Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


U Sre­bre­ni­ci ima gro­blje stra­da­lih u rat­nim ope­ra­ci­ja­ma, i to je ne­spor­na či­nje­ni­ca. Upr­kos svim do­ka­za­nim i ne­do­ka­za­nim sum­nja­ma, upr­kos svim ute­me­lje­nim i ne­u­te­me­lje­nim, objek­tiv­nim i su­bjek­tiv­nim ana­li­za­ma, ta či­nje­ni­ca je pri­je i iz­nad svih dru­gih. I bi­la bi gre­ho­ta, ko­li­ko god to bio pred­u­slov za isti­nu ko­ja nas je­di­no mo­že po­mi­ri­ti i ko­li­ko god ta isti­na bi­la lje­ko­vi­ta za ra­ne i na jed­noj i na du­goj stra­ni, li­ci­ti­ra­ti ti­me po­či­va li na tom gro­blju 8 hi­lja­da ili 8 sto­ti­na žr­ta­va, je­su li svi ko­ji su upi­sa­ni na onim pi­ra­mi­da­ma stva­r­no i za­u­vi­jek tu ot­po­či­nu­li, ima li ih i na ne­kim dru­gim spi­sko­vi­ma, spi­sko­vi­ma ži­vih, i je­su li baš svi umr­li tu i ta­da. Jer, da na tom gro­blju po­či­va i jed­na je­di­na ne­vi­na žr­tva, bi­la bi do­volj­na i bi­lo bi do­volj­no da se pred tim jed­nim je­di­nim gro­bom za­sta­ne i za­ću­ti.
Ali, sa­mo de­se­tak ki­lo­me­ta­ra da­lje, u Bra­tun­cu, ta­ko­đe ima gro­blje. I, kao u pret­hod­nom, ta­ko bi i u ovom slu­ča­ju bio gri­jeh li­ci­ti­ra­ti je li na tom gro­blju sa­hra­nje­no vi­še od tri hi­lja­de, ta­ko­đe, ne­vi­nih, ima li ih ko­ji vi­še ili ma­nje, je­su li baš svi tu stri­je­lja­ni, je­su li stri­je­lja­ni pri­je onih u Sre­bre­ni­ci, i ta­ko da­lje, i ta­ko da­lje. Jer, kao što to ka­že naj­bo­lja pje­sni­ki­nja mo­ga na­ro­da, „žao mi je čo­vje­ka“, kao što mi je „žao sva­ke li­ske ze­le­ne“.
I kao što ne­ću i ne mo­gu, jer ni­je ljud­ski i ni­je ci­vi­li­za­cij­ski, ni­je hu­ma­no i ni­je pra­ved­no, da po­re­dim i ar­bi­tri­ram ko­je je gro­blje ve­će, ko­je su žr­tve broj­ni­je i ne­spor­ni­je, ne­ću i ne mo­gu da ar­bi­tri­ram ni iz­me­đu onih ko­ji su ih po­bi­li, osu­đu­ju­ći jed­ne, a ću­te­ći o dru­gi­ma.
U Sre­bre­ni­ci, re­koh, ima gro­blje, gro­blje vi­nih i ne­vi­nih žr­ta­va ra­ta, i to je či­nje­ni­ca ko­ja je­di­no ni­je spor­na. Na tom gro­blju i na tim gro­bo­vi­ma mo­gu­će je sve ono što pod­ra­zu­mi­je­va to i ta­kvo mje­sto. Po­lo­ži­ti cvi­je­će, pla­ka­ti i na­ri­ca­ti, is­ka­za­ti tu­gu pa i bi­jes, is­po­lji­ti osje­ća­nje pri­vr­že­no­sti i lju­ba­vi pre­ma žr­tva­ma i osje­ća­nje oprav­da­ne ili neo­prav­da­ne mr­žnje.i osu­de pre­ma oni­ma ko­ji su to ura­di­li. To, do­du­še, ni­je mno­go i ni­je do­volj­no jer ne mo­že da vra­ti stra­da­le, ali je, u sva­kom slu­ča­ju da­le­ko vi­še ne­go što se ika­da pru­ži­lo mo­me ocu ko­ji je umro a ni­je sa­znao kad i gdje mu je u ne­koj od slo­ve­nač­kih ja­ru­ga stra­dao otac, ni­ti je bio u pri­li­ci da svo­ju, na ža­lost, skri­ve­nu su­zu pri­lo­ži na dr­ve­nu kr­sta­ču ili stu­de­ni ka­men pod ko­jim bi, da je bi­lo i da ima prav­de, bez ob­zi­ra gdje je, šta je, sa kim i za ko­ga ra­dio u ži­vo­tu, tre­ba­lo da po­či­va­ju svi biv­ši.
U Sre­bre­ni­ci za­i­sta ima gro­blje. Ali, ko­li­ko god da je je­zi­vo i opo­mi­nju­će, a je­ste, ni iz­bli­za ni­je ni je­zi­vo ni opo­mi­nju­će kao jed­no gro­blje ko­jeg ne­ma osim u sno­vi­đe­nji­ma, u stra­ho­vi­ma, u su­za­ma, ja­du i če­me­ru onih či­ji su naj­mi­li­ji, mo­gu­će je, sa­hra­nje­ni, bez hum­ke i ozna­ke. To je gro­blje vi­še od 1800 Sr­ba i osta­lih ne­al­ba­na­ca, zva­nič­no ne­sta­lih to­kom rat­nih de­ša­va­nja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Ne­gdje u ne­kom od tih gro­bo­va, či­ja je je­di­na po­zna­ta i si­gur­na adre­sa ne­bo, po­či­va i moj bli­ski ro­đak. Po­či­va, na­dam se i na­da­mo se, jer ne mo­že­mo i ne smi­je­mo ni da za­mi­sli­mo si­tu­a­ci­ju da u 21. vi­je­ku ne­ko mo­že da umre, pa umro iz bi­lo ko­jeg raz­lo­ga, bez pra­va na dva me­tra ze­mlje. Kao što stre­pi­mo a na­da­mo se da je jed­na od sta­ni­ca na cr­nom pu­tu nje­go­vog ne­po­vrat­ka ni­je bi­la „pro­kle­ta avli­ja“ zva­na „Žu­ta ku­ća“ u Ku­ke­šu u Al­ba­ni­ji. Ali, ni­ti tih iz­vje­snih a ne­po­sto­je­ćih gro­bo­va, ni­ti te cr­ne Žu­te ku­će ne­ma ni u jed­noj re­zo­lu­ci­ji, ni u jed­noj zva­nič­noj osu­di onih ko­ji da­nas od me­ne tra­že i oče­ku­ju da osu­dim sa­mo one ko­ji su skri­vi­li gro­blje u Sre­bre­ni­ci. Za­to da­nas pi­tam vi­še se­be ne­go njih, vi­še svo­ju ne­go nji­ho­vu sa­vjest, mo­gu li da odvo­jim ova dva gro­blja? Mo­gu li da vi­še vje­ru­jem i raz­dvo­jim bol že­na iz Sre­bre­ni­ce ko­je, ma­kar, ko­li­ko god to bi­lo ne­do­volj­no, ima­ju mje­sto i adre­su za taj svoj bol od bo­la mo­je tet­ke ko­ja, evo je već še­sna­e­sta go­di­na, za svo­jim si­nom na­ri­če nad već iz­bli­je­dje­lom fo­to­gra­fi­jom i obi­ja pra­go­ve ra­zno­ra­znih in­sti­tu­ci­ja i or­ga­ni­za­ci­ja tra­ga­ju­ći za isti­nom, ka­kva god da je, a naj­cr­nja je.
Za smrt po­čiv­ših na sre­bre­nič­kom gro­blju se, na­vod­no, zna­ju po­či­ni­o­ci. Su­đe­ni su i osu­đe­ni uglav­nom svi na­re­če­ni. Če­ka­ju se još je­di­no dže­la­ti za Mla­di­ća i Ka­ra­dži­ća, ali do­ći će i oni na red. Pa bi­li i ne bi­li di­rekt­ni ili po­sred­ni kriv­ci, jer to za isti­nu ka­kva se kro­ji u Lon­do­nu, Nju­jor­ku, Ha­gu ni­je od pre­sud­nog zna­ča­ja. Kao što ni­je ni od ka­kvog zna­ča­ja isti­na da je Na­ser Orić, ko­man­dant mu­sli­man­skih sna­ga u Sre­bre­ni­ci, svo­jom ka­mom i na­o­či­gled či­ta­ve je­di­ni­ce iz­va­dio oči su­di­ji Slo­bo­da­nu Ili­ću, a po­tom ga za­klao. Kao što se zna­ju i ta je isti­na jed­na­ko do­stup­na i me­ni i pred­la­ga­či­ma ove re­zo­lu­ci­je, i kriv­ci za smrt onih ko­ji­ma se ne zna ni gro­ba ni uko­pa, me­đu ko­ji­ma je i moj ro­đak. Je li ljud­ski, je li pra­ved­no, je li otre­žnju­ju­će, je li cje­lis­hod­no tra­ži­ti od me­ne da ana­te­mi­šem pr­ve ću­te­ći o dru­gi­ma, kao što o nji­ma ću­te moć­ni­ci i vla­sni­ci ta­ko­zva­ne me­đu­na­rod­ne prav­de? Me­đu dr­ža­va­ma ko­je nam adre­si­ra­ju no­vu re­zo­lu­ci­ju ima jed­na ko­ja je tih je­zi­vih da­na ra­ta bi­la oba­ve­za­na da nad­gle­da i ču­va ta­ko­zva­nu de­mi­li­ta­ri­zo­va­nu zo­nu Sre­bre­ni­ce. Ne­ću da li­ci­ti­ram da li je i ko­li­ko ova zo­na bi­la de­mi­li­ta­ri­zo­va­na i ka­ko se u toj i ta­kvoj zo­ni pret­hod­no na­šla 28-ma di­vi­zi­ja Na­se­ra Ori­ća, kao ni o to­me da li je ona, u mje­se­ci­ma i da­ni­ma ko­ji su pret­ho­di­li tom kr­va­vom ju­lu ta­mo bra­la lju­bi­či­ce ili ma­sov­no stri­je­lja­la, ne gle­da­ju­ći na pol i go­di­ne. Ne­ću, jer to i ni­je bit­no za či­nje­ni­cu, je­zi­vu i ne­spor­nu, da u Sre­bre­ni­ci, ipak, po­sto­ji gro­blje. Ali, mo­že li dr­ža­va ko­ja ni­je is­pu­ni­la po­vje­re­ni joj za­da­tak, Amerika i Evro­pa ko­je su sve što se de­ša­va­lo le­žer­no po­sma­tra­le po­sred­stvom sa­te­li­ta, ta­ko­zva­na me­đu­na­rod­na prav­da ko­ja je da­ni­ma i go­di­na­ma na­kon to­ga ću­ta­la, če­ka­ju­ći da, kad joj bu­de naj­zgod­ni­je, to po­teg­ne kao adut u ucje­na­ma i pre­go­vo­ri­ma oko ono­ga što je bio, je­ste i osta­je in­te­res moć­nih u ovom re­gi­o­nu, tra­ži­ti od mo­je ze­mlje, bi­la to ona ko­ja je pret­ho­di­la, bi­la ova u ko­joj sa­da ži­vim da pre­ćut­no pre­u­zme na se­be kri­vi­cu i od­go­vor­nost za Sre­bre­ni­cu sa­mo za­to što u Bo­sni ži­ve na­ši po­skri­bo­va­ni i za sve od­go­vor­ni i kri­vi sa­ple­me­ni­ci? Ni­je li ma­nir te Evro­pe da kri­vi­cu za sva ne­po­čin­stva u gra­đan­skom ra­tu ko­ji se od­i­grao na pro­sto­ri­ma biv­še SFRJ adre­si­ra na već una­pri­jed za­da­tu adre­su, ni­je li per­ma­nent­no fo­ku­si­ra­nje Sr­ba i Sr­bi­je, a pri­je to­ga SRJ, kao kri­va­ca za sve i sva­šta, pa i za Sre­bre­ni­cu, sa­mo na­sto­ja­nje da se tra­ga­nje za isti­nom tu i za­u­sta­vi. Jer, što je ja­či re­flek­tor ko­ji se usmje­ra­va na jed­nu tač­ku i na je­dan pro­stor, to je ja­ča i cr­nja ta­ma ko­ja sto­ji iza tog re­flek­to­ra. A sve dok se i ta ta­ma ne raz­gr­ne, osvi­je­tli sa svih aspe­ka­ta, ne­ma pu­ne isti­ne, ne­ma pu­ne prav­de za ne­vi­ne na svim stra­na­ma i ne­ma pu­nog po­mi­re­nja.
Od mo­je ze­mlje, od mo­ga na­ro­da i od me­ne se opet tra­ži da od svih zna­nih i ne­zna­nih je­zi­vih da­tu­ma smr­ti oda­be­rem je­dan, kao da su dru­gi ma­nje je­zi­vi i kao da se ne zna da su oni ne­u­tvr­đe­ni – naj­je­zi­vi­ji. Od mo­je ze­mlje, od mo­ga na­ro­da i od me­ne se opet tra­ži da po­gnem gla­vu pred re­zo­lu­ci­jom ko­ja di­je­li mr­tve, vi­ne i ne­vi­ne žr­tve ra­ta, ko­ja ih raz­vr­sta­va po vje­ri i kr­vi, ko­ja ih raz­dva­ja po bro­ju, ka­ko god on bio utvr­đen, ko­ja isti­nu osvje­tlja­va na par­če i sa­mo iz jed­nog ugla. Tu i ta­kvu re­zo­lu­ci­ju – ne mo­gu da po­štu­jem. Ali ću za­to iz dna du­še po­dr­ža­ti i svim bi­ćem ži­vje­ti re­zo­lu­ci­ju u ko­joj će svi mr­tvi i sve žr­tve, zna­ne i ne­zna­ne, iz ovih i onih gro­bo­va, od ovog i onog ro­da, od ove i one vje­re, sa­hra­nje­ne i ne­sa­hra­nje­ne, sa utvr­đe­nim ili ne­zna­nim da­tu­mom smr­ti, iz ovog ili onog ra­ta, bi­ti po­mi­re­ne jer ih je smrt, bez­oč­na i ne­pra­ved­na, ma­da je ve­li­ko pi­ta­nje ima li pra­ved­ne smr­ti, dav­no po­mi­ri­la. Za re­zo­lu­ci­ju u ko­joj se, kao što se ne smi­je bi­ti se­lek­ti­van pre­ma žr­tva­ma ne­će se­lek­tiv­no tre­ti­ra­ti ni po­či­ni­o­ci zlo­či­na. Sa­mo ta i ta­kva re­zo­lu­ci­ja mo­že da po­mi­ri i nas ži­ve i omo­gu­ći, ako ne na­ma a ono ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je do­la­ze, da kroz ži­vot ko­ra­ča­ju neo­p­te­re­će­ni bre­me­nom ne­i­sti­na, za­blu­da i po­gre­ša­ka, bi­lo na­ših bi­lo na­ših ro­di­te­lja...