Pi­še: Lea Le­a­ni

U sa­o­bra­ćaj­nim ne­sre­ća­ma na na­šim pu­te­vi­ma če­sto gi­ne ve­li­ki broj lju­di. Či­ta­ve po­ro­di­ce, mla­di, ali i sta­ri­ji i is­ku­sni­ji vo­za­či gu­be ži­vot zbog pre­ko­ra­če­nja br­zi­ne, vo­žnje ne­pri­la­go­đe­ne uslo­vi­ma na pu­tu, ne­pri­dr­ža­va­nja za­kon­skih pro­pi­sa ili vo­žnje pod dej­stvom al­ko­ho­la. Me­đu mla­di­ma po­sto­ji i jed­na vr­lo ne­ga­tiv­na ten­den­ci­ja – te­žnja za do­ka­zi­va­njem u dru­štvu, pred pri­ja­te­lji­ma ili dje­voj­kom, a ne­ri­jet­ko i dru­štvo pod­sti­če mla­đeg vo­za­ča da „na­ga­zi” gas...
Iako mno­go fak­to­ra uti­če na bez­bjed­nost vo­žnje, br­zi­na je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih. Mo­že­te bi­ti sto pu­ta si­gur­ni u se­be, da ste i psi­hič­ki i fi­zič­ki zdra­vi, da je auto nov i bez­bje­dan za vo­žnju, da je put do­bar, ali ne mo­že­te bi­ti si­gur­ni da će­te pri ve­li­koj br­zi­ni uvi­jek pra­vil­no re­a­go­va­ti. Ne­ko je jed­nom sli­ko­vi­to opi­sao: „Ka­da ti auto­mo­bil pre­đe br­zi­nu od 100 km/h, on­da ne vo­ziš, već ga­đaš.”
Br­zom vo­žnjom mo­že se ušte­dje­ti ne­ko­li­ko mi­nu­ta, ali se mo­že mno­go vi­še iz­gu­bi­ti. Da li je ne­ko­li­ko mi­nu­ta ušte­de vri­jed­no to­ga? Ne­spor­na je či­nje­ni­ca da nam pu­te­vi i ni­je­su naj­si­gur­ni­ji, i zbog to­ga nas sva­kog da­na upo­zo­ra­va­ju da vo­žnju pri­la­go­di­mo uslo­vi­ma na pu­tu. To ne go­vo­re bez raz­lo­ga. Mla­di su pre­vi­še ba­ha­te dok vo­ze, kao da ima­ju sto­ti­nu ži­vo­ta.
Tač­no je da se ve­li­ki broj stva­ri u ži­vo­tu ne mo­že pred­vi­je­ti, ali se bar ne­ki ri­zi­ci mo­gu sma­nji­ti. Je­dan od njih je br­za vo­žnja, kao i vo­žnja u al­ko­ho­li­sa­nom sta­nju.
Mi­slim da ne po­sto­ji oso­ba ko­ju ne ner­vi­ra­ju ogra­ni­če­nja br­zi­ne i dru­gi za­kon­ski pro­pi­si, ali opet smo pri­mo­ra­ni da ski­ne­mo no­gu sa ga­sa ili da ve­že­mo po­jas čim sjed­ne­mo u auto­mo­bil, za­to što po­sto­ji mo­guć­nost da do­bi­je­mo ka­znu. I upra­vo tu le­ži rje­še­nje pro­ble­ma. Onog da­na ka­da za ne­ki pre­kr­šaj osta­vi­mo po­la pla­te MUP-u, te­ško da će se bi­lo ko usu­di­ti da po­no­vo ri­zi­ku­je.
Ža­lo­sno je ka­da se svo­jom kri­vi­com i ne­pa­žnjom iz­gu­bi ži­vot, ali je još ža­lo­sni­je ka­da stra­da ne­ko ko je ni kriv ni du­žan. One ko­je su oti­šli vi­še ne mo­že­mo vra­ti­ti, ali mo­že­mo sop­stve­nom opre­zno­šću, kao i uka­zi­va­njem na po­tre­bu za opre­zom dru­gi­ma, spri­je­či­ti da mo­žda već da­nas ili sju­tra još ži­vo­ta bu­de ulu­do iz­gu­blje­no.
I ne za­bo­ra­vi­te da ste od­go­vor­ni, ne sa­mo za svoj ži­vot, već i za ži­vo­te svih ko­ji su sa va­ma u auto­mo­bi­lu, kao i za ži­vo­te onih ko­ji su oko vas.
Jed­na ča­ši­ca, je­dan tre­nu­tak ne­pa­žnje i je­dan ili vi­še ži­vo­ta odo­še.
Bu­di­te pa­žlji­vi i oba­zri­vi, jer čak i ako vo­zi­te pra­vil­no i ka­ko tre­ba, dru­gi to ne ra­de, a vi zbog dru­gih mo­že­te da na­stra­da­te... Obra­ti­te pa­žnju na se­ma­fo­re. Obra­ti­te pa­žnju na pje­ša­ke. Ne igraj­te se i ne iza­zi­vaj­te ne­što što bi za­u­vi­jek mo­glo da vam pro­mi­je­ni ži­vot. Ne­moj­te mi­sli­ti da se lo­še stva­ri do­ga­đa­ju ne­kom dru­gom, a vas za­o­bi­la­ze...jer, ka­da se jed­nom do­go­de, on­da mo­že bi­ti ka­sno.
Pre­vi­še ka­sno.
(Autor­ka je knji­žev­ni­ca)