Srp­ski na­rod, kao ma­lo ko­ji, od svog po­stan­ka je na ras­pe­ću. I kao ma­lo ko­ji na­rod vas­kr­sa­vao je na­kon stra­da­nja. Što Gol­go­ta te­ža, to je vas­kr­se­nje br­že. Pje­snik re­če: “Srb je Hri­stov, ra­du­je se smr­ti”. Hri­stov na­rod, hri­sto­li­ki na­rod. Ni­ka­da ne gu­bi na­du u pod­vig, u nad­moć ži­vo­ta nad smr­ću. Ne gu­bi na­du u ko­nač­no spa­se­nje.
Ovog apri­la 2016. go­di­ne na­rod srp­ski pod­sje­tio se, još jed­nom, mo­žda naj­tra­gič­ni­je epi­zo­de u svo­joj isto­ri­ji. Pod­sje­tio se mu­če­nič­kog stra­da­nja u fa­bri­ka­ma smr­ti iz­gra­đe­nim na te­ri­to­ri­ji usta­ške Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske (1941-1945. go­di­ne). Stra­da­nja u zlo­gla­snom lo­go­ru Ja­se­no­vac. I nje­go­vim naj­po­zna­ti­jim “fi­li­ja­la­ma”: Ja­dov­nu, Go­spi­ću i Ta­gu, te broj­nim ja­ma­ma i vr­ta­ča­ma ši­rom te mon­stru­o­zne tvo­re­vi­ne. U kre­ma­to­ri­ju­mu i pod gi­ljo­ti­na­ma Ja­se­nov­ca li­kvi­di­ra­no je vi­še sto­ti­na hi­lja­da Sr­ba, Je­vre­ja i Ro­ma. Od dje­te­ta iz ko­li­jev­ke pa do naj­vre­me­šni­jeg star­ca. U Ja­se­nov­cu, toj ad­skoj gra­đe­vi­ni s vječ­nim cr­nim flo­rom na li­cu svje­tlo­sti. Na li­cu ljud­sko­sti. U Ja­se­nov­cu, da­nas naj­ve­ćem srp­skom gra­du pod ze­mljom.
Sr­bi­ma se Ja­se­no­vac i nje­go­vi bez­da­ni, iako ne u ta­kvom ob­li­ku ra­di­kal­nog zla kao 1941-1945, po­no­vio u gra­đan­skom i vjer­skom ra­tu u Hr­vat­skoj, 1991-1995. go­di­ne. U „blje­sko­vi­ma i olu­ja­ma bra­ni­te­lja li­je­pe nji­ho­ve” pro­tje­ra­no je ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da Sr­ba sa svo­jih vje­kov­nih og­nji­šta iz Hr­vat­ske. Sa­mo za­to što su Sr­bi... Sr­bi ko­ji go­vo­re srp­skim je­zi­kom, pi­šu ći­ri­lič­nim pi­smom i sla­ve kr­snu sla­vu. Gdje su ti ne­sreć­ni­ci po­bje­gli? Pa ta­mo gdje su uvi­jek, u slič­nim pri­li­ka­ma, oni ko­ji su ima­li sre­će da umak­nu ra­fa­li­ma, no­že­vi­ma i ma­lje­vi­ma, na­la­zi­li spas za go­li ži­vot. Pod sku­te i u za­gr­ljaj maj­ke Sr­bi­je. Maj­ke, i sa­me si­rot­ne, ali sa sr­cem pra­ve maj­ke. Do­če­ki­va­la je Sr­bi­ja svo­je une­sre­će­ne su­na­rod­ni­ke, svo­je si­no­ve, kće­ri, unu­ke. One ko­ji­ma je Bo­ži­ja mi­lost omo­gu­ći­la da umak­nu is­pred po­vam­pi­re­nog usta­škog no­ža. I ta­ko iz­bjeg­nu da osta­ve svo­ju krv da svi­je­tli u ta­mi na ne­koj od ce­sti, sšma i ja­ru­ga “li­je­pe nji­ho­ve”.
