-Piše: dr Vukić Ilinčić

Lo­pi­čić iz­no­si još je­dan de­talj, a to je nje­go­vo pu­to­va­nje i sa­sta­nak sa Đor­đi­jem Na­sti­ćem u Ze­mu­nu u Bo­ki. Na­i­me, Đor­đe Na­stić, Sr­bin iz Bo­sne, stu­dent Beč­kog uni­ver­zi­te­ta, bio je je­dan od „krun­skih“ svje­do­ka na su­đe­nju u bom­ba­škoj afe­ri.
Lo­pi­či­ća su upu­ti­li 22. de­cem­bra 1907. go­di­ne na sa­sta­nak pred­sjed­nik Vla­de dr La­zar To­ma­no­vić i ob­la­sni upra­vi­telj Jan­ko Vu­ko­tić. Na­lo­ži­li su mu da “do­bro sa­slu­ša” sve što mu bu­de Na­stić re­kao i uzme do­ku­men­ta­ci­ju ko­ju mu da, da je nji­hov čo­vjek „ko­ji nam mno­go vri­je­di“, da se li­je­po od­no­si pre­ma nje­mu, „da vi­di da smo mu za­hval­ni“ i da­li mu 300 kru­na ko­je je tre­ba­lo da pre­da Na­sti­ću, kao i jed­no pi­smo s pre­po­ru­kom da ga do­bro ču­va i pre­da Ni­ku Jo­vi­će­vi­ću, ofi­ci­ru i „ ro­đa­ku Na­sljed­ni­ko­vu i Jan­ko­vu “, ko­ji će bi­ti s Na­sti­ćem. Lo­pi­čić je bio iz­ne­na­đen „ lju­ba­znom pred­u­sre­tlji­vo­šću “ austro­u­gar­skih vla­sti. Pi­smo ko­je je po­sla­to Jo­vi­će­vi­ću, Lo­pi­čić je kri­šom otvo­rio i pro­či­tao.
Na­stić je u raz­go­vo­ru s Lo­pi­či­ćem, Jo­vi­će­vi­ćem i iz­vje­snim Si­mom Jo­va­no­vi­ćem, ko­ji je bio u Na­sti­će­vom dru­štvu, iz­me­đu osta­log ka­zao da je „imao sil­nih na­po­ra, dok sam uspio u Kra­gu­jev­cu iz­vu­ći one bom­be; me­ne je to do­sta ma­te­ri­jal­nih tro­ško­va sta­lo, i va­šu sam vla­du mno­go za­du­žio.
Na­stić je Lo­pi­či­ću pre­dao i „Re­vo­lu­ci­o­nar­ni sta­tut“ „srp­skih pa­tri­o­ta“ u Austro­u­gar­skoj i re­kao mu da su na če­lu te or­ga­ni­za­ci­je bra­ća Pri­bi­će­vić, da je i on član te or­ga­ni­za­ci­je ko­ja se pro­sti­re i na Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu i Cr­nu Go­ru, što je u ve­zi sa „omla­din­skim po­kre­tom“.
Na­stić je bio iz­ne­na­đen i ne­za­do­vo­ljan nov­cem ko­ji mu je po­slat sa Ce­ti­nja i tra­žio je vi­še ne­go tro­stru­ko (10.000 kru­na), ka­že Lo­pi­čić.
Sta­tut ko­ji je Na­stić pre­dao u Ze­le­ni­ci, Lo­pi­čić je dao Jan­ku Vu­ko­ti­ću, a ovaj ba­ro­nu Ku­nu, austro­u­gar­skom po­sla­ni­ku na Ce­ti­nju. Na osno­vu ovog Sta­tu­ta stvo­ren je „Za­gre­bač­ki pro­ces“, po ko­jem se su­di­lo Sr­bi­ma u Austro­u­gar­skoj. „Ovo je bio pred­vje­snik anek­si­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ju je Austro-Ugar­ska vr­lo la­ko iz­ve­la, po­što je pret­hod­no za­va­di­la Cr­nu Go­ru sa Sr­bi­jom, a u če­mu joj je mno­go po­mo­glo i zva­nič­no Ce­ti­nje.“
Ru­ski voj­ni agent na Ce­ti­nju, Po­ta­pov, iz­vje­šta­va na osno­vu do­ga­đa­ja sa Ga­ta­lom, mi­ni­strom voj­nim za vri­je­me vla­de An­dri­je Ra­do­vi­ća, ko­ji mu je opi­sao ne­ke po­stup­ke Jan­ka Vu­ko­ti­ća u ve­zi sa ru­skim ofi­ci­ri­ma ko­ji su obi­la­zi­li ka­sar­ne. Ka­ko Po­ta­pov de­ci­di­ra­no ka­že, Ga­ta­lo mu je re­kao: „Ka­kav je ni­tkov Jan­ko“. Na sa­stan­ku u Ze­le­ni­ci pri­sut­ni Ni­ko­la (Ni­ko) Jo­vi­će­vić bio je cr­no­gor­ski agent u Ze­mu­nu. Po­sli­je na­god­bi oko nov­ca za nje­gov rad po ovom pi­ta­nju, Na­stić se ja­vlja kao svje­dok cr­no­gor­ski i austro­u­gar­ski.
