Po­vo­dom ve­li­kog hri­šćan­skog pra­zni­ka – Cvi­je­ti, bje­lo­polj­skim uli­ca­ma ju­če je pro­šla li­ti­ja ko­ju je pred­vo­dio epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je. Sve­šte­ni­ci i vje­rni­ci su kre­nu­li is­pred Cr­kve Sve­tog apo­sto­la Pe­tra, u ko­joj je vla­di­ka uz sa­slu­že­nje sve­šte­ni­ka slu­žio li­tur­gi­ju.
– Sla­vi­mo ula­zak Hri­stov u Je­ru­sa­lim. Go­spod pri­je svo­ga stra­da­nja, pri­je ne­go što je sa­mo­ga se­be pri­nio na žr­tvu, i pri­mio ras­pe­će i smrt na kr­stu, ušao je u Je­ru­sa­lim, u grad u ko­ji će pri­ni­je­ti žr­tvu za sve nas. Pre­po­znao ga je na­rod. Na­ro­či­to dje­ca, lju­di do­bre vo­lje i do­bro­ga sr­ca. Svi su se ob­ra­do­va­li ra­do­šću ve­li­kom, iako je on ušao skrom­no. Ne kao vla­dar i po­bjed­nik iz ra­ta, ja­šu­ći na bi­je­lom ko­nju, ne­go je ušao skrom­no ja­šu­ći na ma­ga­re­tu. Kao obič­ni čo­vjek i na­rod je pre­po­znao svo­ga spa­si­te­lja – be­sje­dio je vla­di­ka.
I La­za­re­vu su­bo­tu i pra­znik Cvi­je­ti mi pra­znu­je­mo kao je­dan pra­znik, jer ono što se do­go­di­lo sa če­tvo­ro­dnev­nim La­za­rem, kad ga je Go­spod jed­nom ri­ječ­ju pro­bu­dio iz mr­tvih i vas­kr­sao i oži­vio, isto se na dru­ga­či­ji na­čin do­go­di­lo sa mno­gim du­ša­ma u Je­ru­sa­li­mu, ko­je su bi­le ob­u­ze­te svo­jim bri­ga­ma, za­bo­ra­vom i rav­no­du­šno­šću.
– Ono što se ne­ka­da dav­no do­go­di­lo, pri­je dva mi­le­ni­ju­ma, ni­je iz­gu­bi­lo ni­šta od svo­ga zna­ča­ja i svo­je lje­po­te. Evo da­nas u Bi­je­lom Po­lju ima­mo jed­nu ta­kvu sve­ča­nost, kao što je bi­la ona u sve­tom gra­du Je­ru­sa­li­mu, kad je Go­spod Isus Hri­stos ušao u svoj grad. To zna­či da je on i da­nas pri­su­tan ov­dje me­đu na­ma jer ne bi ima­li dru­go­ga raz­lo­ga da se oku­pi­mo, ne­go da pro­sla­vi­mo ime Bož­je i ono­ga ko­ji nam da­je no­vi ži­vot. Ko­ji ob­na­vlja na­šu pri­ro­du, du­šu i za­jed­ni­štvo. Lju­bav uli­va u sr­ca na­ša. Pre­po­ra­đa nas i uz­di­že i po­di­že, oslo­ba­đa od na­ših bri­ga, na­ših zlo­pam­će­nja, mr­žnje i pa­ko­sti. Od sve­ga što čo­vje­ku ne pri­li­či, a za­šta se če­sto ve­že i či­me is­pu­nja­va svo­ju du­šu i osje­ća­nje. Mi da­nas no­se­ći ove vr­bo­ve i pal­mi­ne gran­či­ce, kao što se no­si­lo u Je­ru­sa­li­mu, po­ka­zu­je­mo ze­le­nu bo­ju i pro­cve­ta­lo cvi­je­će, ko­je je sim­bol i znak vas­kr­se­nja Hri­sto­vog. No­vog ži­vo­ta i po­bje­de nad smr­ću – ka­zi­vao je vla­di­ka.
Vla­di­ka je do­dao da za­to sla­vi­mo ime Bož­je i bla­go­da­ri­mo mu na sve­mu. Na va­zdu­hu ko­ji di­še­mo, na vo­di ko­ju pi­je­mo, na ze­mlji ko­jom ho­da­mo i ko­ja nas hra­ni.
– Ali za­to tre­ba ču­va­ti i ze­mlju, i va­zduh, i vo­du. Na­ža­lost, mi smo sve to za­ga­di­li, kao što smo za­ga­di­li svo­je du­še za­bo­ra­vom, u ko­jem ku­pi­mo ta­mu i gri­jeh, zlo­pam­će­nje i mr­žnju, od če­ga tre­ba da se oslo­bo­di­mo. Onaj ko nam da­je slo­bo­du od smr­ti i gri­je­ha, to je po­bje­di­telj smr­ti, spa­si­telj naš, Go­spod naš, Isus Hri­stos. Sla­vi­mo nje­go­vo ču­de­sno i spa­so­no­sno is­ku­pi­telj­sko dje­lo. Kla­nja­mo se nje­go­vom kr­stu i gro­bu i taj grob cje­li­va­mo ne sa­mo kao grob Hri­sto­ve smr­ti ne­go i grob iz ko­ga je vas­kr­sao grob zna­me­nja vas­kr­se­nja –be­sje­dio je epi­skop.
Na kra­ju je ka­zao da je na­ša vje­ra pre­du­bo­ka, pre­li­je­pa i ne­is­crp­na. Tre­ba da se po­u­ča­va­mo o sve­toj vje­ri pra­vo­slav­noj, jer nam ona da­je vje­ru, na­du i sna­gu.
– Da­je nam no­vi ži­vot i ra­dost. Ne­ka bu­de sre­ćan ovaj pra­znik Cvi­je­ti, svi­ma va­ma i bla­go­slo­ven. I ne­ka svi­ma Vas­krs do­đe na ra­dost i spa­se­nje –za­vr­šio je svo­je obra­ća­nje vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.M.N.