Za ne­ko­li­ko vje­ko­va tur­skog rop­stva srp­ski na­rod je odr­ža­la svi­jest da je po­sto­ja­lo srp­sko car­stvo, srp­ska vla­ste­la, srp­ska cr­kva, bo­žan­ska kul­tu­ra (kul­tu­ra ko­ja ima po­ri­je­klo u Bo­gu, ne­bu...). I ni­je to bilo sa­mo pam­će­nje ne­kog uzo­ra ko­me bi bi­lo te­ško utvr­di­ti re­al­no ze­malj­sko po­sto­ja­nje. Osta­ci su po­sto­ja­li i svi­je­tje­li: De­ča­ni, Pe­ćar­ši­ja, Gra­ča­ni­ca, Lje­vi­ška, mo­šti sv. Ste­fa­na De­čan­skog i kne­za La­za­ra, Je­fi­mi­jin vez, Slo­vo­ljub­lje de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća, za­du­žbi­ne Je­le­ne Bal­šić na Ska­dar­skom je­ze­ru, Sme­de­re­vo i Đur­đe Bran­ko­vić, Đur­đe Cr­no­je­vić i Obod­ski Ok­to­ih, i da ne ide­mo da­lje. Ve­li­ki pri­mje­ri su se pre­pri­ča­va­li, pre­pje­va­va­li, do­pje­va­va­li. Ka­da je već srp­ski na­rod po­čeo di­za­ti bu­ne i ustan­ke, ja­vi­li su se Pe­tro­vi­ći-Nje­go­ši, i Ka­ra­đor­đi­je Pe­tro­vić... Šta je sve uskla­di­šte­no u na­rod­noj svi­je­sti raz­ot­kri­va­ju nam do­ne­kle srp­ske po­slo­vi­ce, na­rod­na po­e­zi­ja, fol­klor, na­rod­ni ko­sti­mi.
Od 19. vi­je­ka do Pr­vog svjet­skog ra­ta, osla­nja­ju­ći se na te uz­o­re, srp­ski na­rod je uspio da opet ob­no­vi na­ci­o­nal­nu svi­jest i slo­bo­du, i da opo­ra­vljen uđe u mo­de­r­no do­ba 20. vi­je­ka.
Kad se i da­nas du­blje po­gle­da, po­sto­ji TO što je re­al­no po­to­plje­no u ko­lek­tiv­nu svi­jest, i u osta­ci­ma, sklo­nje­no u mu­ze­ji­ma, a naš re­al­ni sa­vre­me­ni ži­vot sti­če po­tvr­du po­sto­ja­nja, uko­li­ko na­đe živ do­dir sa tim „sve­tim sli­ka­ma“ i pra­o­bra­zi­ma du­hov­nog vi­ta­li­zma.
No, srp­ska ne­sre­ća ne­ka­ko je uvi­jek ima­la vi­še šan­se. Va­se­ljen­ske ide­o­lo­gi­je so­ci­ja­li­zma, ko­mu­ni­zma, in­ter­na­ci­o­na­li­zma, uspje­le su u do­broj mje­ri da oku­pi­ra­ju jav­nu svi­jest na­ših sa­vre­me­ni­ka. Sa­mo re­đi po­je­din­ci uspje­li su da oču­va­ju ta­na­nu nit du­ha ko­ja slo­ven­sko-pra­vo­slav­ni na­rod ve­že za te­melj i „ne­be­ski po­če­tak“ kul­tur­nog i na­ci­o­nal­nog pam­će­nja.
Je­dan ko­ji se hva­tao za te uz­o­re da bi ži­vio i po­sto­jao u na­šem sa­vre­me­nom do­bu bio je pje­snik Vlaj­ko Ću­la­fić.
U na­šem, bez­o­bra­zno se­ku­la­ri­zo­va­nom vre­me­nu i dr­ža­vi, ti da­le­ki po­če­ci i vi­so­ka pa­ra­dig­ma du­ha, do­dat­no su iz­lo­že­ni jav­noj kom­pro­mi­ta­ci­ji i fik­ci­o­na­li­za­ci­ji.
