Da li se ko­nač­no za­vr­ša­va far­sa u ve­zi sa iz­bo­rom pre­la­zne vla­de ko­ja to ni­je? Je­smo li sve već ču­li u ve­zi sa re­kon­struk­ci­jom ka­bi­ne­ta ko­ja vi­še li­či na ko­zme­ti­ku? Ka­ko je mo­gu­će da ima onih u Cr­noj Go­ri ili u Bri­se­lu ko­ji ne spo­zna­ju su­šti­nu ovog ulič­nog po­zo­ri­šta? Dvi­je no­ve, sla­bo do­ka­za­na stran­ke i jed­na ko­ja je ne­pu­ne dvi­je de­ce­ni­je dio re­ži­ma, tre­ba da uđu u vla­du sa po jed­nim-dva mi­ni­stra i da ti­me po­ve­ća­ju „iz­bor­no po­vje­re­nje“. U ča­su ka­da je do par­la­men­tar­nih iz­bo­ra osta­lo ne­ko­li­ko mje­se­ci, mo­žda ni 10 od­sto pu­nog man­da­ta. U oko­šta­lom re­ži­mu ko­ji u svo­joj su­šti­ni ni­je mi­je­njan od 1989, a mo­žda i od 1945. go­di­ne po­sto­ji ne­ko ko vje­ru­je da će sa sla­bim i na vla­sti ne­is­pro­ba­nim stran­ka­ma mo­ći da do­ve­de do ne­ke prom­je­ne!? SDP ne mo­gu da ra­ču­nam, nji­hov od­la­zak iz vla­sti je dje­lo­vao ne­vje­ro­vat­no, a ova­kav po­vra­tak se či­ni pri­rod­nim. Što je Kri­vo­ka­pić mo­gao da pro­mi­je­ni za pro­te­klih pet­na­est go­di­na sva­ka­ko je već odav­no pro­mi­je­nio. Za to vri­je­me DPS-ov re­žim po­stao je vi­še dr­ža­va ne­go ra­ni­je. On ni­je evo­lu­i­rao već je me­ta­sta­zi­rao. Ka­kve pro­mje­ne mo­že do­ni­je­ti pri­je go­di­nu da­na osno­va­na par­ti­ja Kri­vo­ka­pi­će­vih di­si­de­na­ta? O De­mo­su i da ne go­vo­ri­mo.
Či­tav plan Mi­la Đu­ka­no­vi­ća da po­di­je­li opo­zi­ci­ju i na pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma se na­met­ne kao je­di­na i u svo­joj su­šti­ni uni­ver­zal­na po­li­tič­ka op­ci­ja ni­je ni­ma­lo ori­gi­na­lan. Zar ni­je upra­vo ovaj re­cept u bar dva na­vra­ta pri­mi­je­nio nje­gov ve­li­ki po­li­tič­ki men­tor, uzor, ro­di­telj... Ne­u­mr­li Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. „Vla­da iz­bor­nog po­vje­re­nja“... Ne mo­gu da ovu sin­tag­mu iz­go­vo­rim ili na­pi­šem, a da pri­kri­jem osmi­jeh. Ka­kvo re­mek-dje­lo ci­ni­zma... Ako je Cr­na Go­ra već jed­na evrop­ska dr­ža­va ko­ja je li­der evrop­skog pri­klju­či­va­nja i već je na­či­ni­la ko­rak pre­ko pra­ga NA­TO-a, o ka­kvom mi iz­bor­nom po­vje­re­nju go­vo­ri­mo? Da li ta­kvih vla­da ima u Bel­gi­ji, Bri­ta­ni­ji, Špa­ni­ji, Nje­mač­koj... Bu­gar­skoj? Ka­kvo po­vje­re­nje ka­da usta­no­ve ra­de per­fekt­no i Cr­na Go­ra je naj­bo­lja za­pad­no­bal­kan­ska dr­ža­va, ko­ja će pr­va po­sle pre­de­mo­krat­ske Hr­vat­ske ući u EU? Da li su to sil­ni iz­vje­sti­o­ci, ko­me­sa­ri, am­ba­sa­do­ri, po­sje­ti­o­ci... gri­je­ši­li, la­ga­li, skri­va­li ne­što? Na dru­goj stra­ni,s to ni­je ni pre­la­zna vla­da. „Vla­da iz­bor­nog po­vje­re­nja“ je svo­je dvoj­ni­ce ima­la u Sr­bi­ji pri­je dva­de­set go­di­na. To su tzv. vla­de na­rod­nog je­din­stva. Pod sank­ci­ja­ma, u okru­že­nju ra­ta, izo­lo­van i su­o­čen sa eko­nom­skim kra­hom Mi­lo­še­vić je uspi­je­vao da po­di­je­li opo­zi­ci­ju, ko­rum­pi­ra je i on­da us­po­sta­vi SPS-ovu vla­du sa dje­li­mič­nom opo­zi­ci­o­nom ma­skom i na­iz­gled po­sto­je­ćim de­mo­krat­skim le­gi­ti­mi­te­tom. Ta­ko je bio spre­man da ofor­mi sa­ve­zni ka­bi­net u ko­me su