Jedino iz­ne­na­đe­nje u ve­zi sa po­pu­li­stič­kim ta­la­som ko­ji po­ta­pa raz­vi­je­ne de­mo­kra­ti­je je to što ka­sni. Još pri­je 20 go­di­na bi­lo je ja­sno da će ne­sprem­nost mejnstrim po­li­ti­ča­ra da po­nu­de li­jek za ne­iz­vje­sno­sti i ne­jed­na­ko­sti na­šeg hi­per­glo­ba­li­zo­va­nog do­ba otvo­ri­ti pro­stor za de­ma­go­ge sklo­ne la­kim rje­še­nji­ma. Ta­da smo ima­li Ros­sa Pe­ro­ta i Pa­tri­ka Buc­ha­na­na, a sa­da Do­nal­da Tram­pa, Ma­rin Le Pen i osta­le slič­ne nji­ma.
Iako se isto­ri­ja ni­ka­da sa­svim ne po­na­vlja, nje­ne po­u­ke su upo­tre­blji­ve. Pri­sje­ti­mo se da je pr­vo do­ba glo­ba­li­za­ci­je, ko­je je do­sti­glo vr­hu­nac u de­ce­ni­ji Pr­vog svjet­skog ra­ta, pro­iz­ve­lo još ozbilj­ni­ju po­li­tič­ku re­ak­ci­ju. To je istorijski sa­že­to po­ka­zao moj ko­le­ga za Har­var­da Jef­fry Fri­e­den. Na vr­hun­cu zlat­nog stan­dar­da, ka­že Fri­e­den, glav­ni po­li­tič­ki ak­te­ri su za­ne­ma­ri­li so­ci­jal­ne re­for­me i na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet i pri­ro­ri­tet da­li me­đu­na­rod­nim eko­nomk­skim ve­za­ma. U me­đu­rat­nom pe­ri­o­du su se po­ja­vi­la dva po­gub­na od­go­vo­ra na to sta­nje: so­ci­ja­li­sti i ko­mu­ni­sti su tra­ži­li so­ci­jal­nu re­for­mu, a fa­ši­sti po­tvr­du na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Oba pu­ta su iz glo­ba­li­za­ci­je vo­di­la u eko­nom­sko za­tva­ra­nje (i ne­što da­le­ko go­re).
Da­na­šnja re­ak­ci­ja ne­će oti­ći ta­ko da­le­ko. Ko­li­ko god da su bi­li te­ški, po­re­me­ća­ji iza­zva­ni ve­li­kom re­ce­si­jom i kri­zom eura bli­je­de u po­re­đe­nju sa Ve­li­kom de­pre­si­jom. Raz­vi­je­ne de­mo­kra­ti­je su iz­gra­di­le – i za­dr­ža­va­ju (upr­kos ne­dav­nim te­ško­ća­ma) – ši­ro­ke mre­že so­ci­jal­ne si­gur­no­sti u vi­du osi­gu­ra­nja za slu­čaj ne­za­po­sle­no­sti, pen­zi­ja i po­ro­dič­nih do­da­ta­ka. Svjet­ska eko­no­mi­ja po­či­va na in­sti­tu­ci­ja­ma ko­je funk­ci­o­ni­šu na me­đu­na­rod­nom ni­vou – kao što su Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond i Svjet­ska tr­go­vin­ska or­ga­ni­za­ci­ja – ka­kvih ni­je bi­lo pri­je Pr­vog svjet­skog ra­ta. I na kra­ju, ekstremistički po­li­tič­ki po­kre­ti kao što su fa­ši­zam i ko­mu­ni­zam uglav­nom su diskreditovani.
Ipak, ten­zi­je iz­me­đu hi­per­glo­ba­li­zo­va­ne eko­no­mi­je i si­la dru­štve­ne ko­he­zi­je su stvar­ne i po­li­tič­ke eli­te će sku­po pla­ti­ti to što ih ig­no­ri­šu. Kao što sam re­kao u svo­joj knji­zi iz 1997. ‘’Da li je glo­ba­li­za­ci­ja oti­šla pre­da­le­ko?’’, in­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­ja tr­ži­šta ro­ba, uslu­ga i ka­pi­ta­la po­go­du­je ko­smo­po­lit­skim, pro­fe­si­o­nal­nim, kva­li­fi­ko­va­nim gru­pa­ma i raz­dva­ja ih od ostat­ka dru­štva.Ovaj pro­ces je pro­du­bio dvi­je vr­ste po­li­tič­kog ja­za: iden­ti­tet­ski (po­ve­zan sa na­ci­o­nal­nom, et­nič­kom ili vjer­skom pri­pad­no­šću) i do­ho­dov­ni (u ve­zi sa pri­pa­da­njem od­re­đe­noj dru­štve­noj kla­si). Ta­ko su po­pu­li­sti po­sta­li pri­vlač­ni. Oni na de­sni­ci kao Tramp u pr­vi plan sta­vlja­ju po­li­ti­ku iden­ti­te­ta. Oni sa lje­vi­ce kao Ber­ni Sanders is­ti­ču po­ve­ća­ne raz­li­ke iz­me­đu bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih.
