Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ne­ka su i zlat­ni – lan­ci su lan­ci.
Mo­žeš da bu­deš u svi­je­tu, ali i da bu­deš slo­bo­dan od nje­ga.
Jer, naj­ljep­še je bi­ti ne­što i ne­ko - če­mu ni­ko i ni­šta ne tre­ba.
Da bi ovo shva­tio – nu­dim ti tri na­či­na...

* * *
LI­CE NO­ŽA - Vje­ra da nož ne­će iz­da­ti, sa­mo ako ga dr­žiš u ka­ni­ja­ma du­ga je kao i čo­vje­ko­va po­tre­ba da ra­si­je­če dru­go­ga. Isti­na je ne­što bez­o­bra­zni­ja... ne­ma bo­de­ža, pa ma­kar i ku­hinj­ski bio, a da se u jed­nom tre­nut­ku ne­će okre­nu­ti pro­tiv vla­sni­ka - za­sje­ći mu prst... po­vu­ći rez pre­ko ci­je­lo­ga dla­na. Ja­uk cr­ve­nih za­li­sa­ka sa ra­ne po­tvr­đu­je sla­nu isti­nu – me­so ni­kad ne­će vla­da­ti nad me­ta­lom.
Le­gu­re da­ju ilu­zi­ju da su tu da slu­že i ću­te... ću­te dok ne ugri­zu. A on­da, opet, kr­vo­žed­ni­ku što se jed­nom na­mje­rio na vas, uvi­jek se vra­ća­te... jer to­li­ko to­ga ima što no­žem na kri­ške tre­ba iz­di­je­li­ti. Su­lu­do, ako me­ne pi­ta­te... jer se mno­go to­ga da to­plim ru­ka­ma iz­lo­mi­ti, bez dra­nja.

LI­CE MJE­SE­CA – Po­sto­ja­li su ti ta­jan­stve­ni stran­ci što su do­la­zi­li do na­šeg gra­nit­nog zi­da i sva­ku pu­ko­ti­nu na nje­mu is­pu­nja­va­li gu­či­ca­ma na­ne. Pe­li bi se na gru­bu ka­me­nu kost i gle­da­li u ne­bo če­ka­ju­ći da ih mje­sec po­zo­ve na ples uz noć­nu mu­zi­ku. Bi­li su str­plji­vi i u če­ka­nju uspje­šni. Ne mno­go dru­ga­či­je od njih, a opet ne ni isto - i mi smo odr­ža­va­li šu­tljiv ri­tu­al sa Lu­nom... do­du­še ne mi ova­kvi da­nas – ko­li­ko ne­kad dav­no na­ši pre­ci. Ali, bi­li smo ne­str­plji­vi. Ga­đa­li bi ka­men­či­ći­ma vi­si­ne, da skre­ne­mo pa­žnju maj­ci svih zvi­je­zda da nam pri­đe. Ka­žu da mje­sec ni­kud ra­di­je ne pro­še­ta ne­go iz­nad na­šeg ne­ba. Ali se ne­što ni­je za­dr­ža­vao u ple­su sa oče­vi­ma.

LI­CE CI­ME­TA - Ko­lač od mli­ječ­nog gri­za, do­bar za si­ro­ti­nju bu­de do­sto­jan i kra­lja ako mu se do­da trun ci­me­ta. Ni li­mun ne uje­da je­zik kad mu ri­đi za­čin na­speš u za­sjek na ko­ri. Sok od zo­ve, umje­sto da uspa­va, raz­bu­di sva­ki da­mar ako se zdru­ži sa ci­me­tom. Kad se ne­kad dav­no čam­ci­ma išlo u lov na di­vlje ko­ze uz oba­lu... no­sio se dur­bin i ba­ca­la ma­mi­li­ca od me­ke dla­ke da še­sta­ri ne­bom. Sa nje bi ot­ka­pao mi­ris stu­če­nog ci­me­ta i pre­va­rio bi naj­vje­šti­jeg, naj­sna­žni­jeg jar­ca da iza­đe iz če­sta­ra. Da­ro­vi­ti me­štri su iz ja­lo­ve šu­me umje­li da uđu u trag svje­žem žir­ju uz po­moć ba­ja­li­ca umo­če­nih u cr­ven­kast za­čin. Na­čin se na­rav­no iz­gu­bio, ali je smje­sa osta­la.

