Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


De­mo­kra­ti­ja, ta­ko­đe, zah­ti­je­va da joj se po­ko­ri­mo.
Kao cilj ko­ji odr­ža­va od­nos sa onim po­sled­njim, ko­je ni­kad ne do­la­zi, pred­sta­vlja i je­dan ide­a­li­tet za koji si­gur­no ni­smo od­va­žni. Uosta­lom, zar se mo­že pri­sta­ti na ži­vot u isti­ni, na za­tva­ra­nje for­mi, kr­plje­nje na­pr­sli­na? To što je de­mo­kra­ti­ja (ne)mo­gu­ća (ili mo­gu­ća tek na­kon se­be), da­je pro­stor po­li­tič­kom kre­ta­nju i dje­lo­va­nju. Po­li­ti­ka još ne de­kon­stru­i­še stva­ri na po­zor­ni­ci svi­je­ta, su­prot­no to­me, ona im ne do­zvo­lja­va da se is­po­lje.
Mo­der­na pla­si­ra ma­ne­var pre­ko ko­jeg je mo­gu­će iz­bje­ći za­vr­šni­cu (u tom po­gle­du, za­vo­đe­nje ra­di na od­la­ga­nju či­na, na este­ti­za­ci­ji ko­ja se ne smje­šta ni u je­dan od­re­đen do­ga­đaj, ta­ko se po­sta­vlja­ju­ći kao este­ti­ka u nje­nom tra­ga­nju), upu­ću­ju­ći nas na fi­ne­se, vr­tlo­ge i mu­zič­ke osci­la­ci­je. Kon­tra to­me, re­ne­san­sa je iz­go­re­la u ver­ti­kal­no­sti, da bi se po­ka­za­la kao je­di­ni po­kret ko­ji se do kra­ja pre­pu­stio se­bi. Pre­da­ta re­li­gi­o­znoj gro­zni­ci, vre­lom mi­sti­ci­zmu, upu­sti­la se u bes­kraj ko­ji je po­li­ti­ku tre­ti­rao tek kao nu­žno zlo. Ta­da je ge­ni­je bio uobi­čaj­na po­ja­va! Lu­di­lo ve­li­či­ne sre­ta­lo se na sva­kom ćo­šku; ni­šta ni­je bi­lo mar­ki­ra­no, i ide­o­lo­gi­ja se pro­pa­gi­ra­la od stra­ne ono­stra­ne kan­ce­la­ri­je. Od ta­da, re­zo­nu­ju­ći čak po­li­tič­ki, sa­vre­me­nik je ogle­da­lo na­šeg pa­da, ko­je je, bez dalj­njeg, je­di­ni or­gi­nal­ni po­tez ko­ji smo po­vu­kli.
Ako us­pi­je da nas spa­si od de­mo­kra­ti­je (do­brog i/ili po­to­njeg do­ba), po­li­ti­ka će po­ka­za­ti da ima kva­li­tet na ko­ji je­dva da ra­ču­na­mo. U su­prot­nom, ne­sta­će­mo u ha­o­su vla­da­vi­ne pra­va.
Sve dok bu­de mo­gu­će po­sto­ja­nje vla­sti, za ko­ju se, na­ža­lost, na­glo gu­bi in­te­re­so­va­nje, vr­sta će mo­ći da ra­ču­na na op­sta­nak. Na­sto­je­ći da se iz­jed­na­či­mo s pri­ro­dom, tim naj­ni­žim in­stink­tom bi­va­nja, po­sto­ji­mo na ta­u­to­lo­ški na­čin, jed­na­či­nom: mi­sli po­zi­tiv­no, ži­vje­ćeš sreć­no, itd. Pri­tom se ne raz­li­ku­je­mo od ve­li­ke pro­iz­vod­nje po naj­ni­žim ci­je­na­ma; obez­li­če­ni, za­stu­pa­mo rav­no po­sto­ja­nje ko­je funk­ci­o­ni­še po prin­ci­pu mno­štva.
Hi­ro­vi­tost XIX vi­je­ka cr­pi­la je sva­ki tre­nu­tak iz svog pre­vrat­nič­kog fon­da, re­zul­ti­ra­ju­ći se u isto­ri­ji kao slu­čaj, po­ja­va kob­nog sti­la ko­ji ne ra­ču­na na po­tom­stvo. Spoj lu­cid­no­sti i mu­zi­kal­no­sti stvo­rio je ni­hi­li­zam! Da­nas, od­već pi­to­mi, aler­gič­ni smo i na naj­ma­nju raz­li­ku, pri­vo­lja­va­mo ži­vot po­li­cij­skog sna. Mla­ki da, na­pro­sto, iz­mi­sli­mo vlast (ins­ce­ni­ra­mo struk­tu­ru fan­ta­zme, ko­ja se ni­čim ne da is­pu­ni­ti, ko­ja je, uvi­jek već, pre­pu­šte­na sa­ma se­bi, ujed­no bes­kraj­na i ne­svje­sna) pre­da­je­mo se le­tar­gi­ji ostva­re­nih pra­va. Pa ipak, tre­ba ra­zu­mje­ti: sva­ko pra­vo ubi­ja stvar­nost. Ni­kad vi­še pra­va, za ma­nju upo­tre­bu stvar­no­sti.