Na­stić svje­do­či da se „raz­o­ča­rao“ u sr­bi­jan­ske „pa­tri­ot­ske kru­go­ve“ ko­ji su oku­plje­ni oko „Slo­ven­skog ju­ga“, jer su se nji­ho­vo pi­sa­nje i na­pa­di na knja­za Ni­ko­lu ko­si­li sa nje­go­vim „pa­tri­ot­skim osje­ća­nji­ma“. Na­sti­će­va bro­šu­ra, „Fi­na­le“, po­sta­la je „ba­zom“ Za­gre­bač­kog pro­ce­sa pro­tiv ugled­nih Sr­ba u ta­da­šnjoj Austro­u­gar­skoj. Bro­šu­ru je štam­pao iste 1908. go­di­ne, pr­vo iz­da­nje bi­lo je u Bu­dim­pe­šti u ju­lu, a dru­go u Za­gre­bu. U svo­jim bro­šu­ra­ma ( Mo­je afe­re i dru­ge-primj.V.I.) op­tu­žio zva­nič­nu Sr­bi­ju i njen dvor, or­ga­ni­za­ci­ju „Slo­ven­ski jug“ i nje­ne čla­no­ve da su “je­zgro re­vo­lu­ci­o­nar­nih za­vje­ra”.
Na­stić ka­že da u „Fi­na­lu“ iz­no­si „ne­po­bit­ne ar­gu­men­te“ ko­ji će do­ka­za­ti da se cr­no­gor­ska „afe­ra s bom­ba­ma iz­le­gla i pri­pre­ma za ve­li­ku op­ću re­vo­lu­ci­ju svih ju­žnih Slo­ve­na“.
Na­stić da­lje ka­že, da je mo­gao i ra­ni­je ra­svi­je­tli­ti „naj­tam­ni­je mo­men­te cr­no­gor­ske afe­re s bom­ba­ma“, ali da ni­je to uči­nio. Ću­tao je, ka­že, de­vet da­na jav­ne ras­pra­ve, za­to što je vje­ro­vao da „in­spi­ra­to­ri cr­no­gor­skog zlo­či­na ni­je­su bes­kraj­no bez­oč­ni i po­kva­re­ni“, vje­ro­vao je da „svo­ju pr­lja­vu igru ne­će tje­ra­ti do vr­hun­ca“.
Za­tim, Na­stić za­klju­ču­je, da je jav­na ras­pra­va na Ce­ti­nju „do­ka­za­la“ da po­ku­šaj „te­ro­ri­stič­ke ak­ci­je ni­je­su in­sce­ni­ra­li da­na­šnji cr­no­gor­ski vla­sni­ci, ne­go da je ci­je­la stvar po­te­kla iz Be­o­gra­da“.
Ovaj ga je „bes­kraj­ni bez­o­bra­zluk“ vri­je­đao i sto­ga je „za­mo­lio za ri­ječ na ras­pra­vi“ i is­ka­zao ono što je „znao“, „ču­va­ju­ći se“ da ne poč­ne „ni jed­nom ri­je­či na­mje­ra­va­nu ju­žno­slo­ven­sku re­vo­lu­ci­o­nar­nu ak­ci­ju“. Da­lje go­vo­ri da ga je zbog to­ga na­pa­la štam­pa da je „austrij­ski agent“. Ono što ni­je uči­nio pri­je, či­ni „da­nas“, jer sma­tra da je iz tih raz­lo­ga „li­šen svih oba­ve­za i ob­zi­ra pre­ma lju­di­ma, ko­ji su u svo­joj na­jam­nič­koj slu­žbi po­vri­je­di­li mo­je naj­in­tim­ni­je osje­ća­je...“ Za­tim go­vo­ri ka­ko je do­šao u Be­o­grad, šta je ra­dio, ka­ko se upo­znao sa „re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma i za­vje­re­ni­ci­ma“ ko­ji su se od­lu­či­li na „op­ću re­vo­lu­ci­ju“, te da u tom prav­cu pr­vo tre­ba da se pre­du­zmu „te­ro­ri­stič­ke ak­ci­je“ u Hr­vat­skoj, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Dal­ma­ci­ji i Du­brov­ni­ku.
Na kra­ju bro­šu­re Na­stić do­no­si i „sta­tut“ tzv. „ju­žno­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­o­nar­ne or­ga­ni­za­ci­je“, što će po­slu­ži­ti kao do­kaz na Za­gre­bač­kom pro­ce­su. Na osno­vu Na­sti­će­vog „Fi­na­la“, dr­žav­ni tu­ži­lac Akur­ti po­di­gao je op­tu­žni­cu pro­tiv Ada­ma Pri­bi­će­vi­ća i pe­de­set dvo­ji­ce Sr­ba u Hr­vat­skoj, ra­di „zlo­či­na ve­le­i­zda­je 12. si­ječ­nja 1908. go­di­ne”, a ko­ja je epi­log do­bi­la na su­du 1909. go­di­ne.
Na­sta­vi­će se