Cr­na Go­ra će po­sta­ti Kar­ta­gi­na, ili je ne­će bi­ti. Ne­će je bi­ti, ali će bi­ti Kar­ta­gi­na. Šta bi mo­gla bi­ti Cr­na Go­ra u bu­duć­no­sti ne­go Kar­ta­ga? Za to se ubr­za­no spre­ma? Svi pro­jek­ti Cr­ne Go­re vo­de u Kar­ta­gi­nu. A i ge­o­graf­ski – to je tu. Ja­ko se uže­lje­la pre­o­bra­ža­ja, na­pret­ka, pro­gre­sa, pro­mje­na, sno­bov­skih in­te­gra­ci­ja, da će po­sta­ti Kar­ta­ga, pri­je ro­ka. Ne­što je na­go­ni na to. Ne zna šta, ali na­go­ni ne­što. Ne­što kao mrak.
Oni ko­ji je po­u­ča­va­ju na to ka­žu: „Na pu­tu ka ve­li­kom svi­je­tu, tre­ba na­j­pri­je da po­sta­neš Mon­te Kar­lo, na na­šem sre­do­ze­mlju. To­li­ko mo­žeš. Ne­moj vi­še da po­mi­šljaš na car­stvo ne­be­sko, i da pra­viš lu­do­sti u tom prav­cu, bu­di ra­ci­o­nal­na i skon­cen­tri­sa­na na cilj, pred to­bom je ze­malj­ska sla­va i ima­nje. Bog ti je dao to­li­ko lje­po­ta - uz­bu­dlji­vih vi­si­na, ka­njo­na, mo­ra i ne­ba, da bu­deš pra­vi dra­gulj na svi­je­tu. Pre­tvo­ri to u zla­to, ne daj dra­gulj da tru­ne na bu­ni­štu. Po­sta­ti Mon­te Kar­lo na Ja­dra­nu to je za te­be kao re­ći „do­bar dan, sun­ce mo­je’’. Sve imaš, sa­mo tre­ba i da ho­ćeš. Mi zna­mo ka­ko, re­kli smo ti jed­nom! Za­što tra­ži­ti raj na ne­bu, kad ga mo­žeš ima­ti na ze­mlji?
Pr­vo tre­ba da uči­niš sle­de­će, i naj­va­žni­je. Sve što je tvoj isto­rij­ski, cr­no­gor­ski ne­spo­ra­zum, tre­ba da po­ko­paš du­bo­ko u ze­mlju. Da od to­ga sa­ma na­pra­viš jed­nu Kar­ta­gu. To­li­ko je ne­spo­ra­zu­ma u na­šoj isto­ri­ji, da ne zna­mo ko­me pri­pa­da­mo. Osta­vi to što te vra­ća na­zad, uzmi što ti se nu­di, i idi na­pri­jed. Vi­diš da si po­sta­la mag­net za fi­nan­sij­ske akro­ba­te od Ara­bi­je i Ki­ne do Va­šing­to­na. Svi se za te­be ras­pi­tu­ju, a ne mo­gu na kar­ti da te na­đu. Svi ho­će u te­bi ne­što da na­pra­ve. Ne od­bi­jaj mu­šte­ri­je ko­ji te zla­tom pla­ća­ju, ne­moj da osta­neš cr­no­gor­ska usi­đe­li­ca i za­lud­ni­ca. Do­sta si gre­ba­la obra­ze, i pla­ka­la nad Ko­so­vom!
Sa­mo pro­mi­sli ko­li­ko si gla­vom u zid uda­ra­la u pro­šlom sto­lje­ću. Je li Cr­na Go­ra ona ko­ju je pro­sla­vio kralj Ni­ko­la, ili ona ko­ju je na­pu­stio, i osta­vio je Šva­ba­ma da je ga­ze, mr­ška­ju i ću­ška­ju? Je li ar­hi­tek­ta Cr­ne Go­re i nje­nog smi­sla Nje­goš, ili Ivan Me­štro­vić? Ko je po­ku­šao bo­lje da osmi­sli Cr­nu Go­ru - Fra­njo Jo­sif ili Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić? Je li Cr­na Go­ra ona na Pod­go­rič­koj skup­šti­ni 918. ili ona u Bo­žić­noj po­bu­ni 919?! Je li Cr­na Go­ra - bje­la­ša ili ze­le­na­ša? Je li Cr­na Go­ra Pe­ka Dap­če­vi­ća, Jo­va Ka­pe, Se­ku­le Dr­lje­vi­ća ili je Cr­na Go­ra vla­di­ke Jo­a­ni­ki­ja Li­pov­ca, Pa­vla Đu­ri­ši­ća, Ba­ja Sta­ni­ši­ća...? Je li Cr­na Go­ra po­gi­nu­la na Su­tje­sci i Ne­re­tvi, ili je po­gi­nu­la na Li­jev­ča Po­lju, Zi­da­nom Mo­stu, Pa­sjem Gro­blju, Gra­ho­vu... po­kla­na u Ve­li­ci, Pi­vi, ba­če­na u Ko­tor ja­mu... utu­če­na ili oprav­da­na na Go­lom Oto­ku...? Je li Cr­na Go­ra srp­ska, ili ru­ska, ili va­ti­kan­ska pro­vin­ci­ja? Mi ne­ma­mo od­go­vo­ra na ova pi­ta­nja, mi ne­će­mo da zna­mo od­go­vo­re na ova pi­ta­nja! Sa­mo nas Am­fi­lo­hi­je, kad ga za­pad­ne, mal­tre­ti­ra do be­svi­je­sti. Kao da smo mi pa­sli tra­vu, a on pio ći­će­ru mu­drost. Eto Nje­mu ne­ka rje­ša­va ner­je­ši­va pi­ta­nja, a mi zna­mo šta će­mo. On, ina­če, uži­va u ner­je­ši­vim pi­ta­nji­ma, a na­ma su ner­je­ši­va pi­ta­nja, gu­blje­nje vre­me­na. Zna­mo, mno­gi mi­sle da se u na­šoj dr­ža­vi ra­di po re­cep­tu Or­ve­lo­ve „Ži­vo­tinj­ske far­me’’, ali mi ra­di­mo ozbilj­ne dr­žav­ne po­slo­ve, ko­ji mo­ra­ju bi­ti i do­bar bi­znis. A u bi­zni­su se pro­pa­da, ako sve ne funk­ci­o­ni­še kao švaj­ca­rac.
Ne­će­mo vam za­sad ot­kri­ti sve pro­jek­te ko­je ima­mo, ali ho­će­mo ne­ke. Pr­vo će­mo re­ak­ti­vi­ra­ti onaj pro­jekt od pri­je sto­ti­nu go­di­na, a ko­ji nam je do­šao iz car­skog gra­da Be­ča. To je spo­me­nik Fra­nju Jo­si­fu na Lov­će­nu! Austri­ja je i ta­da zna­la šta na­ma tre­ba, a na­ša lu­da gla­va ni­šta ni­je shva­ta­la. Pr­vo nam je ma­lo „ote­sa­la“ Nje­go­še­vu ka­pe­lu. Zna­la je gdje će nas naj­vi­še za­bo­lje­ti - za na­še do­bro! Sad tek zna­mo, i ni­je­smo odoc­ni­li. Ne­ka Am­fi­lo­hi­je po­sta­vlja pi­ta­nja, a mi će­mo da iz­gra­đu­je­mo naš Mon­te Kar­lo. Za Lov­ćen ima­mo go­tov pro­je­kat iz 1916. Ra­di­će­mo si­gur­no, i s naj­ma­nje kon­fli­ka­ta. Ne­će­mo ru­ši­ti Me­štro­vi­ćev ma­u­zo­lej (bo­že sa­ču­vaj, do­sta smo cr­kvu po­ru­ši­li!), ne­go će­mo na­do­gra­di­ti na nje­ga spo­me­nih Fra­nju Jo­si­fu. Mo­žda je to Me­štro­vi­ćev ge­ni­je sve pred­vi­dio? Ma­lo će­mo ote­sa­ti Nje­go­še­vu za­mi­šlje­nu gla­vu, sta­vi­ti mu dru­gu ka­pu, sje­sti ga u fo­te­lju, mje­sto or­la sta­vi­ti ja­stre­ba, i eto Fra­njo Jo­sif. Da se zna da je ov­dje ne­kad bi­lo car­stvo za ko­je svi zna­ju u svi­je­tu, a ne ne­ko Du­ša­no­vo. To je va­žno za Mon­te­ne­gro, ko­ji mo­ra da ostva­ri pri­vlač­nost za bo­ga­ti svi­jet. Oni vo­le da gra­de zlat­ne ku­le i gra­do­ve na sta­rim po­ko­pa­nim car­stvi­ma. Ne mo­ra to bi­ti baš afrič­ka Kar­ta­gi­na. Mo­že i cr­no­gor­ska...
(Autor je knji­žev­nik)
Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