Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Glo­bal­na sen­za­ci­ja ”Pa­nam­ski pa­pi­ri”, o ko­joj se ras­pre­da već se­dam da­na, još je bez kon­sen­zu­sa o to­me iz ko­je je oba­vje­štaj­ne ili pro­pa­gand­ne ku­hi­nje po­te­kla, to jest ko je ko­me smje­stio: da li Ame­ri­kan­ci Ru­si­ma, obr­nu­to, ili ne­ko tre­ći obo­ma – ali svi se sla­žu da je to naj­ve­ća do­ku­men­ta­ci­o­na pro­va­la u isto­ri­ji.
Ono što je pro­cu­ri­lo ni­su fi­zič­ki ”pa­pi­ri”, već sa­mo nji­ho­vi di­gi­tal­ni fak­si­mi­li. Di­men­zi­je ovog ”cu­re­nja” su da­le­ko nad­ma­ši­le sve pret­hod­ne. Od ”Pa­pi­ra Pen­ta­go­na” sa 7.000 stra­ni­ca, či­je su fo­to­ko­pi­je 1971. do­sta­vlje­ne ”Nju­jork taj­msu”, pre­ko de­pe­ša Stejt de­part­men­ta – sto pu­ta ve­ćih po obi­mu – ko­je je u op­ti­caj 2010. pu­stio Vi­ki­liks, sti­glo se do do­si­jea iz Pa­na­me ko­ji sa­dr­ži re­pli­ke 11,5 mi­li­o­na do­ku­me­na­ta sa po­da­ci­ma o 214.000 kom­pa­ni­ja i oko 14.000 nji­ho­vih vla­sni­ka iz naj­ma­nje 50 ze­ma­lja.
Pr­vi na­uk iz ovo­ga je da u di­gi­tal­noj eri ni­šta vi­še ne mo­že da bu­de ap­so­lut­na taj­na. Ma ko­li­ko jak, sva­ki si­stem obez­bje­đe­nja di­gi­tal­nih po­da­ta­ka ima ne­ku sla­bu tač­ku, naj­če­šće ljud­sku, a po­ne­kad i u elek­tron­skom sklo­pu. To nam je, uosta­lom, po­tvr­dio i Edvard Sno­u­den za­hva­lju­ju­ći ko­me smo sa­zna­li taj­ne naj­taj­ni­je slu­žbe svi­je­ta, ame­rič­ke NSA.
Ovo­ga pu­ta spek­takl je dru­ge vr­ste: pred glo­bal­nu jav­nost je iz­ni­je­to ka­ko svo­je pa­re kri­je ra­zno­li­ko dru­štvo bo­ga­tih, ko­ji­ma je za­jed­nič­ko da svo­ja kon­ta že­le da uči­ne ne­do­stup­nim po­re­skim vla­sti­ma.
Na pr­vi po­gled, ni­šta u ovo­me ne mo­ra da bu­de ne­za­ko­ni­to, ali broj­ke – i vre­men­ski pe­ri­od (od 1977. do pro­šlog de­cem­bra) na ko­ji se pro­cu­re­li do­ku­men­ti od­no­se – isu­vi­še su ve­li­ki da bu­de sve či­sto. Su­šti­na skan­da­la je, uosta­lom, da je u Pa­na­mi, u po­go­nu jed­na dži­nov­ska pe­ri­o­ni­ca pa­ra.
Pr­ve re­ak­ci­je su dvi­je kraj­no­sti – šok i apa­ti­ja. Pa­pi­ri iz Pa­na­me ni­su nam, na­i­me, ot­kri­li ni­šta što već ni­smo zna­li, pa i osje­ća­li na sop­stve­noj ko­ži: da za bo­ga­te va­že jed­na pra­vi­la, a za nas, obič­ne smrt­ni­ke, dru­ga. Mi ne­ma­mo iz­bo­ra ne­go da pla­ća­mo po­re­ze i osta­le da­žbi­ne, dok ”eli­ta” ima na­či­na da to iz­bjeg­ne. A po­što je ovo era glo­ba­li­za­ci­je, to je pra­vi­lo ko­je va­ži na svim me­ri­di­ja­ni­ma.
Uvje­ri­li smo se i u još ne­što: da ”ape­tit ra­ste s je­lom”. Bo­ga­ti­ma ni­kad ni­je do­volj­no, nji­ho­va po­hle­pa ne­ma gra­ni­ca. Na vi­dje­lo je iz­ni­jet i je­dan si­stem ”le­gal­ne ko­rup­ci­je”, jer mno­gi iz dru­štva ko­ji su svo­je pa­re sa­kri­li u Pa­na­mi te­ško mo­gu da ob­ja­sne ka­ko su ste­kli pr­vi mi­li­on.
