Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Zvao me ne­ki ­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Elem, umro ate­i­sta, pa do­šao pred džen­net­sku ka­pi­ju. “Sa­če­kaj tu”, re­če mu Me­lek smr­ti, pa po­ku­ca na vra­ta Kan­ce­la­ri­je. “Ko je sad?”, ner­vo­zno će iz­nu­tra Al­lah dž. š. “Go­spo­di­ne, ne­ki ate­i­sta je tu”, ti­ho će Me­lek. “Jo­oj, opet ate­i­sta!”, uhva­ti se Ovaj za gla­vu. “Re­ci mu da me ne­ma.”
Ne znam sad spa­da li ovaj vic u isla­mo­fo­bi­ju: sva­ka­ko, mo­gla bi se za­je­ban­ci­ja s ate­i­zmom svi­dje­ti, re­ci­mo, pro­fe­so­ri­ma na Fa­kul­te­tu islam­skih na­u­ka u Sa­ra­je­vu. Mo­žda je je­di­no ma­lo pre­dug. Ono kad ateista za­vr­ši u džen­ne­tu do­bar je vic, a ovo po­sli­je je či­sti vi­šak. Osim to­ga, lo­še je is­pri­čan: ate­i­sta ni­je umro, ne­go je osu­đen na smrt. On je iz po­sve dru­gog vi­ca, ono­ga u ko­jem se nje­gov sin hva­li pri­ja­te­lju ka­ko mu ba­bo zna ta­čan da­tum i sat kad će umri­je­ti. “Šta je on, vi­dov­njak?”, upi­tao ga pri­ja­telj. “Jok”, od­go­vo­rio mu ovaj, “re­kao mu je su­di­ja.”
U ovom tre­nut­ku, ate­i­zam je ka­žnjiv smr­ću u tri­na­est ze­ma­lja svi­je­ta: Av­ga­ni­sta­nu, Ira­nu, Je­me­nu, Ka­ta­ru, Ma­le­zi­ji, Mal­di­vi­ma, Ma­u­ri­ta­ni­ji, Ni­ge­ri­ji, Pa­ki­sta­nu, Sa­u­dij­skoj Ara­bi­ji, So­ma­li­ji, Su­da­nu i Uje­di­nje­nim Arap­skim Emi­ra­ti­ma. U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, me­đu­tim, ne sa­mo da ate­i­zam još uvi­jek ni­je ka­žnjiv smr­ću, već ni­je ka­žnjiv uop­šte. Za­to je mo­gu­će da, re­ci­mo, knji­žev­ni­ca Ja­sna Ša­mić u ne­dav­nom in­ter­vjuu ‘’Da­ni­ma’’, i jed­nom tek­stu u ‘’Ava­zu’’, pod na­slo­vom “Za­što sam pro­tiv hi­dža­ba”, us­tvr­di ka­ko je “Kur’an uop­šte knji­ga pu­na ne­ja­sno­ća, ne­do­re­če­no­sti, a na­ro­či­to stra­šnih pri­jet­nji, iako mje­sti­mič­no i li­je­pa po­e­ma…”, od­no­sno “alu­zi­ja na bi­blij­ske do­ga­đa­je, i tra­di­ci­ja naj­vi­še pre­u­ze­ta iz ju­da­i­zma” - i da zbog to­ga ni­ko­me ne od­go­va­ra.
Mi­slio sam i ja, kao i vi, da je ne­ka za­je­ban­ci­ja kad su no­vi­ne ob­ja­vi­le da su dr Dže­ma­lu­din La­tić i nje­gov ko­le­ga dr Al­mir Fa­tić, pro­fe­so­ri Tef­si­ra na Fa­kul­te­tu islam­skih na­u­ka u Sa­ra­je­vu, otvo­re­nim pi­smom glav­nom tu­ži­o­cu Tu­ži­la­štva Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne pod­ni­je­li kri­vič­nu pri­ja­vu pro­tiv Ja­sne Ša­mić, jer u spo­me­nu­tim tek­sto­vi­ma tvr­di da je “Kur’an pje­snič­ko dje­lo” i “mje­ša­vi­na Bi­bli­je i ju­da­i­zma”.
Ima to­ga još: bo­san­sko­her­ce­go­vač­ka knji­žev­ni­ca, ža­le se Tu­ži­la­štvu dr La­tić i dr Fa­tić, tvr­di i “da je islam mu­ška re­li­gi­ja, kao stvo­re­na za ma­čoa ko­me mla­de, ‘po­kri­ve­ne’ dje­voj­ke tre­ba da ro­bu­ju, da je po­sla­nik Mu­ha­med, sal­lal­la­hu ‘alej­hi ve sel­lem, bio pe­do­fil, da je Kur’an ne­a­u­ten­tič­na Bož­ja Knji­ga jer je, na­vod­no, pre­ma ri­je­či­ma spo­me­nu­tog li­ca, ‘za­pi­san vi­še od sto go­di­na na­kon što ga je Mu­ha­med dik­ti­rao svo­jim pri­sta­li­ca­ma’, i da je pun ‘mrač­nih’ su­ra, a od svih njih da je ‘naj­mrač­ni­ja’ su­ra Nūr”, zbog če­ga – ba­rem dok u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ne bu­de uve­de­no še­ri­jat­sko pra­vo – dr La­tić i dr Fa­tić za Ja­snu Ša­mić i Aj­lu Ter­zić, no­vi­nar­ku ko­ja ju je in­ter­vju­i­sa­la, tra­že ka­znu po član­ku 145a Kri­vič­nog za­ko­na BiH, od­no­sno zbog “iza­zi­va­nja na­ci­o­nal­ne, ra­sne i vjer­ske mr­žnje, raz­do­ra i ne­tr­pe­lji­vo­sti”.
Knji­žev­na kri­ti­ka Kur’ana, ka­ko vi­di­mo, do­pu­šte­na je sa­mo ovla­šte­nim i li­cen­ci­ra­nim struč­nim ko­men­ta­to­ri­ma, po­put dr La­ti­ća i dr Fa­ti­ća. Neo­vla­šte­nim li­ci­ma, po­put knji­žev­ni­ce Ja­sne Ša­mić, ni­je do­pu­šte­no o Kur’anu mi­sli­ti išta, a ka­mo­li da je, glu­ho bi­lo, “mje­ša­vi­na Bi­bli­je i ju­da­i­zma”, ili “pje­snič­ko dje­lo”, pa ma­kar i “li­je­po”. Ili – ne znam smi­jem li to uop­šte po­no­vi­ti – da je “od svih su­ra naj­mrač­ni­ja su­ra Nūr”.
Na­rav­no da dr La­tić i dr Fa­tić, kao ozbilj­ni fa­kul­tet­ski pro­fe­so­ri, na­uč­no obra­zla­žu svo­ju pri­ja­vu. Do­ka­zu­ju­ći ka­ko Ja­sna Ša­mić gru­bo kle­ve­će i vri­je­đa islam i mu­sli­ma­ne, re­ci­mo on­da kad islam na­zi­va “mu­škom re­li­gi­jom”, ili kad tvr­di ka­ko je “uža­sno” što je brak Mu­ha­me­da i Aiše do­go­vo­ren kad je dje­voj­či­ca ima­la šest go­di­na, La­tić i Fa­tić tef­sir­skim auto­ri­te­tom od­go­va­ra­ju ka­ko je po­sla­nik Mu­ha­med, s.a.v.s., sa­mo “de­mon­stri­rao i dru­ge ob­li­ke usta­no­vlje­nja bra­ka, me­đu nji­ma i azij­ski obi­čaj ugo­vo­re­nog bra­ka sa ma­lo­dob­nom ha­zre­ti Aišom, ko­ju su mu po­nu­di­li nje­zi­ni ro­di­te­lji”, i da “u to­me ni­ka­da ni­ko ni­je vi­dio ni­šta spor­no”, mr­tvi ozbilj­ni po­ja­šnja­va­ju­ći – pod­sje­ćam još jed­nom, u pri­ja­vi zbog iza­zi­va­nja na­ci­o­nal­ne, vjer­ske i ra­sne mr­žnje – ka­ko “azij­ske že­ne već sa dva­de­set go­di­na ula­ze u pro­ces oro­nu­lo­sti”.
Za raz­li­ku, shva­ti­li ste, od bo­šnjač­kih muž­ja­ka po­put Dže­ma­lu­di­na La­ti­ća, ko­ji tek sa še­zde­set ula­ze u pro­ces pu­ne mu­ško­sti, sna­ge i plod­no­sti, te an­tič­ke lje­po­te i pa­me­ti.
To kad ocva­li, da ne ka­žem oro­nu­li še­zde­se­to­go­di­šnji pro­fe­sor ob­ja­šnja­va ka­ko je nor­mal­no po­tra­ži­ti mla­đu že­nu kad one “već s dva­de­set go­di­na ula­ze u pro­ces oro­nu­lo­sti”, još i mo­že bi­ti za­bav­no: mo­žda kre­ten­ski, ali za­bav­no. Ni­čeg za­bav­nog, me­đu­tim, ne­ma kad Tu­ži­la­štvu Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne on naj­o­zbilj­ni­je kri­vič­no pri­ja­vlju­je jed­nu knji­žev­ni­cu za­to što, ci­ti­ram, “do­vo­di u pi­ta­nje” kur’an­ske dog­me.
U ze­mlji u ko­joj še­ri­jat­sko pra­vo još uvi­jek ni­je slu­žbe­ni pra­vo­sud­ni si­stem to je mo­žda kre­ten­ski, ali ni­je za­bav­no.
Ba­rem ne u ze­mlji u ko­joj še­ri­jat­sko pra­vo ni­je uve­de­no - još uvi­jek.
www.buka.com