so­ci­ja­li­sti bi­li ma­nji­na, ka­sni­je je da­vao man­dat za sa­stav vla­da „na­rod­nog je­din­stva“ u ze­mlji ko­ja je bi­la naj­po­dje­lje­ni­je po­li­tič­ko dru­štvo na kon­ti­nen­tu. Ti­me je po­sti­zao da do­bi­je dah, još go­di­nu-dvi­je vla­sti. Opo­zi­ci­o­ni mi­ni­stri, čak i ka­da su že­lje­li, ni­su uspi­je­va­li ni­šta da pro­mi­je­ne, a sa­mi su ubr­zo bi­va­li te­melj­no pro­mi­je­nje­ni, is­ko­rum­pi­ra­ni i ka­da do­đe vri­je­me naj­u­re­ni iz vla­de. Mi­lo­še­vić je, isti­na, bio spre­man da pre­da ne­ke po­lu­ge vla­sti – čak i voj­sku, Na­rod­nu ban­ku, sko­ro po­la re­so­ra... Ali je uvi­jek za­dr­ža­vao moć da sve vra­ti na sta­ro. Pre­go­vo­ri oko ovih vla­da su te­kli na sli­čan na­čin kao i ovi sa­da. Obič­no bi se na nji­ma na­šli do­ju­če­ra­šnji ko­a­li­ci­o­ni part­ne­ri ko­je je šef ne­po­sred­no pri­je to­ga po­čeo da di­sci­pli­nu­je za­to što su tra­ži­li do­dat­no par­če tor­te ili jed­no­stav­no za­to što je iz­bor­na go­di­na i na­rod že­li da vi­di kriv­ce i ka­ko ih mu­če. Za­jed­no s nji­ma do­šao bi dio opo­zi­ci­je: skle­ro­tič­ni biv­ši ko­mu­ni­sti u pen­zi­ji - ko­ji­ma Mi­lo­še­vić 1987. ili 1990. ni­je po­slao uput­stvo ka­ko da gla­sa­ju na sjed­ni­ci ili pro­na­đu kan­ce­la­ri­je SPS-a (jer u zgra­di vi­še ni­gdje ni­je pi­sa­lo „Sa­vez ko­mu­ni­sta“); i po­ne­ki istin­ski opo­zi­ci­o­nar - ko­me je do­sa­di­lo da vo­di stra­nu ko­ja gu­bi. Baš kao što da­nas ima­mo ova dva po­li­tič­ka „Slo­ven­ca“ (jer „De­mos“ je ne­kad dav­no po­sto­jao i u Slo­ve­ni­ji) me­đu gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re (da ne ka­žem Sr­bi­ma) od ko­jih je je­dan sim­bo­li­zovao naj­u­spje­šni­ji po­ku­šaj da dr­ža­va bu­de de­mo­kra­ti­zo­va­na na na­čin na ko­ji su do de­mo­kra­ti­je do­šle dru­ge uzor­ne is­toč­no­e­vrop­ske dr­ža­ve kao, re­ci­mo, Polj­ska, Če­ška, Sr­bi­ja... Ta­ko je i u Sr­bi­ji ne­ka­da dav­no opo­zi­ci­ju i nje­nu bor­bu sim­bo­li­zo­vao SPO i nje­gov vo­đa Vuk Dra­ško­vić. Vuk je dva­put po­tr­čao na Mi­lo­še­vi­će­vo ču­ve­no ka­na­be, ne­što je mu­tio, pe­tljao, do­go­va­rao se... Od­lo­žio je po­bje­du opo­zi­ci­je za tri go­di­ne, ali je do­bio vlast nad Be­o­gra­dom. Ta­da je iz­ja­vio da je Mi­lo­še­vić sim­pa­ti­čan te da opo­zi­ci­o­ni za­htje­vi za slo­bo­dom me­di­ja i re­gu­lar­no­šću iz­bo­ra ni­su za­htje­vi već je to „u stva­ri nje­go­vo mi­šlje­nje i uvje­re­nje“. Ko­li­ko je Dra­ško­vić pro­mi­je­nio Mi­lo­še­vi­ća? Ni­ma­lo. Dra­ško­vić je iz­gu­bio mje­sto „kra­lja tr­go­va“, na­rod mu je vi­kao „Vu­če – ov­co“. Nje­gov pre­ten­ci­o­zni slo­gan „je­dan za sve“ (kao on će da za­mi­je­ni ci­je­lu opo­zi­ci­ju) po­kva­re­ni pro­tiv­ni­ci sa­bo­ti­ra­li su po zi­do­vi­ma do­da­ju­ći jed­no „b“ umje­sto po­sto­je­ćeg „d“...
Ta­ko će bi­ti i sa­da... Onaj ko je pro­šlog ok­to­bra ba­cio na ko­lje­na Đu­ka­no­vi­ćev re­žim mo­že ga je­di­ni po­sla­ti u po­li­tič­ku isto­ri­ju. Ako ne us­pi­je sa­da­šnja istin­ska opo­zi­ci­ja, us­pje­će ne­ka u bu­duć­no­sti. Dru­gog pu­ta ne­ma. Sa­mo ko­li­ko gra­đa­ni za­i­sta ima­ju vre­me­na?
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić