i iz ino­stran­stva od po­je­di­nih čla­no­va di­na­sti­je. U to­me je pred­nja­či­la prin­ce­za Kse­ni­ja, ko­ja je na ostar­je­log kra­lja ima­la ve­li­kog uti­ca­ja, pa su je pro­tiv­ni­ci di­na­sti­je na­zi­va­li i „cr­no­gor­ska Ma­ri­ja An­to­a­ne­ta”. U jed­nom pi­smu kra­lja Ni­ko­le Kse­ni­ji, van sva­ke lo­gi­ke kralj po­mi­nje i re­pu­bli­kan­ski ob­lik vla­da­vi­ne u no­voj dr­ža­vi: „Pro­kla­mi­ra li se uje­di­nje­nje, na­rav­no iza­ći će jed­na pro­kla­ma­ci­ja srp­skom na­ro­du za to. Ja ću se, me­đu­tim, pri­bra­ti da vi­đu ka­ko će stvar po­ći pa ako vi­đeh da je ozbilj­no – ja ću uči­ni­ti je­dan gest, a taj je ovi: pro­glas re­pu­bli­ke za sve Sr­be i Ju­go­slo­ve­ne i ab­di­ka­ci­ja oba srp­ska kra­lja i obje di­na­sti­je... Ta­ko se me­ni či­ni – mo­že bi­ti da se i va­ram – ma ja ne znam što bi mi dru­go i osta­va­lo sad!” Iz sa­dr­ži­ne ovog pi­sma mo­že se za­klju­či­ti, i još jed­nom po­tvr­di­ti, da kralj Ni­ko­la ni­je bio „pro­bi­rač” u sred­stvi­ma ko­jim će se bo­ri­ti, čak i na šte­tu svo­je di­na­sti­je, ako sa njom „to­ne” i di­na­sti­ja Ka­ra­đor­đe­vi­ća. (Na­sta­vi­će se)