Je­dan od vo­de­ćih srp­skih pje­sni­ka, Mi­ro­slav Mak­si­mo­vić, ovo­go­di­šnji je la­u­re­at knji­žev­ne na­gra­de ,,Je­le­na Bal­šić”, ko­ja mu je na La­za­re­vu su­bo­tu sve­ča­no uru­če­na u ma­na­sti­ru Be­ška na isto­i­me­nom ostr­vu na Ska­dar­skom je­ze­ru. Tom pri­li­kom Mak­si­mo­vić je za ,,Dan” go­vo­rio o po­e­zi­ji, stva­ra­la­štvu, zna­ča­ju na­gra­de, pje­sni­ci­ma...
●Do­bit­nik ste mno­gih zna­čaj­nih na­gra­da, me­đu ko­ji­ma su: „Žič­ka hri­so­vu­lja”, „Sken­der Ku­le­no­vić”, „Zma­je­va na­gra­da”, „Du­či­će­va na­gra­da”, „De­san­ka Mak­si­mo­vić, „Di­so­va”, „Bran­ko­va”... Šta za Vas pred­sta­vlja ova naj­no­vi­ja – na­gra­da ,,Je­la­na Bal­šić”?
– Do­bio sam do­sta na­gra­da i, kao vje­ro­vat­no i osta­lim ko­le­ga­ma u slič­noj si­tu­a­ci­ji, one ne zna­če vi­še ono što su zna­či­le u mla­do­sti, ka­da su bi­le va­žna pod­lo­ga. Sa­da su na­gra­de pri­zna­nja za ono što si ra­dio. Zna­te, kad osta­ri­te, pri­zna­nja vam i ni­je­su to­li­ko po­treb­na. Me­đu­tim, ova na­gra­da se iz­dva­ja me­đu na­šim knji­žev­nim i pje­snič­kim na­gra­da­ma po to­me što iza nje sto­ji na­ša Cr­kva, od­no­sno Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska. Ne znam da li po­sto­ji ne­ka ta­kva, slič­na na­gra­da. To joj da­je po­seb­nu di­men­zi­ju.
Ulo­ga Cr­kve u na­šoj knji­žev­no­sti ni­je ono što mi da­nas vi­di­mo. U isto­ri­ji knji­žev­no­sti, ka­da je po­či­nja­la srp­ska knji­žev­nost za vri­je­me Sve­tog Sa­ve, knji­žev­nost je ži­vje­la u Cr­kvi, u ma­na­sti­ri­ma. Da­nas, kao što smo vi­dje­li ov­dje, sa­mo go­stu­je. Me­đu­tim, trag te ve­ze je dra­go­cjen i on ne tre­ba da se gu­bi. Ova na­gra­da ču­va trag te ve­ze i pod­sje­ća nas da sve to u vre­me­nu po­sto­ji, da to ni­je sa­mo ne­ka na­ša stvar ve­za­na za vri­je­me. Ta na­gra­da je ustva­ri ži­va, a iza nje sto­je vje­ko­vi. To je upra­vo ono što iz­dva­ja na­gra­du i zbog če­ga ona me­ni zna­či vi­še od dru­gih.
●Po­me­nu­li ste ne­ke re­la­ci­je u knji­žev­no­sti. Ka­ko gle­da­te na sa­da­šnje sta­nje u po­e­zi­ji?
– Što se po­e­zi­je ti­če, a to već du­go pri­čam, ima to­me već vi­še od de­ce­ni­je, po­e­zi­ja da­nas ne po­sto­ji. I uvi­jek toj apo­dik­tič­koj re­če­ni­ci do­dam i ob­ja­šnje­nje – ne po­sto­ji kao što je ne­ka­da po­sto­ja­la. Ovo da­na­šnje vri­je­me ko­je ima raz­li­či­ta ime­na: neo­li­be­ra­li­zam, glo­ba­li­za­ci­ja, no­vi svjet­ski po­re­dak, ili već ka­ko ga ko zo­ve, to vri­je­me ova­kve stva­ri kao što je po­e­zi­ja, uop­šte ne pri­zna­je. Ono ne­ma ni­šta pro­tiv njih, ne­ma ni­šta pro­tiv po­e­zi­je, ne­ma tr­pa­nja pje­sni­ka u za­tvor, spa­lji­va­nja knji­ga... sve je u re­du. Ra­di šta god ho­ćeš, ali te ne­ma ni­gdje. Po­sta­vljen je ta­kav si­stem, to ta­ko­zva­no slo­bod­no tr­ži­šte, ko­je je ne­ka vr­sta ro­bo­va­nja. U ta­kvom si­ste­mu pje­sni­ci ne mo­gu da ži­ve. Ne­ma­ju ni­ka­kvu slo­bo­du i otu­da mo­ja re­če­ni­ca da po­e­zi­ja ne po­sto­ji, od­no­sno da je ta kon­sta­ta­ci­ja va­lid­na, da vri­je­di o njoj raz­mi­šlja­ti. To vam je op­šta si­tu­a­ci­ja.
●Da li je kod nas sta­nje ne­što dru­ga­či­je?
