-Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Vlaj­ko Ću­la­fić na­sta­vlja da opo­mi­nje i u zbir­ci po­e­zi­je „Žer­tvi­no umi­lje­nji­je”, sa­op­šta­va­ju­ći pre­ko uza­vre­lih sti­ho­va da se ne­što stra­šno de­ša­va is­pod za­vi­čaj­nog ne­ba, da tu­đin i ti­ra­nin ho­će da sta­ve ja­ram na na­še vra­to­ve i od­ve­du nas pu­te­vi­ma otu­đe­nja, mo­ral­ne i ljud­ske pro­pa­sti. On se po­e­zi­jom po­no­vo mo­li i kla­nja do Bo­ga, tra­že­ći oprost od Sve­vi­šnjeg, ne bi li sa­ču­va­li ono ma­lo vri­jed­no­sti što nam je osta­lo na vje­či­toj vje­tro­me­ti­ni pla­ča. Či­ni to iz du­bi­ne du­še, zna­ju­ći da će nas bi­ti ako osta­ne­mo vjer­ni mo­li­tva­ma. A on se sti­ho­vi­ma mo­li i kle­či pred Bo­go­ro­di­com Tro­je­ru­či­com Hi­lan­dar­skom:
 „Ako si do­šla, a je­si, da ču­vaš
Da ne osta­ne­mo bez gru­me­na so­li,
Nad­gled­ni ka­zan u ko­jem se ku­va,
Dro­blje­nje onih za ko­je se mo­lim.”
 Bra­ne­ći li­ni­ju svo­jih op­štih pa­tri­ot­skih sta­vo­va, Ću­la­fić ja­sno po­sta­vlja pi­ta­nje mo­ral­nih pro­ble­ma, iz­jed­na­ča­va­ju­ći, u do­broj mje­ri,  svo­je po­gle­de sa sta­vo­vi­ma onih ko­ji vje­ru­ju da je pro­blem u na­ma u na­šem od­no­su pre­ma „pra­vom čo­vje­ku”. On pod­sti­če mo­ral­ni smi­sao knji­žev­no­sti, ko­ji je sa­dr­žan u isti­ni­to­sti i hu­ma­ni­zmu. Nje­go­vo umjet­nič­ko dje­lo je re­li­stič­kog ka­rat­ke­ra. Ono je svo­je­vr­sna ta­pi­ja nad ze­mljom ro­đe­nom. Ću­la­fić ne po­sma­tra čo­vje­ka sa­mo sa jed­nog aspek­ta. On u nje­mu tra­ži mo­ral­nu do­sled­nost, nje­gov vla­sti­ti fi­lo­zof­ski po­gled na svi­jet. Iz ta­kvog se na­sto­ja­nja ra­đa pje­sma  ko­ja se bo­ri pro­tiv du­hov­ne tru­le­ži, ser­vil­no­sti, pol­tron­stva i ku­ka­vič­lu­ka. U svo­jim ta­pi­ja­ma pje­snik na­še su­ko­be i ne­sla­ga­nja ne po­sma­tra izo­lo­va­no kao jed­nu je­di­no na­šu svo­je­vr­snost, već kao pro­blem ko­ji je stvar­no kom­plek­sni­ji i za­mr­še­ni­ji ne­go što iz­gle­da u sva­ko­dnev­nom su­o­ča­va­nju ovih i onih. Ću­la­fi­će­va pje­snič­ka ta­pi­ja je, u stva­ri, svje­do­čan­stvo o si­li onih ko­ji mi­sle da je sve nji­ho­vo, ali i mo­li­tva u ime čo­vječ­no­sti. Uz nju bi, mo­žda, naj­bo­lje išle ri­je­či ču­ve­nog fran­cu­sko-ita­li­jan­skog pi­sca Gi­jo­ma Apo­li­ne­ra: Sa­ža­li­te se na nas ko­ji se bo­ri­mo vječ­no na gra­ni­ca­ma bes­ko­nač­no­sti i bu­duć­no­sti. Mi­lost za na­še za­blu­de, mi­lost za na­še gri­je­he”.
Ću­la­fić, ta­ko, pro­bi­ja pr­ti­ne za svoj rod ko­ji pu­tu­je kroz me­ća­ve i ne­pro­ho­de, slič­no Jo­va­nu Du­či­ću ko­ji pje­va „Ču­vaj se, moj ro­de, svih stran­pu­ti­ca“. `A no­vi svjet­ski po­re­dak, od­no­sno nje­go­vi ak­te­ri, ili kao ih Vlaj­ko na­zi­va nar­ci­si bez li­ca, nu­de stran­pu­ti­ce, za­o­ra­va­ju bra­zde u sr­ca ži­va, mi­sle­ći da će bi­ti vječ­ni. Pro­tiv ta­kvih ala se pje­snik bo­ri sa ne­skri­ve­nom iro­ni­jom, iz­vr­ga­va­ju­ći ih ru­glu i na­go­va­ra­ju­ći ih da pra­ve ana­li­ze o svom se­bič­lu­ku i iz­o­pa­če­noj svi­je­sti.
Po­seb­no mje­sto u zbir­ci „Žer­tvi­no umi­lje­nji­je” za­u­zi­ma pje­sma „Žu­ta ku­ća”. Pje­snik na­po­mi­lje da ta­ko zo­vu ku­ću, u Al­ba­ni­ji, u ko­joj su Sr­bi­ma sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, ko­je su kid­na­po­va­li al­ban­ski te­ro­ri­sti, va­di­li unu­tra­šnje or­ga­ne i po­tom ih pro­da­va­li ši­rom svi­je­ta.
„Ima ta­mo, ta­mo ne­gdje,
U za­bi­ti Du­ka­đi­na,
Jed­na ku­ća, od ka­me­na,
Aždaj­ki­nja, žu­ta ku­ća,
U njoj su ti, maj­ko srp­ska,
Če­re­či­li kćer­ku si­na...
Va­di­li im sr­ca, maj­ko,
Va­di­li im je­tre, plu­ća...”
Ovi po­tre­sni sti­ho­vi su isto­rij­sko svje­do­čan­stvo o zlu ko­je se odo­ma­ći­lo i ki­di­sa­lo na srp­ski ži­valj, ne bi­ra­ju­ći sred­stva da ga sa­tre i uga­si mu po­men. Ti mon­stru­o­zni na­u­mi su oko­sni­ca za Vlaj­kov krik, za le­lek ko­ji do­ti­če ne­be­sa. To je nje­go­vo svo­je­vr­sno opi­je­lo za sve ko­ji su stra­da­li i ko­ji su po­gu­blje­ni na naj­svi­re­pi­ji na­čin, svoj­stven sa­vre­me­nim sa­di­sti­ma, sprem­nim da unov­če i ljud­sku du­šu. Ta Žu­ta ku­ća, kao svo­je­vr­sna ka­sap­ni­ca, da­nas je, po Vlaj­ko­vom pje­va­nju, pre­tvo­re­na u cr­kvu mu­če­ni­cu, na ko­joj svi­je­tle kr­sto­vi sa­sta­vlje­ni od ru­ku stra­da­lih Sr­ba. Nje­ni te­me­lji svje­do­če o ne­vi­nim žr­tva­ma, opo­mi­nju i tra­že za­slu­že­nu ka­znu od Bo­ga za one ko­ji su otro­va­ne stri­je­le oda­pe­li u sr­ce sve­to­sti i srp­skog po­sto­ja­nja.
Pje­va­ju­ći o na­šim ne­sre­ća­ma, o na­šoj žr­tvi, ko­ja se na prav­di Bo­ga pro­gla­ša­va za kriv­ca, Ću­la­fić se pri­sje­ća mi­sli Iva An­dri­ća: Mo­žda to i je­ste pra­va, ve­li­ka i pot­pu­na ljud­ska ne­sre­ća ka­da je čo­vjek ni­jem od ga­đe­nja i uko­čen od sti­da zbog ono­ga što dru­gi sa njim či­ne, ta­ko da ne umi­je i ne mo­že da bra­ni svo­je pra­vo, ne­go mo­ra, po­red to­ga što je žr­tva, da uzme na se­be i iz­gled kriv­ca. Upra­vo su ove mi­sli na­šeg no­be­lov­ca pod­sta­kle Ću­la­fi­ća da se gla­sne no­vim do­do­la­ma o žr­tva­ma ko­je se mno­že, za­hva­lju­ju­ći oni­ma iz re­do­va svo­jih, sprem­nim da se iz­da­jom hva­le i uvr­ću prst u oko brat­sko. Pje­snik ri­da nad kla­sjem vi­te­škim ko­je pa­da pod uda­ri­ma po­da­ni­ka iz­ni­klih iz kli­ce srp­ske. On pod­sje­ća na na­še ni­ske sklo­no­sti is­pi­sa­ne po uz­glav­ni­ca­ma pro­šlo­sti:
„Ako ti, is­pod an­te­na,
Umak­ne, što, u pe­šte­re,
Mo­ja će bra­ća, ro­đe­na,
U nje­ga prst da upe­re.”
(Na­sta­vi­će se)