S Ja­dran­kom Sto­ja­ko­vić jed­na je ri­ječ ušla u na­šu po­vi­jest. Bi­la je to ri­ječ kan­ta­u­tor. Svi­ra­la je me­ko i pje­va­la nje­žno kao da već u ono vri­je­me ni­je bi­la odav­de, ne­go iz ne­ke ze­mlje u ko­joj se vi­še vo­di ra­ču­na o to­me ka­ko smjer­no be­ha­ra­ju tre­šnje ne­go o to­me ka­kav ki­ja­met na­sta­je kad sni­jeg pad­ne na be­har.
Že­ne iz Ili­ja­ša na tr­žni­ci su pro­da­va­le sir. Bi­je­li me­ki kra­vlji sir po­sla­gan na či­stim bi­je­lim plat­ne­nim ma­ra­ma­ma. Ni­šta ni­ka­da ni­je bi­lo ta­ko či­sto kao te ma­ra­me. Mo­žda sa­mo pe­le­ne u ko­je će za ko­ji čas bi­ti umo­ta­ne ne­ke be­be ro­đe­ne 1975. ili 1976. A u na­še vri­je­me naj­či­sti­je stva­ri bi­le su bi­je­le ili­ja­ške ma­ra­me i bi­je­le pe­le­ne ko­je su vi­jo­ri­le na no­vo­sa­ra­jev­skim bal­ko­ni­ma kao zna­me­nje ne­ke ple­me­ni­ti­je pre­da­je: pre­da­la se smrt ži­vo­tu. Pri­ča­lo se da je, osim tih že­na ko­je su pro­da­va­le sir, iz Ili­ja­ša i Ja­dran­ka Sto­ja­ko­vić. Svi­ra­la je gi­ta­ru i pje­va­la pje­smu ko­ja je bi­la ve­li­ki hit tih se­zo­na, po ko­joj tu že­nu i da­nas pam­ti­mo, a na­še je sje­ća­nje tu­žni­je ne­go što bi sje­ća­nje na pje­smu tre­ba­lo bi­ti. Osta­lo nam je u uši­ma kao či­sti de­ri­vat tu­ge, čist sko­ro kao one ili­ja­ške bi­je­le ma­ra­me i evo za­pje­va­li bi­smo je sa­mo kad bi nas dr­žao glas: Sve smo mo­gli mi da je du­ži bio dan, da si na­šao za me ma­lo vre­me­na.
S Ja­dran­kom Sto­ja­ko­vić jed­na je ri­ječ ušla u na­šu po­vi­jest. Bi­la je to ri­ječ kan­ta­u­tor. Po shva­ća­nju Du­ška Tri­fu­no­vi­ća iz emi­si­je “Na ti“, kan­ta­u­tor je onaj ko­ji sam svi­ra i pje­va svo­je ili tu­đe pje­sme; to je je­dan – ka­ko bi se re­klo – bun­tov­nik, pa uz nje­go­vo ime tre­ba spo­me­nu­ti i Bo­ba Di­la­na. Uz Ja­dran­ku se isto ta­ko spo­mi­njao Di­lan, prem­da ona ni­ka­kve ve­ze s nji­me ni­je ima­la, ni­ti je u nje­zi­noj po­ja­vi i pje­sma­ma bi­lo ičeg bun­tov­nič­kog. Svi­ra­la je me­ko i pje­va­la nje­žno kao da već u ono vri­je­me ni­je bi­la odav­de, ne­go iz ne­ke ze­mlje u ko­joj se vi­še vo­di ra­ču­na o to­me ka­ko smjer­no be­ha­ra­ju tre­šnje ne­go o to­me ka­kav ki­ja­met na­sta­je kad sni­jeg pad­ne na be­har.
Dru­gi kan­ta­u­tor zvao se Slo­bo­dan Sa­ma­r­džić. On je pje­vao: ''Laž ima krat­ke no­ge, ali za­to ima kri­la, ona le­ti, le­ti, le­ti kao al­ba­tros''. Nje­go­va ka­ri­je­ra bi­la je sit­ni­ja, iz­van Sa­ra­je­va za nje­ga ni­su ni ču­li, ali bi se kat­kad po­ja­vlji­vao u onim čud­nim emi­si­ja­ma ko­je su po­či­nja­le u pet­na­est do se­dam, a zva­le su se “Hej haj bri­ga­de“, opet po pje­smi ko­ja je pje­va­la o oni­ma ko­ji svo­ju ze­mlju sr­cem gra­de. Slo­bo­dan Sa­mar­džić obi­la­zio je gra­di­li­šta omla­din­skih rad­nih ak­ci­ja i pje­vao bri­ga­di­ri­ma, jer je ta­ko bi­lo jef­ti­ni­je, jer za nje­ga i za još jed­nog s gi­ta­rom ni­je tre­bao ni raz­glas, ni­ti je tre­ba­la bi­na.
Ali naj­ve­ći i naj­za­ni­mlji­vi­ji kan­ta­u­tor u ovoj po­vi­je­sti bio je Mi­la­din Šo­bić. Sni­mio je dva al­bu­ma za Dis­ko­ton i go­di­na­ma ni­je si­la­zio s onih Ve­no­vih top-li­sta, ko­je su pri­lič­no tač­no osli­ka­va­le ko­ja se mu­zi­ka slu­ša u Sa­ra­je­vu i oko­li­ni, iako bi sa­svim ri­jet­ko ime pje­va­ča i na­ziv pje­sme bi­li is­prav­no na­pi­sa­ni, po­go­to­vu ako je pje­vač bio stra­nac. Sre­ćom, Šo­bić je u to vri­je­me bio do­ma­ći, iako je bio Cr­no­go­rac. Me­đu­tim, ka­ko se u nje­go­vim kra­je­vi­ma baš i ni­je slu­ša­la na­rod­na mu­zi­ka, a tip ko­ji bi sam sje­dio i ne­što tam­bu­rao mo­gao je iza­zva­ti sa­mo sum­nju, ta­ko je Mi­la­din Šo­bić po­stao sa­ra­jev­ska zvi­je­zda. Za nje­ga se ni­je zna­lo ni u Za­gre­bu ni u Be­o­gra­du, ni­ti su u tim gra­do­vi­ma pro­da­va­ne nje­go­ve plo­če. Šo­bić je pje­vao: ''A zar ne bi bi­lo ljep­še sad mi­sli­ti na vi­no­grad, kao dra­gom di­či­ti se nji­me, ču­va­ti ga zi­me''. Pa je on­da pje­vao: ''Mo­lim zi­da­ra sa no­vo­grad­nje pre­ko pu­ta da mi krat­ko ru­kom sig­nal da, ako do­đe grad­ski auto­bus, mo­žda si­đe Ma­ri­ja''. Ili: ''Sun­ce te­bi, sun­ce me­ni, te­bi je­dan, me­ni dru­gi put''. A on­da je kao naj­ve­ći sa­ra­jev­ski kan­ta­u­tor mo­rao bi­ti i po­sled­nji. Onog da­na ka­da je Mi­la­din Šo­bić za­u­vi­jek oti­šao iz na­šeg gra­da, uga­še­na je ilu­zi­ja da bi čo­vjek sam s gi­ta­rom imao gra­du i svi­je­tu ne­što re­ći i da bi to ne­što mo­glo bi­ti va­žno. S po­sled­njim kan­ta­u­to­rom umr­la je za­pra­vo po­e­zi­ja na­še po­vi­je­sti, da­ni vje­re u pje­sme ko­je se mo­gu pje­va­ti, a ipak su pje­sme po pra­vi­lu i za­ko­nu.
Ta­ko je na kra­ju ne­stao i čo­vjek ko­ji ni­je znao ni svi­ra­ti, ni pje­va­ti, ali je naj­vi­še od sve­ga že­lio bi­ti kan­ta­u­tor i htio je da ga nje­gov grad ta­kvim do­ži­vlja­va. Zvao se Asaf Be­šo­vić i evo ga ču­je­mo ka­ko ne­ke 1981. kroz cr­nu sa­ra­jev­sku noć u pra­znoj dvo­ra­ni Tra­sa pred dvo­ji­com-tro­ji­com podsmje­šlji­va­ca ur­la: ''Vir­dži­ni­ja, ni­si mo­ga so­ja''. Za to je tre­ba­lo ima­ti hra­bro­sti. La­ko je bi­lo bi­ti Ja­dran­ka Sto­ja­ko­vić ili Mi­la­din Šo­bić pa pje­va­ti pred sto­ti­na­ma lju­di, ali Asaf je na ovom svi­je­tu pje­vao sam.
www.bu­ka.com

Pi­še: Mi­ljen­ko Jer­go­vić