Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Bal­kan se pro­šle ne­dje­lje opro­stio od Džo­ze­fa Baj­de­na, a Džo­zef Baj­den od Bal­ka­na. Ve­te­ran ame­rič­ke po­li­ti­ke (se­na­tor je po­stao još 1972), u po­sled­njih osam go­di­na pot­pred­sjed­nik, što će re­ći no­mi­nal­no dru­gi naj­moć­ni­ji čo­vjek u naj­moć­ni­joj si­li, Baj­den (73) na­šim di­je­lom svi­je­ta se ba­vi još od po­čet­ka 90-ih, ka­da je, va­tre­no se za­la­žu­ći za bom­bar­do­va­nje po­lo­ža­ja Sr­ba u Bo­sni i po­re­de­ći ih pri­tom sa na­ci­sti­ma, ste­kao imidž ja­stre­ba u re­do­vi­ma uti­caj­nih funk­ci­o­ne­ra De­mo­krat­ske par­ti­je, či­ji je li­der bio ta­da­šnji pred­sjed­nik Bil Klin­ton.
Apla­u­di­rao je bom­bar­do­va­nju Sr­bi­je (i sim­bo­lič­no i Cr­ne Go­re) po­sle pro­pa­lih pre­go­vo­ra sa ko­smet­skim Al­ban­ci­ma u Ram­bu­jeu 1999., da bi, po­što ga je Oba­ma iza­brao za svog za­mje­ni­ka, u nje­go­voj ad­mi­ni­stra­ci­ji do­bio ulo­gu ”bal­kan­skog nad­zor­ni­ka”.
U tom svoj­stvu u Be­o­gra­du je pr­vi put bo­ra­vio 2009, ka­da je sa do­ma­ći­ni­ma lan­si­rao i da­nas va­že­ću di­plo­mat­sku for­mu­lu „da se sla­že­mo oko če­ga se ne sla­že­mo”. Bi­lo je to go­di­nu da­na po­što je Ko­so­vo, uz ame­rič­ki bla­go­slov, jed­no­stra­no pro­gla­si­lo ne­za­vi­snost, što je u Be­o­gra­du bi­lo po­vod za ve­li­ki pro­test­ni mi­ting u or­ga­ni­za­ci­ji vla­sti ko­ji je za­vr­šen pa­lje­vi­nom ame­rič­ke i još ne­kih za­pad­nih am­ba­sa­da.
Baj­den je po­tom bio do­ma­ćin go­stu­ju­ćim bal­kan­skim pre­mi­je­ri­ma, a pro­šlog uto­rka, ne­što ma­nje od pet mje­se­ci pri­je ne­go što će on i Oba­ma oti­ći u isto­ri­ju, ne­ko­li­ko sa­ti je pro­veo u zva­nič­noj po­sje­ti Be­o­gra­du. Dva avi­o­na sa sa­rad­ni­ci­ma i mno­go­broj­nim pri­pad­ni­ci­ma si­kret ser­vi­sa po­tom su od­le­tje­la u Pri­šti­nu, gdje je sju­tra­dan ta­ko­đe na ne­ko­li­ko sa­ti zva­nič­no po­sje­tio naj­no­vi­ju bal­kan­sku dr­ža­vu či­ji je Ame­ri­ka, pa i on lič­no, po­kro­vi­telj.
Sr­bi­ja i SAD zna­ju gdje su, pa su ova­kve po­sje­te po pra­vi­lu sa­mo šlag na već go­to­voj tor­ti, pri­li­ka da se li­cem u li­ce sa­či­ni in­ven­tar ta­ko­zva­nih ”otvo­re­nih pi­ta­nja” i sta­nja pre­u­ze­tih oba­ve­za.
Va­šing­ton i Be­o­grad u tom po­gle­du ima­ju stan­dard­ni ”me­ni”, na ko­jem su ne­ke stav­ke još pod­vu­če­ne cr­ve­nom olov­kom, kao što su još ne­ri­je­še­ni slu­ča­je­vi na­go­re­le (u me­đu­vre­me­nu ise­lje­ne) am­ba­sa­de, ubi­stva bra­će Bi­ti­ći (tri ame­rič­ka Al­ban­ca li­kvi­di­ra­ni me­ci­ma u po­ti­ljak dok su, po­sle okon­ča­nja bom­bar­do­va­nja, bi­li u nad­le­žno­sti srp­ske po­li­ci­je), ho­će li Sr­bi­ja po­sta­ti ”ru­ska gu­ber­ni­ja”, ka­ko i ko­li­ko Be­o­grad uti­če na Ba­nja Lu­ku, ko­li­ko br­zo na­pre­du­ju pre­go­vo­ri ”Be­o­gra­da i Pri­šti­ne”…
Po­sje­ta je ima­la ra­zu­mljiv lo­kal­ni i re­gi­o­nal­ni pu­bli­ci­tet. Iako su do­ma­ćin i gost, Baj­den i Vu­čić, po­sle raz­go­vo­ra da­li pri­god­ne iz­ja­ve, me­di­ji su na­sto­ja­li da od­go­net­nu ”po­ru­ku” ovog su­sre­ta.
