Za­što Mi­lo Đu­ka­no­vić uop­šte pre­go­va­ra sa opo­zi­ci­jom? Ima li smi­sla da vla­da dr­ža­ve ko­ja je „li­der u evrop­skim in­te­gra­ci­ja­ma“, „šam­pi­on u re­for­ma­ma“ i „bu­du­ća 29. čla­ni­ca EU“ po­seb­no pre­go­va­ra sa opo­zi­ci­jom i da­je joj od­re­đe­ne ustup­ke?
Ka­da su uop­šte ta­kvi raz­go­vo­ri po­sled­nji put vo­đe­ni u Bri­ta­ni­ji, Nje­mač­koj, Ma­đar­skoj...? U vri­je­me Rem­zi­ja Mek­do­nal­da – pri­je osam de­ce­ni­ja? U do­ba Le­o­na Blu­ma? Kri­ze ka­bi­ne­ta raj­hkan­ce­la­ra Bri­nin­ga...? Ot­kad de­mo­krat­ska vla­da pre­go­va­ra o iz­bor­nim uslo­vi­ma i mi­mo iz­bor­nog pro­ce­sa uklju­ču­je opo­zi­ci­ju u vlast? U ka­bi­net ko­ji bi, ma­kar spo­lja gle­da­no, tre­ba­lo da li­či na pre­la­znu vla­du... Ta­ko­đe, ako je opo­zi­ci­ja mi­sli­la da je vla­di DPS-a po­treb­na sa­mo ma­nja po­moć i ma­lo do­bre kon­tro­le, za­što se on­da nje­no vođ­stvo jed­no­stav­no ni­je uklju­či­lo u ovu par­ti­ju, ili ako po­sto­je ne­ki baš ne­ra­zum­ni raz­lo­zi pro­tiv, ma­kar u SDP? Ta­ko bi mi­je­nja­li si­stem iz­nu­tra. Zar ni­je ta­ko i na­stao ve­li­čan­stve­ni evrop­ski pro­je­kat Đu­ka­no­vi­će­ve Cr­ne Go­re? Bi­la je to me­ta­na­sta­zič­na evo­lu­ci­ja jed­nog to­ta­li­tar­nog, ne­u­spje­šnog i na­met­nu­tog re­ži­ma. Ipak, bi­le su to naj­du­blje pro­mje­ne u Cr­noj Go­ri još od vre­me­na mo­nar­hi­je. Šta­vi­še, taj je re­žim po­stao ta­ko uspje­šan da je na­po­slet­ku, sve do fal­si­fi­ko­va­nja iz­bo­ra 1997. i po­tom 2013. mo­gao da se po­zi­va i na ne­ka­kvu de­mo­krat­sku le­gi­ti­ma­ci­ju. Ja­ko sum­nji­vu, ali ipak pri­hva­će­nu od svih stra­na­ka ko­je su iz­la­zi­le na iz­bo­re. Ta­kvoj, spo­ra­zum­noj opo­zi­ci­ji i ne­ma mje­sta dru­gdje ne­go u or­bi­ti DPS-a. Umje­sto što zbu­nju­ju gra­đa­ne, tre­ba­lo je da se svi učla­ne i da osta­ve bor­ce za de­mo­kra­ti­ju i ustav­nost da se bo­re za kor­je­ni­te pro­mje­ne. Ako ne­ki že­le ulo­gu sa­la­te ili ve­ge­te, tre­ba im je i omo­gu­ći­ti.Za­ču­đu­je po­na­ša­nje po­li­ti­ča­ra iz Evrop­ske uni­je. Na­ža­lost, do na­ših ze­ma­lja ne do­la­ze naj­bo­lji evrop­ski dr­žav­ni­ci, ali ipak nam ne ša­lju ne­ko­ga ko ih ne pred­sta­vlja i iza ko­ga ne sto­je. Iz­vje­sti­lac Evrop­skog par­la­men­ta je iz­ja­vio da je po­nu­da vla­sti opo­zi­ci­ji „ve­li­ko­du­šna“! Za dru­gog, vi­so­kog po­sje­ti­o­ca iz Sa­vje­ta Evro­pe: „Cr­na Go­ra je pri­mjer i re­gi­o­nal­ni iz­u­ze­tak“.