I gdje on­da da na­đe du­hov­ni oslo­nac pi­sac i čo­vjek kao što je bio Vlaj­ko Ćula­fić? U tim „sve­tim sli­ka­ma“ i uzo­ri­ma, pa iako sa­vre­me­na ide­o­lo­gi­ja sve pred­u­zi­ma da ih po­ga­si i ba­ci na sme­će re­tro­grad­ne mi­to­ma­ni­je.
Po­tre­sen re­al­nim sta­njem na­šeg na­ro­da ko­ji se, u sa­vre­me­nom do­bu, sve vi­še uda­lja­va od du­hov­nih uzo­ra, tra­gi­ko­mič­no pa­da­ju­ći u sti­hi­ju i sa­mo­ra­za­ra­nja, Vlaj­ko će ga tač­no na­sli­ka­ti u svom pje­snič­kom fre­sko­pi­su.
Na nje­go­vim pje­snič­kim fre­ska­ma sto­ji za­pi­sa­no:
„Zlat­ni se ras­pa­da vez, na po­ve­lja­ma car­skim/ Ta­pi­je otu­đe­ne – u tu­đim ar­hi­va­ma/ Ti­ho od­la­ze vo­de, po­kor­ne oba­la­ma/ Ras­to­če­na ma­ti­ca, uba­re­ni ta­la­si../A ru­ku cr­no­ri­sca, nad slo­vom ska­me­nje­nu/Osi­ljen gric­ka miš i mo­kri po lje­to­pi­su/ Puž, go­lać, ba­ška­ri se po opi­stje­lom vi­su/Če­ka da se­li­ce u no­ve se­o­be kre­nu../I po­ne­su sa so­bom sta­rin­ske ro­do­slo­ve/Gran­či­ce iz gni­je­zda i zla­to­boj­no per­je/Da se, bez sve­ti­li­šta, ras­to­če u bez­vjer­je“
Vlaj­ko tač­no uvi­đa da bez „pr­vih uzo­ra“, re­al­ni ži­vot srp­skog na­ro­da gu­bi lik, i sa­mo­ra­za­ra­ju­ći se, pro­pa­da u grd­no bez­o­bra­zi­je.
Opet, naj­u­vjer­lji­vi­je o tom go­vo­re nje­go­vi so­ne­ti iz knji­ge ''Utva zla­to­kri­la'':
„To­či, umje­sto vi­na, ljut ocat iz kon­di­ra/Sa­blju sto­pio bal­čak, to­puz u sme­ću tru­ne/Sa­mo abor­tu­se lje­po­ta –dje­vo­ka zbi­ra/Umje­sto bla­go­slo­va, su­lu­da maj­ka ku­ne../Zgru­ša­no mli­je­ko, cu­ri joj iz obje si­se/Kuć­ni lju­bi­mac joj, u kri­lu, umje­sto če­da/Po zi­do­vi­ma mu­ve, pre­pa­ri­ra­ne, vi­se/Iz pu­stog am­ba­ra, miš, pu­sto dvo­ri­šte gle­da /Po tra­vi pa­la sla­na, a na oči mri­je­na/Iz smr­dlji­vih ba­ra kre­ke­ću ža­be, u ho­ru/Bu­kvar nam bez ko­ri­ca, a slo­va ise­lje­na“.
Ovu knji­gu sti­ho­va, pro­pra­tio je na­dah­nu­to, u svom sti­lu, pje­snik Mo­mir Voj­vo­dić: „Apo­ka­lip­tič­ne fre­ske srp­skog ude­sa u 20. vi­je­ku, sli­ke ka­kvih ne­ma kod Go­je, Broj­ge­la, Hi­je­ro­ni­mu­ša Bo­ša, Mi­li­ća od Ma­čve, Mi­će Po­po­vi­ća, ni u obr­nu­tom mo­zgu Da­da Đu­ri­ća, če­tr­na­est so­ne­ta... sli­va­ju se u je­dan pev, u ma­gi­stral­ni so­net, s akro­sti­hom - UTVA ZLA­TO­KRI­LA“.
Vječ­ni spo­men Vlaj­ku.
(Autor je knji­žev­nik)
Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