Ko­li­ko smo kao dru­štvo mo­ral­no po­to­nu­li mo­že se vi­dje­ti i kroz ak­tu­el­nu afe­ru pla­gi­ja­ta na­uč­nih ra­do­va, ko­ja sve vi­še do­bi­ja tra­gi­ko­mič­nu ko­no­ta­ci­ju. Si­stem ,,iz­vr­nu­tih” vri­jed­no­sti, ko­ji je de­ce­ni­ja­ma gra­đen na po­li­ti­ci pre­pi­si­va­nja, od za­kon­skih i pod­za­kon­skih aka­ta do raz­li­či­tih stra­te­ških i ak­ci­o­nih pla­no­va, gdje su par­tij­ske knji­ži­ce bi­le i osta­le naj­vred­ni­ji ,,pa­pir” i u ko­me kon­ti­nu­i­ran i iz­ra­žen ,,od­liv mo­zgo­va” ni­je bri­nuo ni­ko­ga, te­ško da je mo­gao iz­nje­dri­ti dru­ga­či­je prak­se. Za­to i ču­di to­li­ki ta­las ,,iz­ne­na­đe­nja” kod raz­li­či­tih struk­tu­ra, oči­gled­no želj­nih osu­da i pre­su­da po krat­kom po­stup­ku.
Umje­sto da se ko­nač­no poč­ne­mo ba­vi­ti uzro­kom pro­ble­ma ko­ji je do­veo do po­sle­di­ca zbog ko­jih smo da­nas kao dru­štvo tu gdje smo, a svi zna­mo gdje, ima­mo slu­čaj da se jav­nim ,,lo­vom na vje­šti­ce” skre­će pa­žnja sa su­šti­ne.
Za­što je u ovom mo­men­tu va­žno ne do­zvo­li­ti de­žur­nim ,,alar­ma­to­ri­ma” svi­ma zna­nih ne­pra­vil­no­sti, želj­nih sen­za­ci­je i lič­ne afir­ma­ci­je, da bu­du i ,,eg­ze­ku­to­ri” u ime jav­no­sti?
Pa za­to što se upra­vo to i oče­ku­je u be­sud­noj. Pre­su­da bez su­đe­nja je još jed­na od prak­si ko­ju je usta­no­vio isti si­stem u kom su ko­pi­je vred­ni­je od or­gi­na­la. A fal­si­fi­ka­to­ri od ,,ori­đi­na­la”.
Te­ško je da se mo­že oče­ki­va­ti da će, re­ci­mo, na ni­vou aka­dem­ske za­jed­ni­ce bi­ti raz­ot­kri­ve­ni oni ko­ji su zlo­u­po­tri­je­bi­li po­vje­re­nje i ko­ri­sti­li se ne­do­zvo­lje­nim sred­stvi­ma da do­đu do ve­ćeg ste­pe­na na­uč­nog zva­nja. I da će to bi­ti uči­nje­no u ci­lju oču­va­nja ugle­da iste te aka­dem­ske za­jed­ni­ce, što bi bi­lo mo­ral­no i lo­gič­no.
E tu do­la­zim do ono­ga o če­mu že­lim pi­sa­ti i pri­ča­ti.
Lič­no sam za­pre­pa­šćen či­nje­ni­com da s ni­voa aka­dem­ske za­jed­ni­ce ko­ju či­ne raz­li­či­ta ti­je­la, od ko­jih bi ne­ka tre­ba­lo da se ba­ve i pro­ble­ma­ti­kom pla­gi­ja­ta, go­to­vo da ne­ma­mo ni­ka­kve re­ak­ci­je. Ma­kar ne zva­nič­ne.
Či­ni se da ih se ne ti­če, ni­ti za­bri­nja­va to što se za pla­gi­ja­tor­stvo op­tu­žu­je, iz­me­đu osta­lih, i mi­ni­star­ka na­u­ke.
Ma­da, si­gu­ran sam da ih se ne­gdje iz­nu­tra i te ka­ko ti­če.
Jer ko­nač­no su na red do­šle i ne­ke ,,ta­bu” te­me. I to kad su se naj­ma­nje na­da­li.
Pri­vre­me­no za­tva­ra­nje po­gla­vlja 25 ,,Na­u­ka i is­tra­ži­va­nje” iz­gle­da ipak ni­je pro­tje­ra­lo ,,is­tje­ri­va­če du­ho­va”.
Ne­ke taj­ne ni taj­na po­li­ci­ja ne mo­že za­dr­ža­ti. A ka­mo­li po­je­di­nac.
Ako se za­gre­be da­lje u pro­ble­ma­ti­ku fal­si­fi­ko­va­nja na­uč­nih i dru­gih ra­do­va u si­ste­mu obra­zo­va­nja, ko zna šta će sve is­pli­va­ti na po­vr­ši­nu.
Ov­dje na­ro­či­to mi­slim na pu­bli­ko­va­nje svo­jih već ob­ja­vlji­va­nih ra­do­va u pot­pu­no­sti ili dje­li­mič­no kao no­vih, što ta­ko­đe spa­da u pla­gi­ja­tor­stvo. Sa­mo­pla­gi­ra­nje je i te ka­ko pri­sut­no i to je uoč­lji­vo sva­kom ko pra­ti ne­ku na­uč­nu oblast, od­no­sno pu­bli­ka­ci­je i struč­nu li­te­ra­tu­ru.
Još jed­na jav­na mrač­na taj­na u aka­dem­skim kru­go­vi­ma.
E zbog to­ga je još bit­ni­je da to ,,ske­ni­ra­nje” ura­de oni ko­ji ima­ju i zna­nja i hra­bro­sti da ono što sa­zna­ju vje­ro­do­stoj­no pre­ne­su cje­lo­kup­noj jav­no­sti.
De­žur­ni ,,is­pra­vlja­či kri­vih dri­na”, uz svu do­bru vo­lju, to ipak ne bi mo­gli. Jed­no­stav­no oni zbog ve­li­kog op­se­ga in­te­re­so­va­nja ne­ma­ju vre­me­na da kon­ti­nu­i­ra­no pra­te ne­ku po­seb­nu na­uč­nu oblast. Da ne ka­žem da su po­vr­šni u svo­joj te­melj­no­sti. Ne bih ja to ni­kad.
Ov­dje mo­ram is­ka­za­ti sum­nju da će se sa­mo tek ta­ko po­ja­vi­ti struč­nja­ci ko­ji bi mo­gli iz­ni­je­ti te­ret ve­li­kih oče­ki­va­nja i odo­lje­ti svim pri­ti­sci­ma i op­struk­ci­ja­ma bez ko­jih je ne­mo­gu­će za­mi­sli­ti je­dan ta­kav pro­ces.
Mi­šlje­nja sam da ih mo­ra­mo stvo­ri­ti i sa­ču­va­ti od uti­ca­ja onih struk­tu­ra i mre­ža ko­je su is­ko­ri­sti­le tran­zi­ci­o­ni pe­ri­od da eks­tra­pro­fi­ti­ra­ju u obla­sti na­u­ke, a to se sva­ka­ko ne mo­že pre­ko no­ći.
Do­tad mo­ra­mo dje­lo­va­ti na pro­fe­si­o­nal­nu sa­vjest onih ko­ji su tre­nut­no u si­ste­mu, uko­li­ko ona još po­sto­ji. Lič­no vje­ru­jem da ipak ima onih ko­ji po­šte­no ra­de i ko­ji bi in­saj­der­skim in­for­ma­ci­ja­ma mo­gli da­ti ve­li­ki do­pri­nos pa­žlji­vom sa­gle­da­va­nju po­sto­je­ćeg sta­nja, od če­ga se ne­spor­no mo­ra kre­nu­ti.
I njih ta­ko­đe kao dru­štvo mo­ra­mo (za)šti­ti­ti.
Da bi­smo ne­kog jav­no (za)šti­ti­li i po­dr­ža­li, mo­ra po­sto­ja­ti i ve­ćin­ska po­dr­ška i že­lja za pro­mje­na­ma po­gub­nih po­ja­va. A tu su stu­den­ti i mla­di in­te­lek­tu­al­ci ne­što bez če­ga se ne mo­že.
Za­to ne cr­taj­te umje­sto dje­ce li­kov­ne ra­do­ve da bi ima­li bo­lju ocje­nu, ne ra­di­te do­ma­će za­dat­ke umje­sto njih, ne bu­di­te rav­no­du­šni na pre­pi­si­va­nje ili fal­si­fi­ko­va­nje. Raz­go­va­raj­te s nji­ma o sve­mu što im se do­ga­đa to­kom ško­lo­va­nja. Ne po­ku­ša­vaj­te pre­ko njih da ostva­ri­te svo­je neo­stva­re­ne am­bi­ci­je. Uči­te ih da bu­du po­šte­ni i pre­ma se­bi i pre­ma dru­gi­ma.
Ne pra­ti­te ih sju­tra na dr­žav­ni po­sao sa sa­vje­tom ,,da se ne ozno­je”. Tra­ži­te da ra­de naj­bo­lje što zna­ju.
Jer zna­nje je naj­ve­će ima­nje.
Pi­taj­te one za ko­je zna­te da pre­pi­si­ju ili pla­gi­ra­ju. Bez ob­zi­ra na kom su ni­vou zva­nja.
Ako zna­ju da iz­ra­ču­na­ju ko­li­ko su (u)pla­ti­li.
(Autor je iz­vr­šni di­rek­tor eko­lo­škog po­kre­ta ‘’Ozon’’)

Pi­še: Alek­san­dar Pe­ro­vić