Ame­rič­ki pi­sac ko­ji je svjet­sku po­pu­lar­nost ste­kao ro­ma­nom „Port­no­je­va ža­lo­poj­ka” Fi­lip Rot la­u­re­at je mno­gih pre­sti­žnih pri­zna­nja. Is­ti­ču se dva PEN-ova: PEN/Na­bo­kov 2006. za „opus ne­pro­la­zne ori­gi­nal­no­sti i iz­u­zet­ne umjet­nič­ke vje­šti­ne”, i PEN/Sol Be­lou na­gra­du 2007. za naj­vi­ši do­met u ame­rič­koj fik­ci­ji, ko­ja se do­dje­lju­je pi­scu ko­ji se „svo­jim umjet­nič­kim dje­lo­va­njem to­kom či­ta­vog tra­ja­nja ka­ri­je­re svr­sta­va u naj­vi­ši do­met ame­rič­ke knji­žev­no­sti”. O Iza­bra­nim dje­li­ma ovog stva­ra­o­ca, a u okvi­ru pred­sta­vlja­nja na Tr­gu od knji­ge prek­si­noć u Her­ceg No­vom, u ime be­o­grad­skog iz­da­va­ča Pa­i­de­ie go­vo­ri­li Je­le­na Sta­kić, pre­vo­di­lac i Pe­tar Ži­va­di­no­vić, ured­nik. Sta­kić je ka­za­la da su se u Vo­di­ču za ame­rič­ki knji­žev­ni uni­ver­zum: ko je ko u ko­smo­su, in­te­gra­li­stič­ki iz­ve­štaj, ob­ja­vlje­nom 1987. go­di­ne u ame­rič­kom ča­so­pi­su Esqu­i­re, u „usi­ja­nom sre­di­štu”, na­la­zi­li Sol Be­lou, Rej­mon Kar­ver, Nor­man Maj­ler, Džon Ap­dajk.., a Fi­lip Rot je do­bio mje­sto na jed­nom ne­be­skom ti­je­lu, ne pre­vi­še uda­lje­nom od tog sre­di­šta, i na nje­mu je bio sa­mo on.
– Na istom atla­su ame­rič­kog knji­žev­nog ne­ba Rot se po­ja­vlju­je i kao ko­me­ta, to jest kao je­dan od onih pi­sa­ca ko­ji, ma šta da na­pi­šu, iza­zi­va­ju ve­li­ku pa­žnju či­ta­la­ca i kri­ti­ča­ra. Ta­ko je bi­lo pri­je sko­ro 30 go­di­na. U me­đu­vre­me­nu je Fi­lip Rot na­pi­sao dru­gu po­lo­vi­nu svog bo­ga­tog opu­sa, no­vih pet­na­e­stak ro­ma­na. Kad ne­ko ob­ja­vlju­je no­vi ro­man sva­kih, pro­sječ­no gle­da­no, go­di­nu i po da­na, uz osta­le oba­ve­ze ko­je ima (pro­fe­sor na uni­ver­zi­te­tu, pi­sa­nje non-fic­tion) ja­sno je da ne mo­že sva­ki bi­ti jed­na­ko do­bar. Rot je uspjeh po­sti­gao već pr­vim svo­jim dje­lom 1959. go­di­ne, zbir­kom pri­ča „Zbo­gom Ko­lam­bus”, a sna­žno je uz­bur­kao pu­bli­ku i kri­ti­ku de­set go­di­na ka­sni­je s „Port­no­je­vim sin­dro­mom”. U svom po­zno-zre­lom raz­do­blju iz­me­đu 1990. i 2000. na­pi­sao je svo­jih pet, vje­ro­vat­no, naj­zna­čaj­ni­jih ro­ma­na (od ukup­no tri­de­set jed­nog): „Ope­ra­ci­ja Šaj­lok”, „Sa­bat­sko po­zo­ri­šte”, „Ame­rič­ka pa­sto­ra­la”, „Uda­la sam se za ko­mu­ni­stu” i „Ljud­ska lja­ga”. To su i ro­ma­ni ko­ji su do­bi­li naj­vi­še knji­žev­nih na­gra­da u SAD i u ino­stran­stvu. Ne­ko­li­ko nje­go­vih ro­ma­na je ekra­ni­zo­va­no, po­put „Ljud­ska lja­ga” sa En­to­ni­jem Hop­kin­som u glav­noj ulo­zi – ka­za­la je Sta­kić.
Pe­tar Ži­va­di­no­vić je ob­ja­snio da je raz­log zbog če­ga Pa­i­de­ia ima Ro­ta, su­bjek­ti­van. Že­lje­li su da naj­ve­ćeg ame­rič­kog pi­sca da­nas, po mi­šlje­nju mno­gih kri­ti­ča­ra, i naj­pro­vo­ka­tiv­ni­jeg, u naj­ma­nju ru­ku, ima­ju u svom ka­ta­lo­gu.
– Ni­sam ve­li­ki zna­lac an­glo­sak­son­ske knji­žev­no­sti. Ono dje­lo Fi­li­pa Ro­ta, („Port­no­jev sin­drom”), ko­je je po me­ni naj­pro­vo­ka­tiv­ni­je, i naj­zna­čaj­ni­je zbog raz­bi­ja­nja jed­nog bro­ja pred­ra­su­da ko­je po­sto­je o pri­ro­di čo­vje­ka, ko­je po­sto­je o sek­su­al­noj re­vo­lu­ci­ji, ova knji­ga, ne­ki ka­žu raz­bi­ja, ne­ki ka­žu oja­ča­va, ali to ni­je to­li­ko bit­no. Ova knji­ga je zna­čaj­na za ci­je­lu mo­ju ge­ne­ra­ci­ju še­zde­set osma­ša, za­to što smo mi ta­da u Sr­bi­ji, u Be­o­gra­du mo­žda po­vo­dom ne­kih ba­nal­nih, efe­mer­nih so­ci­jal­nih pi­ta­nja, dru­gdje mo­žda po­vo­dom mno­go ozbilj­ni­jih, du­bljih pi­ta­nja, njih je mu­čio pro­blem oslo­ba­đa­nja uop­šte, uklju­ču­ju­ći sek­su­al­no oslo­ba­đa­nje, pro­dr­ma­li do te­me­lja či­ta­vu za­pad­nu ci­vi­li­za­ci­ju ili či­ta­vu pla­ne­tu – re­kao je Ži­va­di­no­vić.
K.Ma­to­vić


Port­no­jev sin­drom” pro­vo­ci­ra

Ži­va­di­no­vić je re­kao da či­ta­o­cu, na pr­vi po­gled, mo­gu za­sme­ta­ti na­tu­ra­li­stič­ki opi­si ne­po­dop­šti­na ko­je glav­ni ju­nak iz­vo­di u svom ži­vo­tu, jed­nog pra­vog ero­to­ma­na, bo­le­sni­ka, u kraj­njoj li­ni­ji, stro­go uzev psi­hi­ja­trij­ski, a ko­je li­či na mno­go to­ga što su lju­di u to do­ba pot­pu­nog sek­su­al­nog oslo­ba­đa­nja, u mno­go ma­njem obi­mu, sa mno­go ma­nje pro­vo­ka­ci­ja, ta­ko­đe ra­di­li. Ono što je oča­ra­va­ju­će, u knji­zi „Port­no­jev sin­dr­om”, na­gla­sio je Ži­va­di­no­vić, je­ste to što ona po­ka­zu­je ka­kav je uti­caj ima­la froj­dov­ska tra­di­ci­ja na za­pad­no mi­šlje­nje i po­na­ša­nje i ka­ko se to su­ko­blja­va­lo sa nji­ho­vim tra­di­ci­o­nal­nim, re­li­gi­o­znim vje­ro­va­nji­ma i u ži­vo­tu po­je­di­nih lju­di ima­lo je te­ške, bol­ne i ne­pri­jat­ne po­sle­di­ce, po­seb­no u nji­ho­vim po­ro­dič­nim i me­đu­ljud­skim od­no­si­ma.