Pa­na­ma je do­du­še sa­mo je­dan od ta­ko­zva­nih ”po­re­skih ra­je­va” (ma­da bi ade­kvat­ni­ji iz­raz bio ”po­re­skih sklo­ni­šta”) ko­ji bo­ga­ta­ši­ma omo­gu­ća­va­ju pri­vi­le­gi­ju (za ko­ju pla­ća­ju – od to­ga ži­ve fir­me po­put ”Mo­sak Fon­se­ke”) – da, for­mal­no po­štu­ju­ći za­ko­ne, iz­vr­da­va­ju nji­hov duh.
Dr­ža­ti pa­re na ra­ču­ni­ma fik­tiv­nih kom­pa­ni­ja re­gi­stro­va­nih na ego­tič­nim ostr­vi­ma, u Pa­na­mi i dru­gdje (uklju­ču­ju­ći tu i Luk­sem­burg, Švaj­car­sku i ne­ke fe­de­ral­ne dr­ža­ve SAD), je­ste da­kle le­gal­no, ali te­ško da je mo­ral­no. Ali mo­ral ni­je ka­te­go­ri­ja po­li­ti­ke, pa ni bi­zni­sa ko­ji svo­je tra­go­ve kri­je upra­vo za­to što je uspio zbog spre­ge sa po­li­ti­kom.
Otu­da u ovom dru­štvu i bri­tan­ski pre­mi­jer Dej­vid Ka­me­ron (po­sred­no, do­du­še, fir­me re­gi­stro­va­ne u Pa­na­mi imao je nje­gov otac ko­ji je pre­mi­nuo 2010.). Ukra­jin­ski pred­sjed­nik Pe­tro Pe­ro­šen­ko di­rekt­ni je vla­snik pa­nam­ske of­šor fir­me. U istom dru­štvu su i sa­u­dij­ski kralj, pre­mi­jer Islan­da (za­sad pr­va žr­tva, pod­nio je ostav­ku), si­rij­ski pred­sjed­nik Asad, fud­bal­ska zvi­je­zda La­jo­nel Me­si, špan­ski re­ži­ser Pe­dro Al­mo­do­var...
Kad su ”Pa­nam­ski pa­pi­ri” iz­ni­je­ti na vi­dje­lo, u fo­kus je do­šao pred­sjed­nik Ru­si­je, ma­da se Pu­ti­no­vo ime u ovoj ar­hi­vi ne po­mi­nje. Ta­mo su sa­mo nje­go­vi naj­bo­lji pri­ja­te­lji, pa su ga za­pad­ni me­di­ji sta­vi­li u na­slo­ve sli­je­de­ći lo­gi­ku ”s kim si ta­kav si”.
Da li će se ne­što pro­mi­je­ni­ti sa­da kad je ”pu­kla bru­ka”? Mr­ka ka­pa. Slo­bo­dan tok ka­pi­ta­la je sve­to pra­vi­lo da­na­šnjeg ka­pi­ta­li­zma, a po­vi­ka pro­tiv ”po­re­skih ra­je­va” u ko­joj su naj­gla­sni­ji Ame­ri­ka i Bri­ta­ni­ja, sa­mo je pra­zna re­to­ri­ka. Bri­tan­ska eko­no­mi­ja je, kroz tr­ži­šte ne­kret­ni­na (sva­ko ko je ”ne­ko” ku­pu­je stan ili ku­ću u Lon­do­nu) pri­lič­no za­vi­sna od of­šor in­ve­sti­ci­ja, dok je Ame­ri­ka na dru­gom mje­stu u svi­je­tu po la­ko­ći osni­va­nja ”po­štan­sko san­du­če” fir­mi.
Ga­la­ma će se, me­đu­tim, na­sta­vi­ti: sva­ko će se ba­vi­ti taj­na­ma svo­jih ”Pa­na­ma­ca”, ko­ji­ma na­še osu­de (ili za­vist) ne­će na­ško­di­ti. Jed­na pro­cje­na je da je u po­re­skim ra­je­vi­ma sa­kri­ve­no bli­zu osam hi­lja­da mi­li­jar­di do­la­ra i da su za slič­nu su­mu za­ki­nu­te po­re­ske ka­se ši­rom svi­je­ta.
Pa šta? Ko je od­go­va­rao za mno­go ve­ću šte­tu ko­ju je do­ni­je­la svjet­ska kri­za ini­ci­ra­nu sa Vol­stri­ta 2008.?
I ta­da je, kao što će i sa­da bi­ti, po­jeo vuk ma­gar­ca.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke'')