Pi­še: Vo­jo Vu­le­tić


De­mo­kra­ti­ju, kao ve­li­ku ide­ju, od­u­vi­jek su jed­ni odu­še­vlje­no pri­hva­ta­li, a dru­gi ospo­ra­va­li. Me­đu oni­ma ko­ji su je pri­hva­ta­li još u pe­tom vi­je­ku pri­je no­ve ere bio je Pe­ri­kle, sma­tra­ju­ći atin­sku de­mo­kra­ti­ju „ide­a­lom ko­jem bi svi tre­ba­lo da te­že“. Dok je Ci­ce­ron u pr­vom vi­je­ku pri­je Hri­sta go­vo­rio „da je sva­ka dr­ža­va ona­kva ka­kva je pri­ro­da i vo­lja ono­ga ko­ji njo­me upra­vlja“. Tvo­rac te­o­ri­je re­la­ti­vi­te­ta Ajn­štajn je u pr­voj po­lo­vi­ni XX vi­je­ka de­mo­kra­ti­ju sma­trao ide­al­nom zbog to­ga „što sva­kog čo­vje­ka po­štu­je kao bi­će“. Po­jam de­mo­kra­ti­je do­bi­ja na zna­ča­ju po­seb­no u sa­vre­me­nom svi­je­tu ka­da su gra­đan­ske slo­bo­de do­bi­le pri­mat u sva­kom raz­vi­je­nom dru­štvu i dr­ža­vi. De­mo­kra­ti­ja u stva­ri de­fi­ni­še po­lo­žaj gra­đa­ni­na u dru­štvu u ko­jem ži­vi i kre­će se od gra­đa­ni­na kao po­da­ni­ka do gra­đa­ni­na kao su­ve­re­na, tj. slo­bo­do­mi­sle­će in­di­vi­due. U tom dvoj­stvu se iz­ra­ža­va i da­na­šnji po­lo­žaj gra­đa­ni­na u na­šem dru­štvu.
Na­kon ras­pa­da ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je i slo­ma sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma, Cr­na Go­ra je do po­lo­vi­ne 2006. go­di­ne, tj. do 21. ma­ja, ka­da je odr­žan re­fe­ren­dum, bi­la u za­jed­ni­ci sa Sr­bi­jom. Od de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, na­kon us­po­sta­vlja­nja vi­še­stra­nač­ke vla­sti, DPS je kao no­si­lac vla­sti, sve do po­dje­le na dva kri­la vo­dio po­li­ti­ku osla­nja­ju­ći se na pa­ro­le „no­va raz­voj­na fi­lo­zo­fi­ja“, „go­di­ne po­či­nju ja­nu­a­rom“, „sna­ga dr­ža­ve“ i to­me slič­no. Go­vo­ri­lo se o br­zom raz­vo­ju, za­po­šlja­va­nju, bo­ljem stan­dar­du gra­đa­na, ve­ćoj de­mo­kra­ti­ji i slo­bo­da­ma gra­đa­na, pra­vu i prav­di, si­gur­noj so­ci­jal­noj za­šti­ti i o još mno­go če­mu. Na­kon po­dje­le i po­bje­de na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma, Mi­lo Đu­ka­no­vić, uz po­dr­šku SAD, kre­će u ak­ci­ju osa­mo­sta­lji­va­nja Cr­ne Go­re, pre­u­zi­ma­ju­ći pro­gram Li­be­ral­nog sa­ve­za. Od ve­li­ko­sr­bi­na po­sta­je na­ci­o­nal-se­pa­ra­ti­sta, a od ko­mu­ni­ste anar­ho-li­be­ral. Na­kon tog „do­bro­volj­nog“ pre­svla­če­nja, u pr­vi plan iz­bi­ja pi­ta­nje dr­žav­no­sti Cr­ne Go­re, pra­će­no tran­zi­ci­jom ko­ju ka­rak­ter­še ne­vi­đe­na lo­pov­ska pri­va­ti­za­ci­ja do ko­nač­nog uni­šte­nja pri­vred­nih su­bje­ka­ta. Uz ta­kvu pri­va­ti­za­ci­ju, ra­đa­ju se kri­mi­nal i ko­rup­ci­ja pod upra­vom vr­ha vla­sti, a umje­sto de­mo­kra­ti­je sti­mu­li­še se par­ti­to­kra­ti­ja i blo­ki­ra­ju se sve vri­jed­no­sti sa­vre­me­nog dru­štva. Umje­sto isto­vre­me­nog stva­ra­nja dr­ža­ve i raz­vo­ja de­mo­kra­ti­je, pred­nost se da­je dr­ža­vi, a de­mo­kra­ti­ja se za­gla­vi­la u par­ti­to­kra­ti­ji DPS-a i nje­nog čel­ni­ka. Ta­ko su gra­đa­ni po­sta­li po­da­ni­ci ko­ji se mi­re sa sve lo­ši­jim sta­njem u dr­ža­vi. Ta­kvom sta­nju je na­ža­lost do­pri­ni­je­la i po­li­tič­ki i or­ga­ni­za­ci­o­no ne­do­volj­no zre­la opo­zi­ci­ja. Iz­bo­ri su po­sta­li pu­ka for­mal­nost ko­jom se po­tvr­đu­je do­mi­na­ci­ja DPS-a re­ži­ma i Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Sve to je do­pri­ni­je­lo da se ze­mlja na­đe u eko­nom­skim i so­ci­jal­nim te­ško­ća­ma, rad­nič­ka kla­sa i sred­nji sloj su uni­šte­ni, baš kao i pri­vre­da. Na de­se­ti­ne hi­lja­da rad­ni­ka pri­sil­no je is­tje­ra­no iz fa­bri­ka, a pu­tem ra­znih pro­te­sta i štraj­ko­va gla­đu po­je­di­ni su uspje­li da obez­bi­je­de bi­jed­ne pen­zi­je od ko­jih se te­ško mo­že pre­ži­vje­ti. Za­to ve­li­ki broj gra­đa­na, po­seb­no sa sje­ve­ra bje­ži u pe­čal­bu tra­že­ći spas. Na­su­prot to­me, vrh vla­sti i oni oko njih ži­ve u iz­o­bi­lju. Do­ma­ći i svjet­ski ma­fi­ja­ši uz po­moć vr­ha vla­sti, po­seb­no ‘’go­spo­da­ra’’, za­u­zi­ma­ju naj­a­trak­tiv­ni­je re­sur­se na­še ze­mlje, a pri­vid­ni mir pra­ćen po­da­ni­štvom i da­lje se odr­ža­va. Ta­kav ob­lik „de­mo­kra­ti­je“, na­ža­lost, svo­jim ak­tiv­no­sti­ma po­dr­ža­va i je­dan broj opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka. Ono što jav­no go­vo­re ne ko­re­spon­di­ra s onim što či­ne. Ovoj ze­mlji i ovom na­ro­du po­treb­ni su de­mo­krat­ski, fer i slo­bod­ni iz­bo­ri, kao što im tre­ba i re­fe­ren­du­mom iz­ra­že­na vo­lja za ula­zak u NA­TO ali­jan­su i Evrop­sku uni­ju ka­da se za to stek­nu uslo­vi. Za ta­kav ob­lik de­mo­kra­ti­je se za­la­že De­mo­krat­ski front, pred­la­žu­ći i va­nin­sti­tu­ci­o­nal­na sred­stva de­mo­krat­ske bor­be. Pro­te­ste i ulič­ne de­mon­stra­ci­je, za­što da ne, ako se s vla­šću ne mo­gu do­go­vo­ri­ti uslo­vi za slo­bod­ne i fer iz­bo­re. Put ka to­me je pre­la­zna vla­da. Sva­ki iz­go­vor, bi­lo ko­je stran­ke ili po­je­din­ca da sve to tre­ba „do­bro od­mje­ri­ti“ stvar je neo­d­luč­no­sti i po­da­ni­štva od­raz že­lje da se po­sto­je­će sta­nje mi­je­nja. Hra­brost ni­je u jav­nom ble­fi­ra­nju bi­lo kog po­je­din­ca već u stvar­noj ak­ci­ji i je­din­stvu onih ko­ji su sprem­ni za pro­mje­ne. De­mo­krat­ski front je pri­hva­tio isto­rij­ski iza­zov da kre­ne u pro­mje­ne i do­ve­de do po­mi­re­nja u Cr­noj Go­ri. Ho­će li do­vo­ljan broj gra­đa­na pri­hva­ti­ti taj iza­zov, za­vi­si od nji­ho­ve sprem­no­sti za pro­mje­ne. Jed­no je si­gur­no, bo­lji­tak i slo­bo­du ni­ko nam ne mo­že do­ni­je­ti osim nas sa­mih. Če­ka­nje da nas po­dr­že od­re­đe­ni me­đu­na­rod­ni cen­tri mo­ći je „na­da u ne­na­da’’. Tre­ba zna­ti da cen­tri mo­ći ima­ju svo­je in­te­re­se i svo­ju ci­je­nu, a mi već ka­sni­mo s pro­mje­na­ma i za­to već pla­ća­mo ve­li­ku ci­je­nu.
Kao pen­zi­o­ner, spre­man sam da dam do­pri­nos pro­mje­na­ma i po­mi­re­nju u Cr­noj Go­ri, te za­to i po­zi­vam sve pen­zi­o­ne­re da bu­du sprem­ni za pro­mje­ne ka­ko bi svom ži­vo­tu vra­ti­li do­sto­jan­stvo. Tre­ba da da­mo do­pri­nos, te­že­ći da na­ši po­tom­ci ži­ve u slo­bo­di i mi­ru, u dr­ža­vi u ko­joj će im bi­ti obez­bi­je­đen si­gu­ran i do­sto­jan ži­vot u ze­mlji pre­da­ka.