-Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Sta­ju­ći u od­bra­nu tra­di­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti, Vlaj­ko Ću­la­fić je svoj knji­žev­ni opus upot­pu­nio knji­gom Ne­be­ska ta­pi­ja. Ona po­svje­do­ča­va vje­kov­nu po­tre­bu za spas Ko­so­va i Me­to­hi­je, te sve­te ze­mlje bez ko­je kao da nas i ni­je. Nje­go­vi sti­ho­vi oda­pi­nju bez­broj stri­je­la ka sr­ci­ma sve­moć­nih ko­ji svo­ju si­lu i strah si­ju  na sva­kom ko­ra­ku, osta­vlja­ju­ći pu­stoš ta­mo gdje je ne­kad cve­tao ži­vot. Ova po­e­zi­ja ujed­no je i pre­kor, opo­me­na i od­re­di­šte za po­ka­ja­nje oni­ma ko­ji se „Lju­di ne sti­de, a Bo­ga ne bo­je”. Dra­gan La­ki­će­vić, re­ce­zent ove knji­ge, uka­zu­je da Vlaj­ko u go­di­na­ma ve­li­kog na­pa­da na srp­sku za­vjet­nu ze­mlju, je­zi­kom, ri­je­či­ma, mi­sli­ma po­e­zi­je bra­ni Ko­so­vo i Me­to­hi­ju.
S po­vi­še­nom tem­pe­ra­tu­rom, jer je u nje­go­voj po­e­mi ener­gi­ja pre­da­ka i vje­ko­va, sna­ga bo­la i po­no­sa, Vlaj­ko Ću­la­fić ob­li­ku­je lir­ski od­go­vor zlo­na­mjer­ni­ma, ne­u­pu­će­ni­ma, rav­no­du­šni­ma. Taj od­go­vor je i krik i la­met, le­lek i tu­žba­li­ca. Za­grc­nut u je­zik sve­ti­nja i emo­ci­ja, opre­mljen sim­bo­li­ma isto­ri­je i eti­ke, s vje­rom u ne­be­sku prav­du, na­lik sred­nje­vje­kov­nim pje­sni­ci­ma - mo­na­si­ma, Ću­la­fić pi­še svoj plač – nad ko­sov­skom ne­prav­dom. Ne­be­ska ta­pi­ja je ži­vo svje­do­čan­stvo da su srp­ski pje­sni­ci na po­čet­ku 21. vi­je­ka Ko­so­vo i Me­to­hi­ju ima­li u kr­vi, sr­cu i du­hu, da su ži­vje­li i pje­va­li iz sve­te ze­mlje Gra­ča­ni­ce, De­ča­na, Pa­tri­jar­ši­je.
Po­sli­je ova­ko sli­ko­vi­te ocje­ne Vlaj­ko­vog pje­va­nja, te­ško je re­ći ne­što upe­ča­tlji­vi­je što mo­že da nad­ja­ča ri­je­či Dra­ga­na La­ki­će­vi­ća. Kao što je, mo­žda, i su­vi­šan sva­ki ko­men­tar za Ne­be­sku ta­pi­ju, jer Vlaj­ko­vi sti­ho­vi, ta­mo za­pi­sa­ni, su vje­ro­do­stoj­ni iz­vod iz na­še mrač­ne stvar­no­sti ko­ju ni pje­sma ne mo­že da pre­bo­li.
Slu­šam vas, odav­no,
Slu­šam ka­ko br­blja­te,
Da ni­šta, mo­je, ni­je
Ni bi­lo na toj Ze­mlji, ni­ti će, mo­je, bi­ti,
I gle­dam ne­pre­sta­no,
Gle­dam ka­ko vr­šlja­te
Kroz po­lja du­še mo­je, kroz pe­lin i bo­si­ljak
Ko­so­va i Me­to­hi­je,
Ka­ko mi, ode­žda car­skih, ski­da­te zlat­ne ni­ti,
I sa­blje vi­te­zo­va pre­ta­pa­te u gvo­žđe,
Ka­ko, kr­va­vim klju­nom, zo­blje­te mo­je gro­žđe,
Zor­ni na svo­ja na­si­lja, i si­lu zem­nu.