Vlast je ta ko­ja, još je­di­no iz­ra­ža­va že­lju da na se­be pre­u­zme stvar­nost. Duh ra­di­je bi­ra po­li­tič­ku kli­mu Bje­lo­ru­si­je, ne­go du­bo­ki umor vje­štač­ke Švaj­car­ske. Što se, pak, ti­če kon­tro­verz­nog Bal­ka­na, u kon­ti­nu­i­te­tu do­ka­zu­je da ima vi­tal­nost, ko­ja se ot­kri­va u že­đi sa go­mi­la­njem isto­ri­je. Nje­gu­ju­ći re­spekt pre­ma uto­pi­ji, Bal­ka­nac ni­je sa­mo ira­ci­o­na­lan, on je i se­bi­čan u po­gle­du svo­je pro­pa­sti. – Kad je ri­ječ o po­li­ti­ci uop­šte, tre­ba pre­ci­zi­ra­ti da – vlast po­sto­ji sa­mo on­dje gdje se do­ga­đa smrt po­li­ti­ke u ime de­mo­kra­ti­je.
Na ras­kr­sni­ci svjet­skih po­li­ti­ka (ko­je su upa­le u zam­ku sop­stve­ne si­le), Bal­kan je samô is­ku­stvo vla­sti kao ta­kve. Ne od­mi­ču­ći od fe­u­dal­nog tre­ti­ra­nja stva­ri, iz­ra­sta­ju­ći iz ne­ra­ci­o­nal­nog i slo­že­nog im­pul­sa, ži­vom kr­vlju kon­ku­ri­še te­o­rij­skoj dis­tan­ci.
Ovi pro­sto­ri su po­sle­di­ca po­li­ti­ke osta­ta­ka ko­ja se još uvi­jek (ne­kim ču­dom) ne­gdje do­ga­đa. Op­či­nje­ni sim­bo­li­za­ci­jom mo­ći na ko­ju se vlast osla­nja kao na pro­te­zu, osvje­tlja­va­mo se pu­tem ra­su­la i li­ri­ke. Ne bo­lu­ju­ći od po­tra­ge za raz­lo­gom (što je oko­re­li simp­tom ta­ko do­mi­nan­tan u Za­pad­noj Evro­pi), isu­vi­še smo re­al­ni da bi­smo pri­mi­je­ni­li de­mo­kra­ti­ju li­ša­va­ju­ći se da­ra za vla­da­njem. Po­e­zi­ja je, ma­da zvu­či sa­bla­zno, do­kaz da tre­ba ima­ti lju­ba­vi za vlast! Osta­tak je lu­tri­ja, da­kle sud­bi­na, na ko­ju je, uisti­nu, is­pod ni­voa pri­sta­ti. Ono ne­mo­gu­će tre­ba bi­ra­ti kao po­ziv.
De­mo­kra­ti­ja je cen­tral­no mje­sto na ko­jem se ra­đa i raz­vi­ja kon­tro­la. Bez spon­ta­no­sti, vi­ška čul­nog, na­rod, na­po­slet­ku, sam se­be poč­ne na­gri­za­ti iz­nu­tra. Ostva­ru­ju­ći se bez gre­ške, kao po ne­kom pro­ro­čan­stvu o pro­kle­tstvu (a po­sto­ji li dru­ga­či­je?), Za­pad se la­ga­no uru­ša­va; ne­gi­ra­ju­ći tu ver­zi­ju si­gur­no­sti i ro­man­ti­ke, iz­me­đu ban­ko­ma­ta i pa­da u lju­bav, po­ja­vlju­je­mo se do­volj­no svje­ži za sva­ku ne­u­ra­čun­lji­vu sce­nu. Iz­me­đu osta­log, u na­ma sta­nu­je te­a­tral­ni lik, po sve­mu iz­u­ze­tan i neo­spo­riv, ko­ji ima de­vet ži­vo­ta da bi pri­hva­tio je­dan kraj. Raz­li­ka je, u sva­kom smi­slu, re­in­kar­ni­ra­na na Bal­ka­nu.
Iz­la­pje­li i bje­so­muč­ni per­for­mans na za­la­sku po­li­ti­ke, je­ste sve što Za­pad na iz­di­sa­ju nu­di. Re­bel He­art to­ur: raz­vrat­na Ma­do­na na šip­ka­ma-kr­sto­vi­ma iz­vo­di strip­tiz, dok su opa­ti­ce u agre­siv­nom do­njem ru­blju for­mi­ra­le po­zu psa u vre­me­nu pa­re­nja... To na­pa­stvo­va­nje hri­šćan­stva, isto­vre­me­no do­vo­di i do oslo­bo­đe­nja umjet­no­sti upra­zno, na­no­se­ći na stvar­nost naj­tvr­đu cen­zu­ru, ra­za­ra­ju­ći stid­nost za­vo­dlji­vog u este­ti­ci li­ša­va­nja.