Po­ru­ka je ovo­ga pu­ta vi­še. Me­đu nji­ma je sva­ka­ko i ona da od­la­ze­ća ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja do­la­ze­ćoj osta­vlja smi­ren, ali još za­pa­ljiv Bal­kan ko­ji ne tre­ba za­pu­sti­ti.
Mo­že se re­ći i da je pre­mi­je­ru Vu­či­ću pro­du­žen man­dat ”fak­to­ra mi­ra i sta­bil­no­sti”, ko­ji tre­ba da na­sta­vi za­po­če­to (ras­pe­tlja­va­nje ko­sov­skog čvo­ra, ob­u­zda­va­nje Mi­lo­ra­da Do­di­ka).
Li­de­ri­ma u Pri­šti­ni je, pak, sta­vlje­no do zna­nja da osta­ju mi­lje­ni­ci, ali da mo­ra­ju da pre­sta­nu da bu­du raz­ma­že­na i ne­po­slu­šna dje­ca. Po pr­vi put su do­bi­li pac­ke zbog ne­u­ra­đe­nog do­ma­ćeg za­dat­ka (Za­jed­ni­ca srp­skih op­šti­na) iz bri­sel­ske ško­le bal­kan­skog po­mi­re­nja.
(Baj­de­nov po­koj­ni sin, Bo Baj­den, do­bio je svoj put, pri­dru­živ­ši se ta­ko dru­štvu ži­vih ame­rič­kih ve­li­ka­na - Bil i Hi­la­ri Klin­ton, Džordž Buš - ko­ji na Ko­so­vu ima­ju svo­je spo­me­ni­ke, bu­le­va­re ili bu­ti­ke.)
Pri­mi­je­će­no je da je Baj­den u Be­o­gra­du po­no­vo iz­ra­zio ža­lje­nje zbog ”ko­la­te­ral­ne šte­te”, ci­vil­nih žr­ta­va ame­rič­kog bom­bar­do­va­nja (ope­ra­ci­je ”Mi­lo­srd­ni an­đeo’’) – pr­vi put je to uči­nio u mar­tu, na 17. go­di­šnji­cu – osta­viv­ši one ko­ji su oče­ki­va­li iz­vi­nje­nje i ka­ja­nje raz­o­ča­ra­nim.
Ve­li­ke si­le se ne iz­vi­nja­va­ju, a kad se pod­vu­če cr­ta, oči­gled­no je da su Sr­bi­ja i SAD da­nas ”pri­ne­pri­ja­te­lji”, što je iz­raz ko­ji Ame­ri­kan­ci ko­ri­ste za one ze­mlje sa ko­ji­ma su ra­to­va­li, pa se po­mi­ri­li, za šta su naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji pri­mje­ri Ja­pan i Vi­jet­nam.
Srp­sko-ame­rič­ko ”pre­va­zi­la­že­nje isto­ri­je” pod­ra­zu­mi­je­va, me­đu­tim, da Va­šing­ton na­sta­vlja da na sva­ki na­čin, di­plo­mat­ski, eko­nom­ski i voj­ni, po­dr­ža­va pro­je­kat me­đu­na­rod­nog pri­zna­va­nja ne­ka­da­šnje (ma­da po srp­skom usta­vu i da­lje sa­da­šnje) po­kra­ji­ne Ko­so­vo, i da str­plji­vo, ali upor­no, ra­di na to­me da se s tim jed­nog da­na po­mi­ri i Sr­bi­ja.
Re­kao bih da ni­su za­bri­nu­ti što po­sle Baj­de­na u Be­o­grad do­la­zi ru­ski pre­mi­jer Me­dve­dev. Jer, kad se sve sta­vi na va­gu: tr­go­vi­na, in­ve­sti­ci­je, voj­na sa­rad­nja, di­ja­spo­ra i ”me­ka si­la” – za­pad­ni tas ubje­dlji­vo pre­te­že nad onim is­toč­nim. Ru­si­ja nam je­ste bli­ža sr­cu, ali se ipak pre­ra­ču­na­va­mo u euri­ma, a ne u ru­blja­ma.
Sr­bi­ji će bi­ti pre­pu­šte­no da ”ba­lan­si­ra” te te­ra­zi­je, ali kad stig­ne do vra­ta EU, mo­ra­će da ru­ski pr­tljag i svo­ju sa­mo­pro­kla­mo­va­nu ne­u­tral­nost ne­gdje us­put za­bo­ra­vi.
Što će, iz­me­đu osta­log, bi­ti po­sao ne­kog no­vog Baj­de­na.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)