-Čla­no­vi Be­o­grad­skog dik­si­lend or­ke­stra vo­kal Alek­san­dra Bi­je­lić, Sa­va Ma­tić (tru­ba), kla­ri­ne­ti­sta Velj­ko Klen­kov­ski, trom­bo­ni­sta Ne­ma­nja Zla­ta­rev, pi­ja­ni­sta Alek­san­dar Mi­le­tić, so­li­sta Vla­di­mir Rac­ko­vić, ko­ji svi­ra na ben­džou, kon­tra­ba­si­sta Ivan Mak­si­mo­vić i per­ku­si­o­ni­sta i bub­njar Mi­loš Mi­lo­sa­vlje­vić, na­stu­pi­li su u ob­no­vlje­noj ba­šti ču­ve­ne ka­fa­ne „Doj­mi”, u okvi­ru Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke. Lju­bi­te­lji „pre­te­če dže­za”, ka­ko se još na­zi­va mu­zič­ki ža­nr ro­đen na sje­ver­no­a­me­rič­kom kon­ti­nen­tu dik­si­lend ima­li su pri­li­ku da uži­va­ju u rit­mič­nim me­lo­di­ja­ma 20-ih i 30-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ali i no­vi­jim, svjet­ski po­zna­tim me­lo­di­ja­ma „Nju­jork, Nju­jork” i „Ma­pet šou”, da đu­ska­ju u van­vre­men­skim kom­po­zi­ci­ja­ma ko­je su ušle u svjet­sku mu­zič­ku isto­ri­ju. Be­o­grad­ski dik­si­lend or­ke­star je­di­ni na Bal­ka­nu svi­ra ovu mu­zi­ku.
- To je pra­po­če­tak dže­za, „dik­si” je na­ziv za sve što je do­la­zi­lo sa Ju­ga Sje­ver­ne Ame­ri­ke, mu­zi­ka Ju­ga. Ima­mo čast što kao je­di­ni or­ke­star ove vr­ste ne sa­mo u Be­o­gra­du, ne­go i na či­ta­vom Bal­ka­nu da se kon­ti­nu­i­ra­no ba­vi­mo ovim mu­zič­kim iz­ra­zom – ka­zao je ka­že za „Dan” Vla­di­mir Rac­ko­vić, umjet­nič­ki ru­ko­vo­di­lac Be­o­grad­skog dik­si­lend or­ke­stra od nje­go­vog osni­va­nja.
Ova mu­zi­ka po­ti­če iz 19. vi­je­ka i dik­si­len­da mu­zi­ka uglav­nom je tra­di­ci­o­na­la. Auto­ri po­zna­ti po dik­si­lend me­lo­di­ja­ma stva­ra­li su od 1917. do 1930. go­di­ne. Ri­ječ je o kom­po­zi­to­ri­ma ko­ji su po­sta­vi­li te­me­lje dže­za i ko­je mi kao dže­ze­re zna­mo, ob­ja­snio je on.
- Va­žno je da lju­di pre­po­zna­ju pje­smu i ri­tam ko­ji je ta­da, kao i sa­da, bio ja­ko za­ra­zan i ko­jim se mi ba­vi­mo. Div­no je što na­stu­pa­mo ov­dje za­to što je džez u svom na­stan­ku bio mu­zi­ka za ples, to smo za­svi­ra­li ov­dje, jer je ka­fa­na Doj­mi ne­ka­da bi­la mje­sto za ple­sa­nje, ka­zao je Rac­ko­vić.
On je gi­ta­ri­sta, ali svi­ra ben­džo, ko­ji je ka­rak­te­ri­sti­čan za epo­hu dik­si-mu­zi­ke, ri­tam in­stru­ment u vri­je­me kad je ta mu­zi­ka na­sta­ja­la na tro­to­a­ri­ma Nju Or­le­an­sa. Pri­sut­ni su ima­li pri­li­ku da ču­ju ne­ko­li­ko kom­po­zi­ci­ja sa naj­no­vi­jeg, še­stog po re­du CD-a pod na­zi­vom „All that Jass” ko­ji je ob­ja­vljen pri­je mje­sec da­na po­vo­dom 15 go­di­na umjet­nič­kog ra­da Or­ke­stra.
- To je an­to­lo­gij­ski disk po to­me što smo ob­ja­vi­li kom­po­zi­ci­je ko­je do sa­da ni­ko ni­ka­da ni­je ob­ja­vio, a one su di­rekt­no uti­ca­le na na­sta­nak dže­za i zbog to­ga su isto­rij­ski ja­ko va­žne. Tu je kom­po­zi­ci­ja „Ori­gi­nal dik­si­lend džez-bend” (ka­ko se zo­ve i bend) sa zvu­kom dže­za ko­ja je pr­va ika­da sni­mlje­na na gra­mo­fon­sku plo­ču 1917. go­di­ne, ma­lo ko je imao pri­li­ku da je uži­vo ču­je. Svi­ra­li smo i naj­sta­ri­ji ika­da za­pi­sa­ni bluz iz 19. vi­je­ka, vr­lo ve­li­ke ra­ri­te­te, vo­de­ći ra­ču­na da to bu­de igri­vo, da iz­ve­de­mo pu­no tra­di­ci­o­na­la ko­je sa­svim si­gur­no zna­ju svi, ve­li­ke stan­dar­de kao što su „Kad sve­ci mar­ši­ra­ju” i dru­ge - na­vo­di Rac­ko­vić.
- Svi u ben­du smo uži­va­li, ova dje­ca su igra­la, ne­ki pa­ro­vi su za­i­gra­li, žao mi je što ni­je bi­lo vi­še lju­di ko­ji su sprem­ni da za­ple­šu, iako ni­je bi­lo po­di­ju­ma za igru. Lju­di pri­la­ze, po­slu­ša­ju ma­lo, odu, u žur­bi su, ka­že Alek­san­dra, ko­ja je di­plo­mi­ra­la na MA u Be­o­gra­du, te­o­ret­ski smjer, a pre­da­je džez-pje­va­nje u Mu­zič­koj ško­li u Vr­šcu. Pje­va­njem i is­tra­ži­va­njem vo­ka­la, skla­pa­njem ma­lih vo­kal­nih an­sam­ba­la se ba­vi niz go­di­na- na­va­žni­je i naj­ljep­še je, ka­že ona, ka­da is­ku­stvo ko­je stek­ne­te na sce­ni mo­že­te da pre­ne­se­te mla­di­ma ko­ji je­dva če­ka­ju da se pop­nu na tu sce­nu i da iz­ve­du ne­što svo­je, sa svo­jom emo­ci­jom. Ma­lo je za­in­te­re­so­va­nih za dik­si-mu­zi­ku, džez i bluz, to ima uvi­jek svo­ju pu­bli­ku ko­ja vjer­no pra­ti kon­cer­te, to ne od­u­mi­re, ka­že Alek­san­dra, ko­joj ni­je pr­vi put da na­stu­pa u Ko­to­ru- sva­ke go­di­ne ona go­stu­je u ka­feu „Ever­grin” ko­ji nje­gu­je džez-mu­zi­ku. Ka­že da je pu­bli­ka vr­lo spe­ci­fič­na, ne­ma je mno­go, ali ima onih ko­ji uži­va­ju i do­la­ze na kon­cer­te Dik­si­lend or­ke­stra. Sva­ke go­di­ne u de­cem­bru ima­ju po je­dan kon­cert u Sa­va cen­tru. Na­kon Ko­to­ra na­stu­pa­ju u Pan­če­vu, No­vom Sa­du, Be­o­gra­du.
M.D. PO­PO­VIĆ


Pu­tu­ju­ći mu­zej mu­zi­ke

- Pro­šle go­di­ne je džez usta­no­vljen na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Be­o­gra­du, što zna­či da je to sad u na­šoj ze­mlji po­sta­lo umjet­nost. Dik­si­lend-džez je umjet­nost odav­no, sa­mo mi ni­smo ima­li pri­li­ku da joj se po­sve­ti­mo to­li­ko. Džez je pri­lič­no u iz­u­mi­ra­nju, a mi se tru­di­mo da na ne­ki na­čin ne do­zvo­li­mo da „se ta svi­je­ća uga­si na ta­ko ja­kom vje­tru”. Za ovih 15 go­di­na na­pra­vi­li smo pre­ko 500 kon­ce­ra­ta, sni­mi­li smo šest kom­pakt di­sko­va, ob­i­šli po­la Evro­pe, po­sta­vi­li ozbilj­ne stan­dar­de u do­me­nu sa­mog kva­li­te­ta iz­vo­đe­nja i mu­zi­ko­lo­škog is­tra­ži­va­nja tog pe­ri­o­da. To je ono što nas kra­si. Ra­ni­je su dik­si­lend ben­do­vi svi­ra­li ovu mu­zi­ku za­to što je ona bi­la „in”, a mi sa­da pred­sta­vlja­mo je­dan pri­lič­no stu­di­o­zni pu­tu­ju­ći mu­zej mu­zi­ke, ko­ji vi­še ne­ma­mo mno­go pri­li­ke da ču­je­mo - na­vo­di Rac­ko­vić.