Iz­u­ze­tak od če­ga? Naj­ma­nja, a naj­po­slu­šni­ja? Sa naj­kom­pro­mi­to­va­ni­jim u Evro­pi vo­đom ko­ji je do­volj­no is­ku­san i bez­ob­zi­ran da obes­pra­vlju­je na­ro­de Cr­ne Go­re i nje­ne gra­đa­ne, a re­žim mu je do­volj­no truo da se gr­če­vi­to dr­ži za za­štit­ni­ke u EU. Da li je ide­al evrop­skih vri­jed­no­sti ne­smje­nji­va vlast ko­ja ni­je sprem­na da spro­ve­de ni po­šten po­pis? Vlast ko­ja ši­ri mr­žnju. Ne­tran­spa­rent­na upra­va či­ji pr­vi čo­vjek je pri­je de­set go­di­na iz­ja­vio da je pot­pi­som za­po­slio hi­lja­de gra­đa­na...? Šta je to po če­mu je Cr­na Go­ra uzor? Od­nos pre­ma gra­đan­skim slo­bo­da­ma, ne­po­sto­ja­nje ko­rup­ci­je, iz­o­sta­nak ne­po­ti­zma, od­nos sa su­sje­di­ma, du­bi­na re­for­mi, po­ve­ća­nje pro­iz­vod­nje...? Svi­jet ni­je ob­da­ni­šte gdje se naj­vi­še ci­je­ni po­slu­šnost pre­ma vas­pi­ta­či­ma... S ta­kvim uzo­ri­ma i nji­ho­vim pred­stav­ni­ci­ma pro­pa­le bi i u na­si­lje i dik­ta­tu­ru uto­nu­le mno­go sna­žni­je i sre­đe­ni­je dr­ža­ve od ne­sreć­nih bal­kan­skih ze­ma­lja. Je­dan re­žim ko­ji se ni­kad ni­je od­re­kao mo­no­po­la vla­sti i ko­ji se de­mo­kra­ti­zo­vao sa­mo ko­zme­tič­ki pre­go­va­ra sa di­je­lom opo­zi­ci­je uz po­moć ne­ko­li­ko za­pad­nih dr­ža­va. U tim pre­go­vo­ri­ma nu­di ne­ko­li­ko mi­ni­star­sta­va, što se - u iz­o­sta­ja­nju de­mo­kra­ti­za­ci­je, otva­ra­nja dru­štva i istin­ske po­dje­le vla­sti (raz­dva­ja­nja iz­vr­šne, sud­ske i za­kon­dav­ne) - svo­di na pod­mi­ći­va­nje tih stra­na­ka. Da li pla­te, pri­vi­le­gi­je i dio re­žim­skog ko­la­ča za vo­đe ovih na­vod­nih opo­zi­ci­o­na­ra za­i­sta ne­ko­me li­če na us­po­sta­vu slo­bo­de i prav­de? Mi­sle li za­i­sta da će mi­ni­stri po­li­ci­je i fi­nan­si­ja za­jed­no sa još dvo­ji­com ko­le­ga u vla­di mo­ći da za­poč­nu ozbilj­ni­je re­for­me i uči­ne Cr­nu Go­ru slič­ni­jom ne­koj evrop­skoj de­mo­kra­ti­ji? Da li za­i­sta vje­ru­ju da će ge­ne­ral­ni in­spek­tor u ANB-u, ko­ji od­go­va­ra mi­ni­stru, mo­ći da obez­bi­je­di kon­tro­lu ove agen­ci­je? Na­da­ju li se da će ula­skom u jav­na pred­u­ze­ća i na­ci­o­nal­ni in­for­ma­tiv­ni ser­vis, bez mo­ći da ih mi­je­nja­ju i mo­der­ni­zu­ju, do­pri­ni­je­ti bi­lo ko­me osim Đu­ka­no­vi­će­vom re­ži­mu?
Ni­ka­da, ni­ti je­dan okru­gli sto auto­ri­tar­ne vla­sti i de­mo­krat­ske opo­zi­ci­je ni­je okon­čan ova­kvim spo­ra­zu­mom. Slič­ne po­ku­ša­je sa uspje­hom je do 2000. u tri pri­li­ke (1991., 1992. i 1997.) spro­vo­dio sa­mo Mi­lo­še­vić. Po­što su ga SAD i za­pad­no­e­vrop­ske dr­ža­ve ne­pre­kid­no dr­ža­le pod ma­njim ili ve­ćim pri­ti­skom, Mi­lo­še­vić je da­vao i vi­še (ma­da se ni­je usu­đi­vao da pre­da čak ni for­mal­nu vlast nad po­li­ci­jom). Ipak, voj­sku, mje­sto še­fa dr­ža­ve i na­rod­nu ban­ku Mi­lo­še­vić je u ra­zna vre­me­na da­vao opo­zi­ci­o­na­ri­ma ili ma­kar jav­nim lič­no­sti­ma ko­je ni­su pri­pa­da­le nje­go­voj par­ti­ji... Ti­me je uspi­je­vao da oja­ča svo­ju uz­dr­ma­nu vlast i po­li­tič­ki pre­ži­vi. Po­sto­ji, me­đu­tim, ne­što što Đu­ka­no­vić ne ra­zu­mi­je, a mo­žda to isto­rij­ske lič­no­sti u nje­go­vom po­lo­ža­ju i ne mo­gu da shva­te i pri­hva­te. Ni­je mo­gu­će uvi­jek sa istim uspje­hom pri­mje­nji­va­ti isti trik i ma­ne­var u po­li­ti­ci. Ži­vot je mno­go slo­že­ni­ji. Slič­no je i sa no­vim kan­di­da­ti­ma za re­žim­sku šta­ku: ne­ki­ma pri­je je to pro­šlo. U bu­duć­no­sti ni­kad ne­će bi­ti to­li­ka ko­rist, a ri­zi­ci će bi­ti da­le­ko ve­ći ne­go ra­ni­je. Pro­gon istin­ske de­mo­krat­ske opo­zi­ci­je – An­dri­je Man­di­ća i Sla­ve­na Ra­du­no­vi­ća zbog na­vod­nog ru­še­nja ustav­nog po­ret­ka, Ne­boj­še Me­do­je­vi­ća zbog uvre­de i du­šev­nog bo­la ko­ji na­no­si vla­sto­dr­šci­ma... Šte­ti­će vi­še vla­sti­ma ne­go pro­go­nje­ni­ma, a naj­vi­še će ošte­ti­ti la­žne opo­zi­ci­o­na­re.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić