Film „Vi­so­ki hra­sto­vi” re­di­te­lja i sce­na­ri­ste Ra­do­sla­va T. Sta­ni­ši­ća vi­dje­la je na­kon pod­go­rič­ke i nik­šić­ka pu­bli­ka. Ovo du­go­me­tra­žno do­ku­men­tar­no ostva­re­nje Sta­ni­šić je po­sve­tio ro­do­na­čel­ni­ci­ma cr­no­gor­ske i ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je – sce­na­ri­sti Rat­ku Đu­ro­vi­ću i re­di­te­lju Ve­li­mi­ru Sto­ja­no­vi­ću.
U osvr­tu na Sta­ni­ši­ćev film, pu­bli­ci­sta i no­vi­nar Va­nja Ko­va­če­vić je na­pi­sao da „kroz pri­zmu sud­bi­ne dvo­ji­ce film­skih stva­ra­la­ca, autor nam nu­di mi­nu­ci­o­zan po­gled na isto­ri­ju jed­nog do­ba”.
Al­breht Di­rer spa­de u red umjet­ni­ka ko­ji je sna­gom svog iz­ra­za uspio da po­bi­je­di pro­la­znost, po mi­šlje­nju mno­gih, naj­po­ra­zni­ju ka­te­go­ri­ju ljud­skog tra­ja­nja, pi­še Ko­va­če­vić u svom kri­tič­kom osvr­tu. Već kao tri­na­e­sto­go­di­šnjak 1484. na­pra­vio je auto­por­tret u sre­br­noj olov­ci ko­ji je oda­vao ne­vje­ro­va­tan ta­le­nat. Iako pred­o­dre­đen da bu­de zla­tar, nje­gov otac, ko­ji je imao slu­ha za umjet­nost od­lu­čio je da mla­dom Al­breh­tu pru­ži mo­guć­nost da se usa­vr­ša­va kao umjet­nik. Osta­lo pri­pa­da isto­ri­ji umjet­no­sti, na­pi­sao je Ko­va­če­vić.
Ova pri­po­vi­jest osta­la bi na ni­vou fa­sci­nant­nog do­ga­đa­ja da ni­je u di­rekt­nom do­slu­hu sa ra­dom Ra­do­sla­va T. Sta­ni­ši­ća, a po­go­to­vo sa nje­go­vim ostva­re­njem „Vi­so­ki hra­sto­vi”. Jer kao što se na Di­re­ro­vom auto­por­tre­tu osli­ka­va ne sa­mo raz­voj sli­ka­re­ve fi­zi­o­no­mi­je, ne­go i du­šev­ne pro­mje­ne u raz­li­či­tim ži­vot­nim do­bi­ma, ta­ko nam Sta­ni­šić u fil­mu ko­ji go­vo­ri o dva ve­li­ka­na ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je nu­di de­ta­ljan uvod u nji­ho­vo stva­ra­la­štvo, ali i ne­što mno­go du­blje - kroz pri­zmu sud­bi­ne dvo­ji­ce film­skih stva­ra­la­ca, autor nam nu­di mi­nu­ci­o­zan po­gled na isto­ri­ju jed­nog do­ba.
„Svo­jim fil­mom, na ne­na­me­tljiv, ali upe­ča­tljiv na­čin Sta­ni­šić do­la­zi do su­šti­ne sva­ke, pa i film­ske umjet­no­sti - svo­jom vje­šti­nom, on uspi­je­va da po­je­di­nač­nu sud­bi­nu pre­to­či u isto­ri­ju svi­je­ta, ili bar jed­nog nje­go­vog tre­nut­ka”, is­ti­če Ko­va­če­vić.
U fil­mu „Vi­so­ki hra­sto­vi” ko­ji pred­sta­vlja di­rek­tan plod, od­no­sno po­slje­di­cu dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je, od­bra­nje­ne na be­o­grad­skom FDU 2009. Sta­ni­šić nam pri­po­vi­je­da o na­stan­ku, raz­vo­ju i dje­lu dva ve­li­ka umjet­ni­ka ko­ji su uspje­li da uti­snu ne­iz­bri­siv trag u ve­li­ku ki­ne­ma­to­gra­fi­ju, ka­kva je ne­sum­nji­vo bi­la SFRJ.
Kroz već do­bro zna­ne, ali i ma­nje po­zna­te pri­po­vi­je­sti o Rat­ku Đu­ro­vi­ću i Ve­li­i­ru Sto­ja­no­vi­ću, nji­ho­vu ki­ne­ma­to­gra­fi­ju i oso­ben stva­ra­lač­ki pro­se­de, autor fil­ma pro­go­vo­ri­će o stal­noj pri­sut­no­sti smr­ti i sun­ca u nji­ho­vom dje­lu, o to­me ka­ko su hlad­ne pe­ra­štan­ske pa­la­te li­še­ne ži­vo­ta pre­tva­ra­li u pri­če ko­je nas se ti­ču, o po­hle­pi, gram­zi­vo­sti, iro­ni­ji, in­ven­tiv­no­sti, i svim dru­gim na­či­ni­ma za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma su pri­po­vi­je­da­li svo­je pri­če, o re­žij­skom po­stup­ku, o ka­dri­ra­nju, o tem­pu i mon­ta­ži zvu­ka ko­ja se sa­vr­še­no po­kla­pa­la sa rit­mom bit­ke na plat­ni­ma ko­ja su sni­ma­li.
U do­bro po­zna­te bi­o­graf­ske po­dat­ke Sta­ni­šić je is­tan­ča­nim slu­hom pa­žlji­vog ana­li­ti­ca­ra, po­sma­tra­ča, i na­rav­no po­zna­va­o­ca, unio ne sa­mo svje­ži­nu in­ter­pre­ta­ci­je, već ih je obo­ga­tio za no­vi smi­sao i kon­tekst. Ta­ko se pr­vi put u Sta­ni­ši­će­vom fil­mu ja­sno, ne­dvo­smi­sle­no sa­zna­je­mo da je, na pri­mjer, Rat­ko Đu­ro­vić znao sve o pro­šlo­sti, iako ni­je bio, ka­ko ka­že, čo­vjek pro­šlo­sti. Da je na nje­ga pre­sud­no uti­cao stav da sva­ki čo­vjek ima svoj Amar­kord, i da film ni­je ni­šta dru­go do mi­sao po­nu­đe­na oku. Da je bio op­ti­mi­sta za dru­ge, a me­la­hon­lik pre­ma se­bi. Ugao sa­gle­da­va­nja te­ma­ti­ke, na­čin in­ter­pre­ta­ci­je, re­di­telj­ski po­stu­pak, ele­men­ti su ko­ji „Vi­so­ke hra­sto­ve” či­ni zna­čaj­nim ostva­re­njem, is­ti­če Ko­va­če­vić.
„Film Ra­do­sla­va T. Sta­ni­ši­ća, us­po­sta­vlja isto­rij­ski, ali i kre­a­ti­van od­nos pre­ma da­toj film­skoj ma­te­ri­ji, iz­vla­če­ći iz već da­tog dra­ma­tur­škog tki­va sop­stve­ne sa­dr­ža­je pri­mje­re­ne vre­me­nu ko­je ži­vi­mo. Stva­ra­nje ovog fil­ma u od­re­đe­nom smi­slu pred­sta­vlja i mo­ral­ni, ko­li­ko i čin in­te­lek­tu­al­nog su­o­ča­va­nja auto­ra sa te­mom ko­ju tre­ti­ra i na­rav­no sre­di­nom u ko­joj je film stvo­ren. „Vi­so­ki hra­sto­vi” ni­je va­žan za­to što je pr­vi, ili za­to što će nam ot­kri­ti stva­ri ko­je do­tad ni­je­smo zna­li. On je vri­je­dan za­to što je ura­đen kva­li­tet­no i što su su­do­vi i sta­vo­vi u nje­mu ar­ti­ku­li­sa­ni na ute­me­ljen, umjet­nič­ki vri­je­dan na­čin. I, na­rav­no, za­to što nas je pod­sje­tio da su Ve­ljo Sto­ja­no­vić i Rat­ko Đu­ro­vić stal­no is­ti­ca­li, ma ko­li­ko go­vo­ri­li o ve­li­koj cr­no­gor­skoj tra­di­ci­ji, da su pra­ve istin­ske i ve­li­ke pri­če u stva­ri pri­če o ma­lim lju­di­ma”, za­bi­lje­žio je Ko­va­če­vić.