Iz­o­štre­na je i pr­ko­sna Vlaj­ko­va po­e­zi­ja. On je ubi­je­đen da nje­go­vom ro­du ne mo­že uze­ti ni­ko ni­šta što bi mo­glo bi­ti tu­đe. Sve­ti­nje se, ka­ko na­vo­di, ne mo­gu po­svo­ji­ti, one su ne­vi­dlji­ve za di­vlje oči. Pje­snik na ovaj na­čin bra­ni svo­je ne­vi­dlji­vo ne­be­sko ima­nje u ko­je sje­me tu­đin­sko mo­že sa­mo da tru­ne. A sje­me tu­đe je po­pa­re­no, ono tam­ni i ne­sta­je u Vlaj­ko­vim sti­ho­vi­ma. So se ne ski­da sa nje­go­vih ra­na. Iz nje­go­ve vi­te­ške kr­vi bo­žur iz­ra­sta pra­ve­ći li­sto­ve za knji­ge ko­je tra­ju još od onog ču­ve­nog Vi­dov­da­na. Pjke­snik po­ru­ču­je da će svi osta­ti glad­ne du­še ko­ji pri­svo­je Ko­so­vo rav­no. On tje­ra či­ta­o­ca da raz­mi­šlja o gri­je­hu kao fe­no­me­nu ko­ji ni­je ri­jet­ka opo­ja­va u srp­skom pje­sni­štvu. Uve­zu­je, ujed­no, gri­jeh i pro­klet­stvo, sta­vlja­ju­ći do zna­nja da sve na na­pla­tu do­la­zi. Nje­gov put do ne­be­sa je naj­kra­ći, upra­vo, sa Ko­so­va. Po nje­mu, bo­ljeg pje­va­nja ne­ma od pje­sme i je­ka zvo­na de­čan­skog. I po­mi­slio bi či­ta­lac, u pr­vom mo­men­tu da je re­li­gi­ja osnov Ne­be­skoj ta­pi­ji. Ali, ako ozbilj­ni­je za­vi­ri u sva­ki Vlaj­kov stih shva­ti­će da tu ima ro­man­ti­ke, pa­tri­o­ti­zma, isto­rij­sko-fi­lo­zof­skog pro­mi­šlja­nja, da su pje­sme sra­sle sa na­rod­nim po­i­ma­njem i po­svje­do­če­nom ve­li­či­nom Ko­so­va i Me­to­hi­je ko­ja se ogle­da u oči­ma sva­kog za­kle­tog Sr­bi­na. On ri­je­či­ma iz­o­štra­va i svi­jet i svi­jest, pri­pre­ma­ju­ći mi­sao da tra­ga za isto­rij­skim vri­jed­no­sti­ma. Slo­vom hra­ni svo­je to­plo du­hov­no iz­vo­ri­šte, sna­ži ga i oča­ra­va. Pje­smom ru­ši zi­do­ve sta­ha, slo­že­nom umjet­nič­kom ob­ra­dom tje­ra na vje­ro­va­nje osta­vlja­ju­ći či­ta­o­ci­ma da tu­ma­če sa­dr­ži­nu nje­go­ve po­ru­ke. Ću­la­fić na je­dan po­se­ban pje­snič­ki na­čin bra­ni Ko­so­vo i Me­to­hi­ju od na­sil­ni­ka. On se ne mi­ri sa pro­go­nom na­ro­da svo­ga. Na to uka­zu­ju sti­ho­vi:
I ako mi ot­mu Ko­so­vo i Me­to­hi­ju
Ne mo­gu me prog­na­ti, ni­je­sam čav­ka s plo­ta,
Ja ću se vra­ti­ti ta­mo, ma­kar se pro­met­nuo, u zmi­ju.
Ću­la­fić se po­seb­no ne mi­ri sa ne­zna­njem iz­daj­nič­kim po­du­hva­ti­ma svo­je raz­bra­će ko­ja se iz­da­jom hva­le, dok ru­ka nji­ho­va ci­je­pa ne­be­sku ta­pi­ju sa­či­nje­nu za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. To se naj­bo­lje ogle­da u sle­de­ćim, za­vr­šnim, sti­ho­vi­ma ove, za­i­sta, uspje­le knji­ge:
Zar ta­ko da mi uzmu Ko­so­vo i Me­to­hi­ju,
Kad sve što imam ta­ko – vla­snip­štvo je ne­be­sa
I na to sve imam ne­be­sku ta­pi­ju
--------------------------------------------
Pa, ako to uči­nim, ako dar od Ne­ba sa­trem,
Go­spo­de, ne­ka me ne­ma, sve mo­je nek se za­tre!
(Na­sta­vi­će se)