OD­RAZ NO­ŽA - Vje­ra da vas lju­di ne­će iz­da­ti, sa­mo ako ih dr­ži­te u ka­ni­ja­ma pri­ja­telj­stva du­ga je kao bi­lo či­ja po­tre­ba da ne sa­mu­je. Isti­na je ne­što bez­o­bra­zni­ja... ne­ma čo­vje­ka, pa ma­kar i od va­še kr­vi bio, a da jed­nom ne­će srdž­bom za­sjeć oko... ili vam čak pre­sje­ći vje­ru u po­gled, za­vi­je­ka. Cr­ve­ni za­li­sci na ra­ni po­tvr­đu­ju sla­nu isti­nu – nad me­som se bez po­mo­ći me­ta­la ne mo­že vla­da­ti. Mno­go pri­ja­te­lja da­je ilu­zi­ju da bri­nu i ću­te... ću­te sa­mo dok ne ugri­zu. A on­da opet, kr­vo­žed­ni­ku što se okre­nuo pro­tiv vas, uvi­jek se vra­ća­te... jer to­li­ko to­ga još u du­ši ima­te što tre­ba na kri­ške ko­ma­da­ti. Su­lu­do, ako me­ne pi­ta­te... jer mno­go to­ga se da sop­stve­nim pr­sti­ma za­ši­ti, bez dra­nja.

OD­RAZ MJE­SE­CA - Mi smo od onog so­ja, što gra­di ste­pe­ni­šte do ne­ba... i ta­man ka­da do Mje­se­ca do­đe­mo, za ru­kav da ga po­vu­če­mo, stro­po­šta­mo se sa ivi­ce – ili tek ta­ko si­đe­mo. Pre­pu­sti­mo da tu­đin do­đe i na­be­re zvi­je­zda. Gra­đe­ni smo od gra­ni­ta – ve­le... što ne ka­žu da ima­mo to­li­ko ru­pa da ni bla­ga na­na ne po­ma­že. I da­lje bo­li, što mi sve na­še sno­ve, po­put Mje­se­ca, ka­men­či­ći­ma ga­đa­mo. Ko nas na­u­či da se uop­šte ta­ko pe­ca?
* * *
Pro­či­ta­li ste o ću­di no­ža, te ka­kvu pri­ro­du od­no­sa gra­di­mo sa ne­bom u na­ma. Na­ža­lost, sa­zna­će­te iz pr­ve ru­ke o vr­sta­ma ra­na, o vre­li­ni tu­đeg ugri­za (da­nas, sju­tra mo­žda)... pa čak i ka­ko iz­gle­da ka­da Mje­sec do va­ših ša­pa do­še­ta, a dru­gi ga ot­mu i sa­kri­ju iza zi­da.
Tvr­de da u sva­koj pri­či po­sto­je dvi­je stra­ne: ogle­da­lo i na­lič­je... nož i rđa... mje­sec i ta­ma. La­žu... uvi­jek je tu i ona tre­ća - što, po­put ta­jan­stve­nog pu­ta vo­di iz šu­me do po­lja zdra­vih ži­re­va.
Ne mo­gu re­ći šta je tvo­ja tre­ća stra­na svi­je­ta... al' ima jed­na ca­ka, svoj­stve­na svi­ma - na sva­ki tvoj od­lo­mlje­ni, ra­sje­če­ni dio bi­ća na­spi ma­lo ci­me­ta... on­da se za­le­ti u oblak... i še­sta­ri pro­stran­stvom kao fi­na ma­mi­li­ca... Pri­vu­ci se­bi ži­vot, i po­tom šu­ti... jer ga ov­dje od­već du­go ni­ko dru­gi ne­ma.
Mo­žeš da bu­deš u svi­je­tu, ali i da bu­deš slo­bo­dan od nje­ga. Jer, naj­ljep­še je bi­ti ne­što i ne­ko - če­mu ni­ko i ni­šta ne tre­ba.
(Autor je knji­žev­nik)