<br /> Te­ško je su­zbi­ti emo­ci­je ka­da spo­zna­te oprav­da­nost sum­nje da va­šim gra­dom upra­vlja­ju lju­di bez vi­zi­je, bez eti­ke, bez po­što­va­nja, bez stra­ha od od­go­vor­no­sti pred sa­da­šnjim i bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma. Bez lju­ba­vi pre­ma sve­ti­nji ko­ja im je po­vje­re­na na ču­va­nje. Jer Nik­šić, za nas ko­ji ga iskre­no vo­li­mo, je­ste sve­ti­nja. Kao što bi i sva­ki dom tre­ba­lo da bu­de sve­ti­nja za one ko­ji ži­ve u nje­mu.
Ne­kad in­du­strij­ski, uni­ver­zi­tet­ski, kul­tur­ni cen­tar ovog di­je­la Bal­ka­na, te­ri­to­ri­jal­no naj­ve­ća op­šti­na u re­gi­o­nu, Nik­šić je iz tran­zi­ci­o­nog pe­ri­o­da iza­šao kao ubje­dlji­vo naj­ve­ći gu­bit­nik, osi­ro­ma­šen, de­va­sti­ran, po­ni­žen...
Do­volj­no je pro­še­ta­ti gra­dom pa shva­ti­ti ko­li­ko je u slu­ča­ju Nik­ši­ća tač­na ona tvrd­nja da ak­tu­el­na vlast ni­je bi­la spo­sob­na ni okre­či­ti ono što se po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta iz­gra­di­lo. Si­vi­lo ošte­će­nih fa­sa­da, za­pu­šte­ni i na­pu­šte­ni objek­ti, po­lo­mlje­ni mo­bi­li­jar, uzur­pi­ran pro­stor, sve to da­je mu­čan osje­ćaj oni­ma ko­ji pam­te ne­ka­da­šnji Nik­šić, ure­đen i svjež, ot­men i per­spek­ti­van.
Na mo­ju ra­dost ili na­ža­lost, iz dje­tinj­stva pam­tim ne­ke sreć­ne da­ne, vri­je­me ka­da se Nik­šić raz­vi­jao i ka­da je po­sto­ja­la vi­zi­ja. Gdje je pri­tom bi­lo mje­sta za sve one ko­ji že­le da bu­du uklju­če­ni u dru­štve­ni ži­vot i pro­ces do­no­še­nja od­lu­ka. Nik­šić je ta­da bio pra­vi otvo­re­ni grad. Grad po­nos svih svo­jih gra­đa­na.
Isto ta­ko svje­dok sam raz­li­či­tih pro­ma­ša­ja lo­kal­ne upra­ve, ko­ja ni­ka­ko da po­ti­sne svoj ru­ši­lač­ki po­riv, ko­ji je po­čeo od OŠ ,,Ol­ga Go­lo­vić“,s ru­še­ne da bi se gra­dio be­ton­ski mon­strum Dom re­vo­lu­ci­je, na sva­ki na­čin po­gu­ban za Nik­šić. U po­sled­njoj de­ce­ni­ji sru­še­na je i zgra­da ču­ve­nog nik­šić­kog po­zo­ri­šta, sa bi­o­sko­pom, ta­ko­zva­nom ma­lom sa­lom, Dom voj­ske, grad­ska tr­žni­ca, grad­ske če­sme...
O na­či­nu re­kon­struk­ci­je grad­skih sa­o­bra­ćaj­ni­ca ko­je su pre­ko­pa­va­ne de­se­ti­na­ma pu­ta iz raz­li­či­tih raz­lo­ga, če­sto uz ošte­će­nja na ko­mu­nal­noj in­fra­struk­tu­ri, či­me je gra­đa­ni­ma ote­ža­van ži­vot, si­gur­no je da će jed­nom bi­ti vi­še ri­je­či, ka­da i Nik­šić do­đe na red dr­žav­nog tu­ži­la­štva.
Bi­lo je tu još ru­ši­lač­kih pla­no­va, po­put re­kon­struk­ci­je di­je­la Uli­ce Iva­na Mi­lu­ti­no­vi­ća gdje je bi­lo pla­ni­ra­no pro­ši­re­nje sa­o­bra­ćaj­ni­ce, ukla­nja­nje dr­vo­re­da vi­še­de­ce­nij­skih sta­ba­la li­pe, skra­ći­va­nje tro­to­a­ra, ko­ji je za­hva­lju­ju­ći od­go­vor­nim gra­đa­ni­ma osu­je­ćen. Lju­bav pre­ma nik­šić­kim li­pa­ma, svim uspo­me­na­ma i taj­na­ma ko­je one si­gur­no ču­va­ju, svim pr­vim po­ljup­ci­ma is­pod nji­ho­vih buj­nih kro­šnji, bi­la je ta­da ne­što što je nad­ja­ča­lo sve raz­li­či­to­sti. Par­tij­ske i dru­ge po­dje­le. Lič­ne su­je­te i ne­tr­pe­lji­vo­sti.