– Kod nas je si­tu­a­ci­ja ne­što ma­lo dru­ga­či­ja, u tom smi­slu što je u op­stan­ku Sr­ba su­dje­lo­va­la po­e­zi­ja, u ono vri­je­me ka­da je ne­sta­ja­la dr­ža­va. Ta­da ka­da su i kao na­rod mo­gli da ne­sta­nu, po­e­zi­ja je bi­la taj ele­ment ko­ji ih je dr­žao u ži­vo­tu. Sma­tram da je na­ša ve­za s po­e­zi­jom ne­što ma­lo ja­ča, ne­go što je to kod dru­gih na­ro­da. Za­to je mo­žda kod nas i vi­še mi­lo­šte i vi­še sklo­no­sti pre­ma pje­sni­ci­ma, po­sto­ji re­spekt, ipak, mo­žda ve­ći ne­go u ne­kim dru­gim kul­tu­ra­ma.
●Po­zna­ti ste kao pje­snik, da li ste se ne­ka­da oku­ša­li u pro­zi?
– U be­le­tri­stič­koj ne, ali pi­šem ese­je. Me­đu­tim, do­sta mo­jih či­ta­la­ca me ubje­đu­je da pi­šem pro­zu. Ali šta da ra­dim...
●Ka­kav ste či­ta­lac?
– Vri­je­me uti­ca­nja na me­ne je dav­no pro­šlo. Sa­da pa­žlji­vo bi­ram šta či­tam jer ne­mam vi­še vre­me­na da bih sve či­tao. Bi­ram kla­si­ke i gle­dam da to uglav­nom bu­du na­ši kla­si­ci. Re­ci­mo, u vri­je­me ka­da sam pi­sao knji­gu ,,Bol”, či­tao sam Bran­ka Ćo­pi­ća, ko­ga sam či­tao dav­no u mla­do­sti. Na­ro­či­to one nje­go­ve pri­če, po­što je on ze­mljak mo­je maj­ke ko­ja je glav­na ju­na­ki­nja ove knji­ge. Či­tao sam nje­go­ve kra­ji­ške pri­če, ali i ro­ma­ne iz 1941. go­di­ne ,,Pro­lom” i ,,Glu­vi ba­rut”. To je ta­ko re­ći ovo što sam ja u po­e­zi­ji dao. On di­rekt­no pre­pi­su­je do­ga­đa­je iz isto­ri­je, na­rav­no na knji­žev­ni na­čin. Sve vi­še či­tam ma­nje ne­go ne­ka­da, ali vi­še či­tam stva­ri bi­ra­no.
●Da li bi­ste ne­kog iz­dvo­ji­li od sa­vre­me­ni­ka, ko­le­ga pje­sni­ka?
– Srp­ska po­e­zi­ja je ču­do. Po mom mi­šlje­nju naj­ja­ča gra­na srp­ske knji­žev­no­sti je po­e­zi­ja. To ta­ko ne iz­gle­da spo­lja, svi mi­sle ro­man, pa svi tre­če za ro­ma­ni­ma, ali ne. Ro­man u od­no­su na po­e­zi­ju ni­je ni bli­zu. Ima­mo mno­go sjaj­nih pje­sni­ka i ži­vih, a ka­da bi­smo ubro­ja­li i one ko­ji su do ne­dav­no bi­li sa na­ma, to bi bi­la či­ta­va jed­na ple­ja­da dra­go­cje­nih lju­di i pje­sni­ka, ne sa­mo za na­šu knji­žev­nost, već cje­lo­kup­no dru­štvo. Pra­vi pje­sni­ci zna­če dru­štvu. Ve­li­ki pi­sac da­je mje­ru ži­vo­tu či­ta­vog dru­štva. Bez nje­ga to dru­štvo dru­ga­či­je ži­vi. Ta­ko je i kod nas, re­ci­mo Du­šan Ra­do­vić. Ve­ći­na lju­di ne zna i mi­sli da je on bio pje­snik za dje­cu, ali on je bio pra­vi pje­snik. Bi­lo bi za­ni­mlji­vo da je on da­nas živ, šta bi on re­kao o na­ma i sve­mu što se de­ša­va. To bi kao li­jek bi­lo dra­go­cje­no za nas. Uži­va­nje je ži­vje­ti u dru­štvu pje­sni­ka.A.ĆU­KO­VIĆ


Je­le­na za na­uk

Mak­si­mo­vi­ću je na­gra­du uru­čio mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, a na­gra­da se sa­sto­ji od po­ve­lje, nov­ča­nog di­je­la u iz­no­su od 2.000 eura, i iko­ne bla­go­vjer­ne knje­gi­nje Je­le­ne Bal­šić, ko­ja je rad igu­ma­ni­je ma­na­sti­ra Be­ška ma­ti Fo­ti­ne. Za­hva­lju­ju­ći na na­gra­di, Mak­si­mo­vić je re­kao da se Tur­ci i Mle­ča­ni da­nas zo­vu dru­ga­či­je. „Dru­ga su pre­zi­me­na Bal­ši­ća i Cr­no­je­vi­ća, ali si­tu­a­ci­ja srp­skog na­ro­da ima slič­no­sti sa onom iz Je­le­ni­nog vre­me­na. I za­to bi nje­no ta­da­šnje dje­lo­va­nje mo­glo bi­ti na­uk da­na­šnjoj srp­skoj eli­ti: bra­ni­ti sop­stve­ne vri­jed­no­sti i kul­tu­ru, i raz­vi­jajt­te ih, upor­no i ti­ho, bez ob­zi­ra na si­lu ko­ja je pro­tiv njih i bez oče­ki­va­nja ma­te­ri­jal­ne na­gra­de” – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Mak­si­mo­vić, pri­ma­ju­ći na­gra­du.