- Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

I po­red to­ga što je bio du­hov­na i ljud­ska gro­ma­da Vlaj­ka Ću­la­fi­ća je ci­je­log ži­vo­ta pra­ti­la skrom­nost, što je svoj­stve­no sa­mo ve­li­kim lju­di­ma. Za fi­zič­ko tra­ja­nje tre­ba­lo mu je ta­ko ma­lo. Ali je za­to bio u stal­noj po­tra­zi za du­hov­nim na­dah­nu­ći­ma, li­te­ra­tu­rom, za uz­vi­še­nim ri­je­či­ma. Njih je uvi­jek bio i gla­dan i že­dan, zna­ju­ći da se ra­zum naj­bo­lje hra­ni sti­ho­vi­ma. I sve što je ra­dio ra­dio je s pu­no lju­ba­vi, sa že­ljom da da do­pi­nos raz­vo­ju kul­tu­re i afir­ma­ci­ji za­vi­ča­ja i svih nas ko­ji smo se la­ti­li pe­ra. Či­nio je to bez ima­lo su­je­te, pod­sti­ču­ći lju­de da či­ta­ju i pi­šu, da za­vi­re iza bra­ve, iza­đu iz ne­vi­da i pro­ge­le­da­ju. Mno­gi su za ovaj kraj ču­li za­hva­lju­ju­ći nje­mu i nje­go­voj že­lji da se svr­sta­mo me­đu ve­li­ke.
Vlaj­ko se bra­nio pje­smom i od se­be i od dru­gih, i on­da ka­da je bi­lo be­smi­sle­no po­te­za­ti ri­je­či, pred du­hov­nim po­sr­nu­ćem ko­je je op­ko­lja­va­lo su­đe­no nam pod­ne­be­sje. Pe­rom je otva­rao vra­ta i kad ni­je bi­lo pro­la­za u svi­je­tu bez­du­šno­sti. Či­nio je to kao Sr­bin i čo­vjek du­bo­ko odan svo­joj vje­ri i Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi. Či­ni se da je to i Sve­vi­šnji uočio po­da­ri­vi mu da baš na dan Sve­tog Ge­or­gi­ja, sla­vu ma­na­sti­ra Đur­đe­vi stu­po­vi, ot­pu­tu­je na onaj svi­jet.
Vlaj­ko­va že­lja da sa­ču­va traj­ne vri­jed­no­sti Va­so­je­vi­ća bi­la je ja­ča od ko­lek­tiv­nog za­bo­ra­va. Zna­ju­ći da go­spo­dar ze­mlje i ne­ba sve vi­di, sti­ho­vi­ma se mo­lio za na­še spa­se­nje. Bo­lo­vao je kao što bo­lu­ju šu­me Ze­le­ti­na i bo­ro­vi iz­nad nje­go­vih rod­nih Lu­ga, kao je­ca­ji ko­sov­ske bra­će na­slo­njen na sve­te ka­me­ne plo­če. Su­o­čen sa na­šim ne­sta­ja­nji­ma, tra­žio je iz­laz i bu­dio na­du, pri­vi­ja­ju­ći gru­men za­vi­čaj­ne ze­mlje na svo­je gru­di kao ne­što naj­sve­ti­je.
Ta­ko se pri­hva­tio i po­sla da, za­jed­no sa još ne­ko­li­ko rad­ni­ka be­ran­skog Cen­tra za kul­tu­ru, pri­pre­mi za štam­pu cje­lo­kup­ne me­mo­a­re voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća, ko­je je, svo­je­vre­me­no, u tri to­ma, pri­re­dio i prof. dr Slo­bo­dan To­mo­vić. Ci­je­nio je da je to bi­lo vi­še­stru­ko ko­ri­sno, pri­je sve­ga iz kul­tur­no­i­sto­rij­skih raz­lo­ga, ka­ko bi se po­me­nu­ti me­mo­a­ri po­no­vo uči­ni­li do­stup­nim naj­ši­rem kru­gu za­in­te­re­so­va­nih za ovo iz­u­zet­no šti­vo.
To sa­mo po se­bi po­svje­do­ča­va da se ra­di­lo o čo­vje­ku iz­u­zet­ne in­te­lek­tu­al­ne i stva­ra­lač­ke ener­gi­je ko­ja je sva­kog tre­na iz­vi­ra­la iz Vlaj­ko­vog ži­vot­nog za­ma­ha i nje­go­vog ne­mir­nog, bo­em­skog i iz­o­štre­nog du­hu, pred ko­jim smo svi mi, uz oprav­da­no di­vlje­nje, če­sto osta­ja­li bez tek­sta.
Op­ko­ljen zeb­njom za na­še sju­tra, re­me­tio je Vlaj­ko vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je bje­li­nu har­ti­je. Tra­žio je du­hov­na uz­vi­še­nja, iz­nje­driv­ši mno­štvo knji­ga, no­vin­skih tek­sto­va, re­por­ta­ža, i sve­ga ono­ga što upot­pu­nja­va knji­žev­ni i no­vi­nar­ski svi­jet. A da je to kva­li­te­no ra­dio po­tvr­đu­ju pre­sti­žne na­gra­de i pri­zna­nja ko­je je iz go­di­ne u go­di­nu do­bi­jao.
Pi­šu­ći iz­di­zao se iz­nad obič­no­sti, iz­nad onih ko­ji su ma­lo­du­šno zna­li da mu po­ne­kad upu­te i ne­ku ri­ječ kri­ti­ke ka­da je, s pu­nim pra­vom, uka­zi­vao na od­re­đe­ne dru­štve­ne, ljud­ske i mo­ral­ne ano­ma­li­je. Či­nio je to zna­ju­ći da je mno­go vi­še onih ko­ji su imli sa­mo ri­je­či po­hva­le za ono što je nje­go­va ple­me­ni­ta du­ša zna­la da otrg­ne iz na­še, če­sto su­mor­ne, sva­ko­dne­vi­ce, i pre­to­či ga u tek­sto­ve ko­ji sa nje­go­vim pot­pi­som ni­ka­da ne­će iz­gu­bi­ti sjaj. Nje­go­va na­pi­sa­na i iz­go­vo­re­na ri­ječ, po­put onih: Al: s čim će pred Bo­ga, ko pro­dad­ne du­šu osta­će ura­mlje­na u sje­ća­nji­ma onih sprem­nih da pre­po­zna­ju, nji­ho­vu po­ru­ku, vi­te­šku to­pli­nu i pe­čat ri­jet­ko pi­sme­nog i obra­zob­va­nog čo­vje­ka. To je po­tvr­dio i pje­snik Mi­lu­tin Mi­ćo­vić, ocje­nju­ju­ći da je Ću­la­fić na­pra­vio že­sto­ku, mo­žda naj­že­šću dru­štve­nu kri­ti­ku vre­me­na, pam­će­nja i ono­ga što čo­vjek i na­rod no­si u sa­mo­za­bo­ra­vu.
– Vlaj­ko ni­je pod­u­ča­vao kao što pod­u­ča­va re­li­gi­ja, on je pje­snik, ko­ji je po­ka­zi­vao i ot­kri­vao. Vlaj­ko je pje­snik slo­bo­de, na­dah­nu­ća i bes­po­šted­ne kri­ti­ke – ka­zao Mi­ćo­vić, ocje­nju­ju­ći Ću­la­fi­će­vo knji­žev­no stvar­la­štvo.
(Na­sta­vi­će se)