Hr­vat­ska je da­nas čla­ni­ca Evrop­ske uni­je. Ušla je u dru­štvo pro­svi­je­će­nih i ci­vi­li­zo­va­nih ze­ma­lja. No, njen od­nos pre­ma Sr­bi­ma ni­je se pro­mi­je­nio. Ni kod re­ži­ma, ne­za­vi­sno ko­ju ide­o­lo­gi­ju pro­kla­mu­je. Ni kod jav­nog mnje­nja. Sve je osta­lo u skla­du s onom na­rod­nom: „Vuk dla­ku mi­je­nja, ali ćud ni­ka­ko”. Ni­po­da­šta­va­ju se i dis­kri­mi­ni­šu Sr­bi na sva­kom ko­ra­ku, na raz­ne na­či­ne. Za­stra­šu­ju se, oti­ma im se imo­vi­na, pri­je­ti sud­skim pro­ce­si­ma. Pri­je­ti se ći­ri­li­ci, lo­me ći­ri­lič­ne ta­ble. Zlo­či­nac­ka voj­na ak­ci­ja „Olu­ja”, ko­jom je 1995. go­di­ne iz Hr­vat­ske pro­tje­ra­no iz­me­đu 220.000 do 250.000 Sr­ba, to naj­ve­će et­nič­ko či­šće­nje u Evro­pi po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta, sla­vi se u “li­je­poj nji­ho­voj” kao dr­žav­ni pra­znik. A sa­vre­me­ni hr­vat­ski estrad­ni umjet­nik, iz­vje­sni Tomp­son, svo to “oluj­no” dr­žav­no sla­vlje u vi­je­nac pje­sme sple­te. Uz bur­no odu­še­vlje­nje i ova­ci­je pri­sut­nih gdje god se Tomp­son po­ja­vi. I ću­ta­nje, ili sti­dlji­vo, li­ce­mjer­no upo­zo­re­nje ta­ko­zva­ne ci­vi­li­zo­va­ne Evro­pe da šo­vi­ni­stič­ko, neo­na­ci­stič­ko i pro­u­sta­ško dje­lo­va­nje ni­je u skla­du sa nje­nim, evrop­skim stan­dar­di­ma. I tu se, po pra­vi­lu, sve za­vr­ša­va. Ne­ma upo­zo­re­nja Hr­vat­skoj da zlo­či­ne nad dru­gi­ma, na­ro­či­to ne oni iz­vr­še­ni nad ne­vi­nim lju­di­ma i ci­vi­li­ma ne bi tre­ba­lo sla­vi­ti. Već da bi ih se tre­ba­lo vječ­no sti­dje­ti. I ri­go­ro­zno su­di­ti nji­ho­vim po­či­ni­o­ci­ma. Dok Sr­bi­ji i Sr­bi­ma Evro­pa i Ame­ri­ka bez pre­stan­ka to­ro­ču nad gla­vom i kri­vi­cu za sva zla i ne­po­čin­stva ko­ja su se de­si­la svi­je­tu pri­pi­su­ju is­klju­či­vo nji­ma, Hr­vat­ska i Hr­va­ti, te dru­gi uče­sni­ci u sve­u­kup­noj svjet­skoj dra­mi, mo­gu bi­ti mir­ni. Ne­ko vi­še, ne­ko ma­nje. Ta­ko se na naj­be­sram­ni­ji na­čin fal­si­fi­ku­je isto­ri­ja. “Oči na oči” fal­si­fi­ku­je sa­da­šnjost. Pro­du­blju­ju raz­do­ri, ras­pi­ru­ju ni­ske stra­sti, afir­mi­še se mr­žnja. Afir­mi­šu se ne­i­sti­na, ne­slo­bo­da, po­dlost i po­kva­re­nost. U ko­nač­nom, na taj na­čin se za­ku­ca­va po­sled­nji ek­ser u mr­tvač­ki kov­čeg čo­vje­ko­ve eg­zi­sten­ci­je. Čo­vje­ka kao so­ci­jal­nog bi­ća. Kao bi­ća so­ci­jal­ne in­te­li­gen­ci­je.
Ja­se­no­vač­ki mu­če­nik Vu­ka­šin iz Kle­pa­ca, na­kon što je od­bio da pred usta­škim dže­la­tom, vik­ne: „Ži­vio An­te Pa­ve­lić”, a pri­je ne­go što je na svom gr­lu osje­tio oštri­cu no­ža, iz­go­vo­rio je: „Sa­mo ti, di­je­te, ra­di svoj po­sao”. „Ri­ječ ko­ja je pa­la na stra­šnom mje­stu, u od­sud­nom ča­su, i do­bi­la ko­smič­ke raz­mje­re kao dje­lo je­di­no mo­gu­će unu­tra­šnje slo­bo­de”, ka­že aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić. I do­da­je: „Ako je Ko­so­vo naj­sku­plja”, on­da je „sa­mo ti, di­je­te, ra­di svoj po­sao”, „naj­va­žni­ja srp­ska ri­ječ”. Šta bi da­nas, Sve­ti Vu­ka­šin Kle­pač­ki i Ja­se­no­vač­ki iz­go­vo­rio pred oštri­com no­ža ko­ju sam se­bi, pod sop­stve­no gr­lo, sta­vlja sa­vre­me­ni svi­jet i nje­go­vi auto­de­struk­tiv­ni po­glav­ni­ci?!

Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić