-Piše: dr Vukić Ilinčić

Na­sti­će­vo svje­do­če­nje iza­zva­lo je bu­ru pro­te­sta ta­da­šnjeg jav­nog mnje­nja. Za op­tu­žbu da je u za­vje­ru uple­ten i princ Đor­đe, sin kra­lja Pe­tra, a unuk kra­lja Ni­ko­le, od­no­sno sin nje­go­ve kćer­ke Zor­ke, ko­ji je ro­đen i od­ra­stao na Ce­ti­nju. Đor­đe će u svo­joj knji­zi (Isti­na o mo­me ži­vo­tu – primj.V.I.) re­ći: „...ja sa bo­lom kon­sta­tu­jem da se u lo­gi­ci mo­ga de­de ili mo­žda u nje­go­vim na­me­ra­ma ne­što iz­me­ni­lo. Ne­shva­tlji­vo mi je da on za­i­sta mi­sli da mu na­ša ku­ća, naš dom u ko­me je od­u­vek bi­lo lju­ba­vi za cr­no­gor­sku po­ro­di­cu i de­du ru­ši pre­sto i ugled...“
Si­mo Po­po­vić na­vo­di da bi oslo­ba­đa­ju­ća pre­su­da na Ce­ti­nju išla u pri­log Na­sti­će­vim žr­tva­ma u Za­gre­bu, ali knjaz Ni­ko­la ni­je to uči­nio jer se osu­dom Sr­ba u Za­gre­bu, na osno­vu svje­do­če­nja „agen­ta Na­sti­ća“, po­sti­že „svje­do­čan­stvo“ o oprav­da­no­sti pre­su­de na Ce­ti­nju, od­no­sno da je „Bi­o­grad gni­je­zdo za­vje­re“. Na­ro­či­to je bi­la te­ška Ma­sa­ri­ko­va iz­ja­va pro­tiv knja­za, po­vo­dom od­bra­ne Sr­ba op­tu­že­nih u Za­gre­bu, ka­ko „ima do­ka­ze“ ko­ji „ne do­pu­šta­ju ni­ka­kvu sum­nju“ da je „gla­vom“ knjaz Ni­ko­la oba­vi­je­stio „austrij­sku vla­du o ve­le­i­zdaj­nič­koj za­vje­ri“. Pred­sjed­nik ta­da­šnje vla­de To­ma­no­vić ka­sni­je kon­sta­tu­je da je Na­stić zbi­lja uspio u „svo­joj ulo­zi i u ovoj pri­li­ci, ali će se ubr­zo sam ras­krin­ka­ti“.
Pred­sto­je­ća anek­si­ja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne „pred­sta­vlja­la je već odav­no stal­nu bri­gu austro-ugar­ske dr­žav­ne mu­dro­sti“, a s njom, sva­ka­ko, i ova sred­stva da bi se po­sti­gao cilj, ka­že Vla­di­mir Ćo­ro­vić. Uočiv­ši nje­go­vu „da­ro­vi­tost“, Na­sti­ća je šef Po­li­tič­kog odje­lje­nja bo­san­ske vla­de Ko­sta Her­man upu­tio u Be­o­grad sa „vr­lo va­žnim“ za­dat­kom.
Ta­ko je i bi­lo. Stu­den­ti su Ne­sti­ća pri­mi­li sr­dač­no, a on je tra­žio dru­štvo onih ko­ji su bi­li za „ra­di­kal­ni­je me­re“, a u isto vri­je­me pra­tio sva­ki nji­hov ko­rak i o to­me oba­vje­šta­vao svo­je na­lo­go­dav­ce i cr­no­gor­skog „po­li­cij­skog po­ve­re­ni­ka u Be­o­gra­du, Ni­ka Jo­vi­će­vi­ća“.
U stva­ra­nju što du­bljeg ja­za iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, svo­jim oba­vje­šte­nji­ma i pi­sa­njem, naj­vi­še se za­u­zeo po­lu­slu­žbe­ni sa­ra­jev­ski list Bo­snische Post. Na­stić se iz Kra­gu­jev­ca i Be­o­gra­da neo­me­ta­no vra­tio u Austro­u­gar­sku, po ko­joj se slo­bod­no kre­tao, dok je u Cr­nu Go­ru do­la­zio pod la­žnim ime­nom Vil­helm Lan­ge.
Po­što Na­stić ni­je po­sti­gao cilj ko­ji je že­lio u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni za­hva­lju­ju­ći naj­vi­še to­me što je bio „po­znat tip i iz po­ro­di­ce sa uni­ža­va­ju­ćom pro­šlo­šću...“ Na­stić kao svje­dok ni­je mo­gao pri­lo­ži­ti ni­šta zna­čaj­ni­je, osim „Pri­vre­me­nog šta­tu­ta or­ga­ni­za­ci­je u že­lji oslo­bo­đe­nja ju­žnih Slo­ve­na“, ko­ji je na­pi­sao Mi­loš Pri­bi­će­vić, Sr­bin iz Hr­vat­ske.
Fal­si­fi­ko­va­nu gra­đu je sa­mo Mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va ustu­pi­lo pro­fe­so­ru Beč­kog uni­ver­zi­te­ta Fri­djun­gu, ko­ji je ob­ja­vio je­dan čla­nak mar­ta 1909. go­di­ne u li­stu Ne­ne Fre­ie Pre­e­se u ci­lju ras­krin­ka­va­nja ve­li­ko­srp­ske pro­pa­gan­de i op­tu­žbe pro­tiv čla­no­va Srp­sko­hr­vat­ske ko­a­li­ci­je u hr­vat­skom sa­bo­ru, op­tu­žu­ju­ći ne­ke da su pla­će­ni iz Sr­bi­je da pod­ri­va­ju mo­nar­hi­ju. Vo­đa te ko­a­li­ci­je, dr Bog­dan Me­da­ko­vić, pred­sjed­nik hr­vat­skog sa­bo­ra, i Gr­ga Tu­škaš, po­zva­li su pre­ko štam­pe Fri­djun­ga da ob­ja­vi „ime­na pla­će­ni­ka“. Ci­je­la ko­a­li­ci­ja je pod­ni­je­la tu­žbu pro­tiv nje­ga, li­sta ko­ji je ob­ja­vio i li­sta Re­ic­hpost, ko­ji je ko­men­ta­ri­sao na uvre­dljiv na­čin.
Na sud­skoj ras­pra­vi u Be­ču od de­cem­bra 1909. ti do­ku­men­ti su iz­ne­se­ni kao do­ka­zni ma­te­ri­jal. Me­đu­tim, na Su­du se br­zo utvr­di­lo da su ti do­ku­men­ti ne­vje­šti fal­si­fi­ka­ti.
Na Fri­djun­go­vom pro­ce­su utvr­di­lo se da su u pi­ta­nju fal­si­fi­ka­ti, a pred­sjed­nik sud­skog vi­je­ća dr Vah, obra­ća­ju­ći se Su­pi­lu i dru­go­vi­ma, ka­ko bi za­šti­tio Fri­djun­ga i dru­ge od op­tu­žbi za kle­ve­tu, ka­že: „Va­ma ne tre­ba osu­da. Ja znam da je vi ne tra­ži­te. Vi ste us­pe­li. Do­ka­za­no je da su do­ku­men­ta la­žna.“
Sud­ski isljed­ni­ci Jan­ko Dr­lje­vić i Pa­vle Vu­ji­sić, kao dr­žav­ni tu­ži­o­ci, pod­no­se su­du op­tu­žni­cu, ko­ju je, pre­ma Ste­vu Lo­pi­či­ću, na­pi­sao dr Se­ku­la Dr­lje­vić. Op­tu­žni­com je iz­ra­že­na mak­si­mal­na ka­zna za 31 op­tu­že­nog ko­ji je bio u ru­ka­ma vla­sti i 21 u „kon­tu­ma­ci­ji“. Jo­van Đo­no­vić ka­že da op­tu­žni­cu ni­je pi­sao je­dan čo­vjek, već vi­še ru­ku „pod­jed­na­ko ne­zna­li­ce i pre­ten­ci­o­znih pri­mi­ti­va­ca“,... Sva­ki je na nju uti­snuo svoj pe­čat „po­či­nju­ći od knja­za pe­sni­ka, pre­ko „te­o­re­ti­ča­ra“ Goj­ni­ća, pa do ne­do­u­če­nog Vu­ji­si­ća“, i ne bi se mo­glo re­ći da se u op­tu­žni­ci ne na­zi­re i trun­ka „re­či­to­sti“ čev­skog „ser­da­ra“, ( J. Vu­ko­tić – primj. V. I.) u mje­ri prav­nog „zna­nja onog obe­u­će­nog mo­ral­nog prav­ni­ka“.
Svi za­jed­no su, ka­že Đo­no­vić, na­pra­vi­li od op­tu­žni­ce jed­nu od „naj­ču­de­sni­jih li­te­rar­nih tvo­re­vi­na iz do­ba „du­ge vla­da­vi­ne kne­za pe­sni­ka!“ Jav­noj ras­pra­vi pri­su­stvo­va­li su mno­gi stra­ni i srp­ski no­vi­na­ri.
On su, po­zi­va­ju­ći se na Ustav od­no­sno na čl. 152, od­lu­či­li da ime­nu­je bra­ni­o­ce op­tu­že­nih po slu­žbe­noj du­žno­sti. Bra­ni­o­ci se, sem po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va, ni­je­su ni tru­di­li da da­ju „ka­kvu ta­kvu od­bra­nu“. Ne­ki su „op­tu­ži­va­li svo­je bra­nje­ni­ke, ili bra­ne­ći njih op­tu­ži­va­li nji­ho­ve dru­go­ve“. Ne­ki od bra­ni­la­ca ni­je­su ni po­ku­ša­li da bra­ne op­tu­že­ne. Bra­ni­lac Ja­blan, iz­me­đu osta­log, u jed­noj od­bra­ni ka­že: „U du­ši svi­ju nas mi­je­ša­ju se tu­ga i ra­dost. Ra­dost za­to što ov­dje vi­di­mo osu­je­će­no naj­cr­nje pa­kle­no dje­lo, a tu­ga za­to što se utvr­đu­je, da je to zlo dje­lo pri­u­go­to­vlje­no on­dje oda­kle smo se do­bru na­da­li, i da je srp­ski iz­rod ko­pao gr­ob­ni­cu Cr­noj Go­ri.“
Bra­ni­lac Mi­lo­van Bo­ško­vić is­ka­zao je „ gro­zni­ča­vost“ jer je po­ku­ša­no da sru­ši „sve, pa i naj­ve­će sve­ti­nje...“ Jan­ko Spa­so­je­vić, u od­bra­ni op­tu­že­nog No­va­ko­vi­ća, iz­ja­vlju­je, da, ako su­di­je utvr­de da su kri­vi u „ve­le­i­zda­ji dru­go­vi s ko­ji­ma se on dru­žio“ (Da­ko­vić, Bo­žo­vić i dru­gi), „ne mo­gu o mo­jem kli­jen­tu ni­šta dru­go re­ći, ne­go, eto ga su­du i va­ma...“
U za­vr­šnoj ri­je­či, An­dri­ja Ra­do­vić (ko­ji je do­šao ka­sni­je u Cr­nu Go­ru i na sud – primj. V. I.) se još za­pi­tao ka­ko je mo­gu­će da Raj­ko­vić pre­ne­se bom­be pre­ko gra­ni­ce, pre­ko Nje­gu­ša, gdje ni žen­ske oso­be ne mo­gu bi­ti ne­pre­tre­se­ne?! Op­tu­že­ni Bla­žo Ra­dif­ko­vić ka­zao je da ne­ma ni­šta vi­še da do­da, a u „svo­ju od­bra­nu re­ći ću“, da je „Ste­van Raj­ko­vić za me­ne sve ne­i­sti­nu ka­zao“. Mi­ha­i­lo Đo­no­vić je is­ta­kao da je o za­vje­ri sa­mo čuo od „naj­go­re­ga pi­ja­ni­ce Iv­ko­vi­ća“, i ni od kog dru­gog, „a sve što sam ka­zao, ka­zao sam pod na­go­nom i moj za­pi­snik pred isljed­ni­ci­ma ne­i­sti­nit je“.
Ve­ći­nom gla­so­va je od­lu­če­no da se u od­su­stvu Mar­ko Da­ko­vić, To­dor Bo­žo­vić, Jo­van Đo­no­vić i Pe­tar No­va­ko­vić osu­de na smrt, a Ra­do­nja Po­po­vić vje­či­tom ro­bi­jom (su­di­ja Mi­lo Do­žić).
(Na­sta­vi­će se)