Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Sta­ri lju­di i nji­ho­va una­čad... kad ho­da­ju­će uspo­me­ne ma­ze krot­ko na­sle­đe. Ple­te­ni­ca od ma­ho­vi­ne i pu­po­lja. Kao za­huk­ta­li va­go­ni iza lo­ko­mo­ti­ve što je us­po­ri­la. Ne­što ih ta­ko ja­ko sve­že, ne­ka pa­ter­na si­la... sve­že bez čvo­ro­va. Vje­ro­vat­no naj­la­god­ni­ja spo­na za ko­ju je po­ro­dič­na krv ka­dra... Ako ste ima­li do­bre đe­da i ba­ku, ka­žu da ne mo­že­te bi­ti lo­ša oso­ba. Po­seb­no ako ima­te ne­ki do­ži­vljaj da pre­pri­ča­te. Kao što da­nas či­nim pred va­ma...

* * *
-Ako pro­strem veš va­ni, a poč­ne ki­ša, ho­će li se ro­ba osu­ši­ti?
-Ho­će... even­tu­al­no.
-Za­je­ba­vaš li me to, ba­ba?
-Ne, i pa­zi na je­zik ma­li.
-Pa ka­ko će se osu­ši­ti ka­da ki­ša poč­ne da li­je?
-Ni­sam re­kla da će od­mah da se osu­ši... mo­raš da sa­če­kaš da ki­ša pre­sta­ne. To ti je even­tu­al­no.
-Pff! Ta­ko mo­že da po­tra­je.
-Sin­ko, po­ja­sni mi ne­što... ako uđeš u mo­re da pli­vaš, a poč­ne ki­ša, šta ćeš da ura­diš?
-Osta­ću u vo­di... iona­ko sam mo­kar.
-Pa jel’ vi­diš sad ve­zu?
-Iz­me­đu me­ne i ve­ša? Ne.
-O, ka­ko te ta­ko glu­pog od­go­jih... Kad si već mo­kar, ni­je te bri­ga ho­ćeš li se još smo­kri­ti. Znaš da ćeš se even­tu­al­no osu­ši­ti. Ali oni što su na oba­li uze­će da vi­ču da iza­đeš... da se ne skva­siš.
-E?
-Pa zar ne vi­diš – sve je u to­me u ko­joj se ulo­zi na­la­ziš. Po­sto­je oni što im se ne­što de­ša­va, i oni što de­ša­va­nje po­sma­tra­ju. Če­sto ti što ble­nu mi­sle da zna­ju naj­bo­lje... Jok mo­re, onaj ko­me se de­ša­va je­di­ni mo­že tač­no da zna šta da uči­ni.
-Po­la­ko, ba­ko... po­la­ko.
-Slu­šaj me, ako te­bi ne sme­ta da se skva­siš dok si u vo­di... mo­krom ve­šu je sve­jed­no ho­će li mo­kar osta­ti još ne­ko­li­ko sa­ti. EVEN­TU­AL­NO će se osu­ši­ti. Kao i ti. Oni­ma ko­ji­ma to je­di­no sme­ta su oni ko­ji su već su­vi. Ra­zu­mi­ješ li, tin­ta­ro ba­ki­na?
-Ba­ba... gu­biš me!
-Si­ne... mi mo­že­mo da bje­ži­mo od ne­po­go­da, ali ne mo­že­mo da im utek­ne­mo. Ne­kad je naj­bo­lje pri­hva­ti­ti obla­ke. Obič­no se to de­ša­va ka­da smo tek iz ne­ke po­pla­ve iza­šli. Lju­di ta­da bje­že, isti­na... i za­bi­ju se u ku­ti­je. Ne shva­ta­ju da se lak­še skva­si­ti ka­da si već vla­žan. Za­to mi za­zi­re­mo od ne­po­go­da, za­tek­nu nas dok smo su­vi.
-Ali, ba­ba, ta­ko mo­žeš da se po­na­šaš sa­mo ako je na­po­lju to­plo.
-Pa, sve mu­ke i do­la­ze s lje­ti­ma na­ših ži­vo­ta. Ka­da nam je naj­u­god­ni­je.
-Hm. Po­či­njem da hva­tam. Šta ako ki­ša bu­de pr­lja­va?
-Opra­će­mo veš po­no­vo. Even­tu­al­no će se osu­ši­ti.
-A šta ako ki­ša bu­de pa­da­la da­ni­ma? Ro­ba će se sva oteg­nu­ti, raz­vu­ći.
-Za­to što ta­ko tre­ba... mi­je­nja se zbog na­va­le te­go­ba. Čim se osu­ši, vra­ti­će se u for­mu u ko­ju je na­vi­kla. Opet će bi­ti li­je­pa. Mo­žda i ljep­ša. Ko zna?
-Zar ki­ša ne či­ni da se tka­ni­na po­ci­je­pa?
-Ne uvi­jek... Za­vi­si od to­ga ka­ko je pro­ši­ve­na i od ka­kvog je plat­na. Čak po­sli­je ki­še mo­že da oja­ča. Ko­šu­lja, na­pri­mjer, po­sta­je čvr­šća, na ra­me­na sa­li­ve­ni­ja.
-A tvoj stol­njak? Onaj što ga vo­liš?
-On će si­gur­no da stra­da. Is­ci­je­pa­će se od te­ži­ne što ga je smo­či­la.
-Pa zar ti ne­će bi­ti žao?
-Ne... jer je nje­go­vo vri­je­me pro­šlo. Za­pam­ti, ni­šta ni­kad ne ode bez ci­je­pa­nja. Pr­nje pro­pad­nu od pre­vi­še pra­nja... ži­vot pro­pa­da zbog pre­vi­še ži­vo­ta. Ali to ne zna­či da ćeš ih sa­ču­va­ti ako ih slo­žiš i osta­viš u kre­de­nac. I ko­šu­lja i ži­vot se no­se dok ih ne po­ha­baš.
* * *
Sta­ri la­vo­vi mog dje­tinj­stva su bi­li hra­bri za­štit­ni­ci. Te­ri­to­ri­jal­ni, i vr­lo bla­gi. Do­zvo­li­li su mi da se igram sa ži­vo­ti­nja­ma ra­znim. Ni­su me na­u­či­li da lo­vim, ni­ti da nju­šim tra­go­ve... Ali su me mno­go vo­lje­li i da­li su mi zvi­je­zde da sa njih pljuc­kam po sa­va­ni. Ovu pri­ču ne upam­tih za­to što je od onih naj­mu­dri­jih... već zbog to­ga što sam zbog nje za­pam­tio ka­ko di­še obraz kad se okva­si. I zna­te šta... ve­li­ka je raz­li­ka iz­me­đu mi­ri­sa su­za i onog smo­če­nog od ki­šnih ka­pi. Ali ako do­volj­no du­go iz­dr­žiš – sve se even­tu­al­no osu­ši. Ta­ko ho­će obra­zi. Ta­kve su sve ko­žne stva­ri. I po­put ve­ša na ži­ci, kad se od plju­ska oteg­ne – po­sto­je šti­pa­vi­ce što te dr­že da se ne ot­ka­čiš. Zo­vu se ne­vi­dlji­vi ko­li­bri – jer su me ta­ko na­u­či­li mo­ji sta­ri... dru­gi mi ka­žu da su to za­pra­vo an­đe­li.
U čast ko­šu­lja­ma ru­ka­va od­ra­nih... što su bi­le uz na­nu i de­ku kad su ih gri­zli ta­la­si.

(Autor je knji­žev­nik)