Za­vje­se Dram­skog pro­gra­ma ovo­go­di­šnjeg Gra­da te­a­tra, umje­sto u Bu­dvi, spu­šte­ne su u Du­brov­ni­ku, na Du­bro­avč­kim ljet­njim igra­ma. Na­i­me, bu­dvan­ska pu­bli­ka pri­su­stvo­va­la je ga­la pre­mi­je­ri kult­ne dra­me Mi­ro­sla­va Kr­le­že „Go­spo­da Glem­ba­je­vi”, u adap­ta­ci­ji i re­ži­ji Zlat­ka Svi­be­na, no­voj pro­duk­ci­ji Du­bro­vač­kih ljet­njih iga­ra.
„Glem­ba­je­vi” u no­vom či­ta­nju po­zna­tog re­di­te­lja Zlat­ka Svi­be­na ima­li su pet pre­mi­jer­nih ve­če­ri u okvi­ru Ljet­njih iga­ra, a iz­vo­đe­njem za pu­bli­ku Gra­da te­a­tra prek­si­noć je za­vr­še­no i nji­ho­vo ovo­go­di­šnje pri­ka­zi­va­nje u Du­brov­ni­ku, ko­je je is­pra­će­no od­lič­nim kri­ti­ka­ma. Kr­le­ži­no ka­pi­tal­no dram­sko ostva­re­nje sa Svi­be­no­vim pot­pi­som je i pr­va in­sce­na­ci­ja tog dje­la na Du­bro­vač­kim ljet­njim igra­ma. Nje­go­va pri­ča o Glem­ba­je­vi­ma, lju­di­ma ko­ji su u ši­zo­fre­noj zbi­lji po­sta­li po­mak­nu­ti od stvar­no­sti, za­to­če­ni­ci­ma vla­sti­te svi­je­sti i sa­vje­sti, ubi­ca­ma, va­ra­li­ca­ma, lo­po­vi­ma i ma­ni­pu­lan­ti­ma, po­či­nje u Atri­ju­mu Umjet­nič­ke ga­le­ri­je. Sve je smje­šte­no u epo­hu - rad­nja se od­vi­ja 1913, uoči ras­pa­da Austro-Ugar­ske mo­nar­hi­je, ali i da­nas, vi­jek ka­sni­je. To je po sve­mu pri­ča o na­šem do­bu – kri­za eg­zi­sten­ci­je, ne­spo­sob­nost de­fi­ni­sa­nja vla­sti­tih iden­ti­te­ta, so­ci­jal­na pre­vi­ra­nja ko­ja su no­ve bo­ga­ta­še stvo­ri­le iz re­do­va rat­nih pljkač­ka­ša, pro­fi­te­ra, ubi­ca, kri­mi­na­la­ca, va­ra­li­ca…
Ve­li­ki glu­mač­ki an­sambl ko­ji pred­vo­de ve­li­kan ju­go­slo­ven­skog i srp­skog glu­mi­šta Pre­drag Ej­dus u ulo­zi Ig­nja­ta Glem­ba­ja, Anja Šo­va­go­vić De­spot kao ba­ro­ni­ca Ka­ste­li, Mi­jo Ju­ri­šić u ulo­zi Le­o­nea, kao i Bo­ja­na Gre­go­rić Vej­zo­vić (An­đe­li­ka), Da­mir Lon­čar (Fa­bri­cio), Mla­den Vuj­čić (Pub), Vla­di­mir Po­sa­vec Tu­šek, Amar Bu­kvić, Ro­bert Bo­ško­vić, Lu­jo Kun­če­vić, Pe­ri­ca Mar­ti­no­vić, i hor “mr­tvih du­ša” (sa­sta­vljen od mla­dih glu­ma­ca Stje­pan Lać, Džon Ge­če­vić, Lu­ka Bje­li­ca, Ši­ško Hor­vat Maj­can, Ma­ri­na Ba­žu­lić, Ma­ri­ja Kolb, Kar­men Sun­ča­na Lo­vrić, Ma­ro Drob­nić, Ve­dran Ko­me­rič­ki), pu­bli­ka je is­pra­ti­la vi­še­mi­nut­nim ova­ci­ja­ma.
Za Zlat­ka Svi­be­na, ka­ko je iz­ja­vio po­sli­je iz­vo­đe­nja pred­sta­ve, do­la­zak pu­bli­ke Gra­da te­a­tra ko­ja je is­pu­ni­la vi­še od po­lo­vi­ne gle­da­li­šta, pred­sta­vlja i po­mak vi­še, i naj­bo­lji pu­to­kaz ka­ko kul­tur­na sa­rad­nja na ovim pro­sto­ri­ma, i sa­rad­nja dva bli­ska ljet­nja fe­sti­va­la ko­ja su i naj­zna­čaj­ni­ja u re­gi­o­nu, tre­ba da se na­sta­vi. O ra­du na pred­sta­vi, Svi­ben je iz­ja­vio:
- Još dok sam pra­vio kon­cept, ne­ka­ko sam u gla­vi od­mah imao Pre­dra­ga Ej­du­sa, ali za lik Fa­bri­ci­ja. Sa­ra­đi­vao sam s njim u Be­o­gra­du, ja sam ta­mo za­vr­šio stu­di­je re­ži­je i ra­di­o­fo­ni­je, i znam nje­go­ve sjaj­ne glu­mač­ke ka­pa­ci­te­te. Ka­da mi je re­kao da je tri go­di­ne igrao Ig­nja­ta u „Glem­ba­je­vi­ma” u Srp­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu u No­vom Sa­du, ta ulo­ga je od­mah bi­la nje­go­va. Sma­tram da „mje­šo­vi­tim” an­sam­blom, oku­plja­njem naj­bo­ljih glu­ma­ca iz re­gi­o­na po­zo­ri­šna umjet­nost sa­mo do­bi­ja na kva­li­te­tu. Ako je ri­ječ o sa­moj pred­sta­vi, taj za­tvo­re­ni glem­ba­jev­ski svi­jet je je­dan čvr­sti mit­ski svi­jet, svi­jet ko­ji se kon­ti­nu­i­ra­no za­sni­va na re­la­ci­ja­ma spram po­ro­di­ce i spram Že­ne, ali isto ta­ko i spram Smr­ti. Sto­ga se u in­sce­na­ci­ji dra­me po­ja­vlju­je ne­ma­la po­vor­ka mr­tvih du­ša. Osim po­me­nu­tih te­ma, pri­sut­na je i so­ci­jal­na, ko­ja je da­nas u do­ba pro­pa­da­nja ve­li­kih fir­mi i kor­po­ra­ci­ja po­nov­no ak­tu­el­na i do­kaz da je ta­kva pro­past, do­slov­no pre­ko no­ći, po­sve mo­gu­ća – ka­že Svi­ben.
Za Pre­dra­ga Ej­du­sa, ka­ko ka­že, an­ga­žman na Du­bro­vač­kim igra­ma bio je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje.
- Sve je do­šlo od­jed­nom. Ja sam ja­ko vo­lio lik Ig­nja­ta Glem­ba­ja, igrao sam ga pet go­di­na, ali ni­sam mo­gao da za­mi­slim da bih mo­gao po­no­vo da ga igram, i to u Du­brov­ni­ku. Po­seb­no mi je dra­go ka­ko je pu­bli­ka re­a­go­va­la na „Glem­ba­je­ve” u ovih pet pre­mi­jer­nih ve­če­ri. Sam rad na pred­sta­vi je bio iz­van­re­dan, osim Anje Šo­va­go­vić ni­sam po­zna­vao dru­ge glum­ce, ali smo se vr­lo br­zo upo­zna­li, ušli u ko­rak, i div­no sa­ra­đi­va­li. Mi­slim da sam u ovoj pred­sta­vi na­pra­vio jed­nog ma­lo dru­ga­či­jeg Ig­nja­ta Glem­ba­ja, za­hva­lju­ju­ći pri­je sve­ga Svi­be­no­vim ide­ja­ma, ali u osno­vi je to taj lik, sa­mo sa dru­gim ni­jan­sa­ma – ka­že Ej­dus.
„Vo­lim Du­brov­nik, vo­lio sam ga još iz dav­nih vre­me­na, če­sto sam tu do­la­zio kao mlad glu­mac i gle­dao an­to­lo­gi­oj­ske pred­sta­ve, učio pro­fe­si­ju, a ka­sni­je sam i sam igrao”, do­da­je Ej­dus.
- Ne mo­gu da ka­žem da su sa­da ista vre­me­na, mno­go to­ga se pro­mje­ni­lo, ali Du­bro­vač­ke ljet­nje igre op­sta­ju, sa svim svo­jom vri­jed­no­sti­ma ko­je ima­ju. Kao što na svu sre­ću op­sta­je i Grad te­a­tar, i to su, ka­ko po­ka­zu­ju de­ce­ni­je iza nas, po sve­mu dva naj­zna­čaj­ni­ja fe­sti­va­la u re­gi­o­nu, is­ta­kao je Ej­dus.Ž.J.


Mu­zi­ka za kla­vir

Ve­če­ras u 21.30 ča­so­va u cr­kvi San­ta Ma­ri­ja na­sta­vlja se mu­zič­ki pro­gram Grad te­a­tra. Pi­ja­ni­stič­ki kon­cert će odr­ža­ti Vla­di­mir Do­ma­ze­to­vić. I ovaj kon­cert or­ga­ni­zo­van je u sa­rad­nji sa Mu­zič­kom aka­de­mi­jom sa Ce­ti­nja. Na pro­gra­mu su dje­la: Be­to­ve­na (So­na­ta u C-Du­ru), Šu­ma­na- krat­ke ko­ma­de, Šo­pe­na (Ba­la­da u F-Du­ru).