Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić


To­li­ko nas utje­ru­ju u ko­lek­tiv da i ri­ječ ”in­di­vi­dua” iz­go­va­ra­mo uglav­nom sa­mo kad ho­će­mo ne­ko­ga da dis­kva­li­fi­ku­je­mo pa sa in­dig­na­ci­jom ka­že­mo: ta in­di­vi­dua, umje­sto da tog ne­kog na­zo­ve­mo la­žo­vom, po­dla­cem, ni­ko­go­vi­ćem, pro­da­nom du­šom ili šta već mi­sli­mo o do­tič­noj oso­bi, sa­mo ne­će­mo da ka­že­mo jer glu­mi­mo fi­no­ću.
A bi­ti in­di­vi­dua je či­nje­nič­no sta­nje, ne uvre­da. Mi smo in­di­vi­due. Čak i kad smo u okvi­ru ne­ke ma­sov­ne po­ja­ve. U ra­tu, ele­men­tar­nim ne­sre­ća­ma, op­štoj ne­ma­šti­ni… stra­da­ju in­di­vi­due. Ne po­sto­ji ”ri­je­ka” iz­bje­gli­ca, po­sto­ji mno­go in­di­vi­du­al­nih ne­sre­ća.
Čak i u ko­lek­tiv­nim spor­to­vi­ma – utak­mi­cu do­bi­je ne­ki fud­bal­ski tim, ali se is­tak­ne ko je da­vao go­lo­ve, ko je asi­sti­rao, ko je od­bra­nio. Uspjeh je ko­lek­ti­van, ali su za nje­ga za­slu­žne kon­kret­ne in­di­vi­due. Kao i za ne­u­spjeh uosta­lom.
Osim ka­da je u pi­ta­nju sa­da­šnja vlast u ostav­ci. U tom slu­ča­ju ima­mo sa­mo jed­nu in­di­vi­duu i ni­ko­ga vi­še. Če­ti­ri go­di­ne pred­iz­bor­ne kam­pa­nje po­tro­še­no je na to da se bi­ra­či ubi ­je­de da, ne sa­mo par­ti­ja i vla­da, ne­go i ci­je­la dr­ža­va – ima­ju sa­mo jed­nu in­di­vi­duu. I da je ta in­di­vi­dua za­pra­vo či­tav je­dan ko­lek­tiv. Ko­lek­tiv­na in­di­vi­dua ta­ko­re­ći.
Ka­da se to uspje­lo, on­da je, pa­ra­dok­sal­no, kre­nu­la tu­žba­li­ca da je sva­ka kri­ti­ka vla­sti za­pra­vo kri­ti­ko­va­nje sa­mo jed­ne in­di­vi­due!? A da bi pot­kri­je­pi­la tu tvrd­nju – vlast je svo­joj iz­bor­noj li­sti još i na­dje­nu­la in­di­vi­du­al­no ime i pre­zi­me, dok ni jed­nom ri­ječ­ju ne po­mi­nje stran­ku, ni onu naj­ve­ću ni onih dva­de­se­tak pri­dru­že­nih ko­lek­ti­va. Da­kle, li­je­po ti ka­žem da ko­lek­tiv ne po­sto­ji već da po­sto­ji sa­mo jed­na in­di­vi­dua, a on­da te na­pa­dam što kri­ti­ku­ješ tu in­di­vi­duu?!
Svo­je­vr­snom po­zi­vu na sve­ko­li­ko (na­še) od­ri­ca­nje od sop­stve­ne in­di­vi­du­al­no­sti pri­klju­čio se i slo­gan kam­pa­nje: Uje­di­nje­ni mo­že­mo sve. Ako ne vje­ru­je­te da uje­di­nje­ni mo­že­mo baš sve (pr­vo, za­to što nas u to ubje­đu­je glu­mac u spo­tu, pa zna­mo da glu­mi, dru­go, za­to što nam je na fil­mu već jed­nom po­ka­zao onu stvar) ili ako se pri­bo­ja­va­te šta bi sve mo­gli uje­di­nje­ni, on­da ovaj po­ziv da se sa­be­re­mo (u smi­slu sa­bor­no­sti, ni­ka­ko ne u smi­slu men­tal­ne sa­bra­no­sti) i ni­je upu­ćen va­ma. Jer vi si­gur­no spa­da­te u onu dru­gu gru­pu. U gru­pu onih ko­je vlast ne­pre­kid­no op­tu­žu­je da se uje­di­nju­ju pro­tiv nje. A to uje­di­nja­va­nje je zlo. Jer je sa­mo ono pr­vo uje­di­nja­va­nje do­bro.Ali, do­ći će tre­nu­tak ka­da nas vlast ne­će gle­da­ti kao bez­lič­ni ko­lek­tiv, kao ma­su, kao pu­ke broj­ke. Tre­nu­tak u ko­jem će čak i zah­ti­je­va­ti od nas da se vra­ti­mo svo­joj su­šti­ni i po­no­vo bu­de­mo in­di­vi­due, oso­be s ime­nom i pre­zi­me­nom. To je tre­nu­tak ka­da se na­đe­mo sa­mi sa so­bom, za­klo­nje­ni od po­gle­da, na bi­rač­kom mje­stu i ka­da – bu­de­mo mo­ra­li da fo­to­gra­fi­še­mo gla­sač­ki li­stić po­red svo­je lič­ne kar­te.

Pe­šča­nik.net