Po­ka­za­li smo da su dr­vo­re­di li­pa u ura­ba­nom je­zgru gra­da ne­što što je ne­ras­ki­di­vi dio nas. Do­ka­za­li smo da shva­ta­mo da je ri­ječ o ži­vo­tu. I da ni­je­smo sprem­ni do­zvo­li­ti da ne­ko tek ta­ko okon­ča ži­vot na­šim li­pa­ma. Da ni­je­smo od be­to­na već od emo­ci­ja i so­li­dar­no­sti. Da smo Nik­ši­ća­ni.
Ono što bi sa­da svi­ma na­ma ko­ji vo­li­mo Nik­šić mo­ra­lo bi­ti u fo­ku­su je­ste plan re­kon­struk­ci­je cen­tral­nog grad­skog tr­ga – Tr­ga slo­bo­de, gdje se iz­me­đu osta­log na­mje­ra­va ukla­nja­nje dr­vo­re­da vi­še­de­ce­nij­skih li­pa, sim­bo­la gra­da i po­sta­vlja­nje otvo­re­nih ba­ro­va, či­me bi se u pot­pu­no­sti iz­mi­je­ni­la na­mje­na tog pro­sto­ra i ne­spor­no ne­ga­tiv­no uti­ca­lo na kva­li­tet ži­vo­ta i ži­vot­ne sre­di­ne u ur­ba­nom je­zgru gra­da.
I dok ide­ja po­plo­ča­va­nja Tr­ga slo­bo­de autoh­to­nim nik­šič­kim ka­me­nom ima vi­še­stru­ko za­ni­mljiv aspekt, pot­pu­no je su­lu­do raz­mi­šlja­ti o ukla­nja­nju dr­vo­re­da vi­še­de­ce­nij­skih sta­ba­la li­pe, ko­je ima­ju ne­spor­no eko­lo­ški i kul­tu­ro­lo­ški zna­čaj i ko­je je mo­gu­će sa­ču­va­ti i uklo­pi­ti u am­bi­jent. Isto ta­ko ne­shva­tlji­vo je da se raz­mi­šlja o po­sta­vlja­nju otvo­re­nih ba­ro­va na po­te­zu ko­ji bi mo­rao bi­ti ople­me­njen no­vim ze­le­nim po­vr­ši­na­ma, par­kov­skim mo­bi­li­ra­jom, pa ako ho­će­te i no­vim kul­tu­ro­lo­škim sa­dr­ža­jem. Trg slo­bo­de za­slu­žu­je no­ve li­pe i još je­dan spo­me­nik oni­ma ko­ji su svoj ži­vot da­li ili po­sve­ti­li Nik­ši­ću. I to od autoh­to­nog ma­te­ri­ja­la ko­ji mo­že da sim­bo­li­zu­je od če­ga su oni bi­li sat­ka­ni. Či­ta­va ple­ja­da zna­me­ni­tih gra­đa­na Nik­ši­ća za­slu­žu­je da im se oda čast, a to bi tre­ba­lo da pre­po­zna upra­vo lo­kal­na upra­va.
Ja­sno je da se dru­že­njem sa bi­zni­sme­ni­ma ko­ji su tran­zi­ci­o­ni pe­ri­od is­ko­ri­sti­li da po­sta­nu ,,ugled­ni“ mo­že sa­mo raz­go­va­ra­ti o pro­jek­ti­ma po­put otvo­re­nih ba­ro­va, ali po­ne­kad bi bi­lo ko­ri­sno i pro­še­ta­ti gra­dom, po­pri­ča­ti sa oni­ma ko­ji su svoj ži­vot po­sve­ti­li iz­grad­nji Nik­ši­ća. Na­ro­či­to oni­ma ko­ji­ma je sa­mo pre­o­sta­lo da še­ta­ju nik­šić­kim kor­zom i od­mo­re na ne­koj od klu­pa i u hla­du li­pa.
Na­dam se da će ak­tu­el­na gar­ni­tu­ra lo­kal­ne upra­ve shva­ti­ti po­u­ku i od­u­sta­ti od su­lu­dih ide­ja.
,,Kao pla­ve pje­sme zo­re svi­ću, pod li­pom te če­kam u Nik­ši­ću.”
(Autor je iz­vr­šni di­rek­tor Eko­lo­škog po­kre­ta ‘’Ozon’’)

Piše: Aleksandar Perović