I u jed­nom i u dru­gom slu­ča­ju po­sto­ji la­ko pre­po­zna­tlji­vi “dru­gi” na ko­jeg se mo­že usmje­ri­ti gnjev lju­di. Je­dva sa­sta­vlja­te kraj sa kra­jem? Na­rav­no, Ki­ne­zi vam oti­ma­ju po­slo­ve. Uz­ne­mi­ra­va vas kri­mi­nal? Mek­si­kan­ci i dru­gi imi­gran­ti pre­ni­je­li su svo­je gangsterske ob­ra­ču­ne u na­šu ze­mlju. Te­ro­ri­zam? Mu­sli­ma­ni, ko bi dru­gi. Po­li­tič­ka ko­rup­ci­ja? Šta dru­go da oče­ku­je­te ka­da ve­li­ke ban­ke pod­ma­zu­ju naš po­li­tič­ki si­stem? Za raz­li­ku od mejnstrim po­li­ti­ča­ra, po­pu­li­sti­ma je la­ko da ime­nu­ju kriv­ce za sve ono što ti­šti lju­de.
Na­rav­no, po­li­ti­ča­ri na vla­sti su kom­pro­mi­to­va­ni pro­stom či­nje­ni­com da su na vla­sti. Po­red to­ga, pa­ra­li­še ih nji­hov glav­ni na­ra­tiv ko­ji odi­še ne­pred­u­zi­mlji­vo­šću i bes­po­moć­no­šću. Oni za stag­ni­ra­nje pla­ta i rast ne­jed­na­ko­sti kri­ve teh­no­lo­ške si­le van na­še kon­tro­le, a glo­ba­li­za­ci­ju i nje­na pra­vi­la pred­sta­vlja­ju kao dio nu­žnih pro­ce­sa. Li­jek ko­ji nu­de – in­ve­sti­ra­nje u obra­zo­va­nje i vje­šti­ne – ne do­no­si br­ze plo­do­ve.Da­na­šnje sta­nje svjetske eko­no­mi­je je­ste pro­iz­vod eks­pli­cit­nih od­lu­ka na­ših iza­bra­nih vla­da. One su od­u­sta­le od Op­šteg spo­ra­zu­ma o ta­ri­fa­ma i tr­go­vi­ni (GATT) i na­pra­vi­le mno­go am­bi­ci­o­zni­ji i na­sr­tlji­vi­ji WTO. A usko­ro će od­lu­či­va­ti i o to­me da li da se ra­ti­fi­ku­ju bu­du­ći me­ga­tr­go­vin­ski spo­ra­zu­mi kao što su Tran­spa­ci­fič­ko part­ner­stvo i Transatlats­ko tr­go­vin­sko i in­ve­sti­ci­o­no part­ner­stvo.Na­še vla­de su uki­nu­le re­gu­la­ti­ve u obla­sti fi­nan­si­ja i po­dr­ža­le pre­ko­gra­nič­nu po­kre­tlji­vost ka­pi­ta­la. One su od­bi­le pro­mje­nu ta­kvih po­li­ti­ka, upr­kos ve­li­koj glo­bal­noj finansijskoj kri­zi. Kao što nas pod­sje­ća Entoni Etkinson u svo­joj iz­van­red­noj knji­zi o ne­jed­na­ko­sti, čak ni teh­no­lo­ške pro­mje­ne ni­su imu­ne na uti­caj vla­sti: kre­a­to­ri po­li­ti­ke za­i­sta mo­gu da uti­ču na njih, u smi­slu ve­će ili ma­nje zaposlenosti i jed­na­ko­sti.
Po­pu­li­zam je pri­vla­čan za­to što da­je glas gnje­vu is­klju­če­nih. Po­pu­li­sti nu­de ve­li­ki na­ra­tiv i kon­kret­na, ma­da po­gre­šna i če­sto opa­sna rje­še­nja. Mejnstrim po­li­ti­ča­ri ne­će po­vra­ti­ti svoj uti­caj sve dok ne po­nu­de ozbilj­na rje­še­nja i ne obez­bi­je­de pro­stor za na­du. Ne smi­ju se i da­lje skri­va­ti iza teh­no­lo­gi­je ili ne­za­u­sta­vlji­ve glo­ba­li­za­ci­je; mo­ra­ju bi­ti hra­bri i pred­u­ze­ti krup­ne re­for­me do­ma­će i glo­bal­ne eko­no­mi­je.
Jed­na lek­ci­ja isto­ri­je je ona o opasnostima neo­b­u­zda­ne glo­ba­li­za­ci­je, a dru­ga ona o pri­la­go­dlji­vo­sti ka­pi­ta­li­zma. Nju dil, dr­ža­va bla­go­sta­nja i kon­tro­li­sa­na glo­ba­li­za­ci­ja (u re­ži­mu Bretona Vudsa) da­li su tr­ži­šno ori­jen­ti­sa­nim eko­no­mi­ja­ma no­vu ži­vot­nu sna­gu i pro­iz­ve­li po­rat­ni pro­cvat. Ta po­stig­nu­ća ni­su re­zul­tat sit­nih pro­mje­na i do­tje­ri­va­nja, već ra­di­kal­nog in­sti­tu­ci­o­nal­nog in­že­nje­rin­ga. Umje­re­ni po­li­ti­ča­ri, hva­taj­te bi­lje­ške na ča­so­vi­ma isto­ri­je.
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net

Autor: Da­ni Ro­drik