-PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Pre­ma za­htje­vi­ma po­bu­nje­ni­ka, i uop­šte u nji­ho­voj ko­re­spon­den­ci­ji, ne­ma ni tra­ga o ne­kom so­ci­jal­nom ka­rak­te­ru nji­ho­vog pro­gra­ma. Ta­kvih sa­dr­ža­ja ne­ma ni u pro­gra­mu vla­de u Ne­ji­ju kod Pa­ri­za, a ni u po­zi­vu Jo­va­na Pla­men­ca na usta­nak. Ne­ma ni za­htje­va o na­ci­o­nal­nom pro­gra­mu, od­no­sno o to­me da je na­rod u Cr­noj Go­ri po­se­ban na­rod, ne­go da se u „pr­vi plan is­ti­če Srp­stvo, srp­ska na­ci­o­nal­na ide­ja ona­kva ka­kva je ži­vje­la u na­ro­du, ka­kvu je po­pu­la­ri­sao kralj Ni­ko­la i ka­kva se sre­ta u po­li­tič­kim pu­bli­ka­ci­ja­ma, kul­tur­nim i škol­skim pro­gra­mi­ma“.
Po­bu­na, iako ne ši­rih raz­mje­ra, ali že­sto­ka, ni­je mo­gla iz­bi­ti bez pod­sti­ca­ja ita­li­jan­skih age­na­ta, za­klju­ču­je dr Ra­ko­če­vić, za­tim na­sta­vlja da tač­nih po­da­ta­ka o bro­ju po­bu­nje­ni­ka ne­ma, ali da se po ne­kim po­ka­za­te­lji­ma mo­že za­klju­či­ti da ih je bi­lo od tri do če­ti­ri hi­lja­de. Po­bu­na, bez ob­zi­ra na to što su ne­ke nje­ne vo­đe iz­ja­vlji­va­le da se bo­re za pra­ve­dan tret­man Cr­ne Go­re u ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi, ima či­sto „re­ak­ci­o­nar­ni ka­rak­ter“. U kraj­njoj li­ni­ji, ona je je­di­no išla u ko­rist ita­li­jan­skim „im­pe­ri­ja­li­stič­kim ci­lje­vi­ma“. To je bi­la po­bu­na sa ci­ljem da se kralj Ni­ko­la do­ve­de u ze­mlju, što bi zna­či­lo „se­pa­rat­nu“ Cr­nu Go­ru. Bi­la je usmje­re­na pro­tiv ona­kvog uje­di­nje­nja ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve ka­kvo se de­si­lo, kao i uop­šte pro­tiv ju­go­slo­ven­skih in­te­re­sa, bez ob­zi­ra na to što su su­štin­ski i in­tim­no sko­ro svi po­bu­nje­ni­ci bi­li za uje­di­nje­nje, ali na dru­gim osno­va­ma.
Na opre­dje­lje­nje po­je­di­na­ca i gru­pa za po­bu­nu do­sta je uti­ca­la i tra­di­ci­o­nal­na ve­za­nost za kra­lja Ni­ko­lu i di­na­sti­ju Pe­tro­vić Nje­goš. Ta­ko­đe, ne tre­ba pre­ne­bre­ći ni či­nje­ni­cu da su ne­ki bi­li za po­bu­nu i usljed stra­ha od osve­te zbog sop­stve­nog po­na­ša­nja u vri­je­me „ustav­nog pe­ri­o­da“, od­no­sno ob­ra­ču­na auto­krat­skog kra­lje­vog re­ži­ma sa ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma i opo­zi­ci­jom. Da ova kon­sta­ta­ci­ja ni­je bez osno­va, go­vo­re ri­je­či pro­fe­so­ra i ko­mit­skog voj­vo­de Jo­va­na Ra­do­vi­ća, ko­ji je po do­la­sku iz Sr­bi­je (uče­snik To­plič­kog ustan­ka pro­tiv oku­pa­to­ra Bu­ga­ra – primj. V.I.), na sku­pu u oslo­bo­đe­nom Ko­la­ši­nu za­pri­je­tio da će se ob­ra­ču­na­ti ne sa­mo sa bu­du­ćim pro­tiv­ni­ci­ma uje­di­nje­nja, ne­go i sa no­si­o­ci­ma kra­lje­vog ap­so­lu­ti­zma. Jo­van Ra­do­vić je 26. no­vem­bra 1918. go­di­ne iz­ne­na­da umro u Sa­ra­je­vu, a osta­la je ve­li­ka sum­nja da su ga otro­va­li pro­tiv­ni­ci bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja. Slič­ne iz­ja­ve da­va­li su i dru­gi ko­mi­ti iz vre­me­na austr­o­u­gar­ske oku­pa­ci­je – da po­je­din­ci iz sta­rog re­ži­ma tre­ba da se iz­ve­du pred sud za uči­nje­na dje­la. Uglav­nom su u ob­ra­ču­nu, od­no­sno u gu­še­nju Bo­žić­ne po­bu­ne uče­stvo­va­li lju­di iz sa­me Cr­ne Go­re – pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja.
Po­što je po­bu­na br­zo ugu­še­na, oni ko­ji ni­je­su htje­li da po­lo­že oruž­je oslo­ni­li su se kod ita­li­jan­skih je­di­ni­ca, ili su pre­bje­gli u Al­ba­ni­ju. Me­đu nji­ma je bio i glav­ni vo­đa po­bu­ne Jo­van Pla­me­nac. On je 12. ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne sa 60 lju­di oti­šao u Me­do­vu i za­tra­žio da ga ita­li­jan­ska mi­si­ja pre­ba­ci u Ita­li­ju. Iz pri­tvo­ra u Pod­go­ri­ci po­bje­gli su i pri­klju­či­li im se i bri­ga­dir Mi­lu­tin Vu­či­nić, ko­man­dir An­dri­ja Ra­i­če­vić, Stan­ko Mar­ko­vić (ne­ka­da­šnji pred­sjed­nik pod­go­rič­ke op­šti­ne u vri­je­me pro­go­na po­li­tič­kih pro­tiv­ni­ka i ak­ter pro­go­na, pra­će­nja i li­kvi­da­ci­ja – primj. V.I.) i Mi­loš Vu­či­nić. Oni će ka­sni­je bi­ti pre­ba­če­ni u Ga­e­tu, gdje je za njih or­ga­ni­zo­van lo­gor u ko­jem je dje­lo­va­la ko­mi­si­ja „Cr­no­gor­skih voj­ni­ka u Ita­li­ji“, a za ko­man­dan­ta kralj Ni­ko­la je ime­no­vao ko­man­di­ra Pe­tra Le­ki­ća.
Po­čet­kom apri­la 1919. go­di­ne ko­man­dir An­dri­ja Ra­i­če­vić do­veo je u Ga­e­tu 142 voj­ni­ka i ofi­ci­ra, a on je una­pri­je­đen u čin bri­ga­di­ra i ime­no­van za ko­man­dan­ta cje­lo­kup­ne emi­grant­ske cr­no­gor­ske voj­ske.
Broj­no sta­nje emi­grant­ske cr­no­gor­ske voj­ske kre­ta­lo se od 1 222 u ja­nu­a­ru do 1 512 u de­cem­bru 1920. go­di­ne, ka­da je me­đu nji­ma bi­lo 456 ofi­ci­ra, od ko­jih su mno­gi u emi­gra­ci­ji do­bi­li či­no­ve iako ra­ni­je ni­je­su bi­li ofi­ci­ri, čak ni pod­o­fi­ci­ri.