AUTOR: HENI ERCEG


Pri­je de­se­tak da­na sud u Nje­mač­koj osu­dio je na do­ži­vot­ni za­tvor dvo­ji­cu hr­vat­skih dr­ža­vlja­na Jo­si­pa Per­ko­vi­ća i Zdrav­ka Mu­sta­ća, še­fo­ve biv­še ju­go­slo­ven­ske taj­ne slu­žbe, kao na­lo­go­dav­ce ubi­stva hr­vat­skog emi­gran­ta Stje­pa­na Đu­re­ko­vi­ća, 1983. u pred­gra­đu Min­he­na.
U Hr­vat­skoj je br­zo po­stig­nut dru­štve­ni i po­li­tič­ki kon­sen­zus oko zlo­či­nač­kog ka­rak­te­ra ju­go­slo­ven­skog re­ži­ma i pra­ved­no­sti pre­su­de... Šef SDP-a Zo­ran Mi­la­no­vić ka­zao je ka­ko je „šo­ki­ran ka­da vi­di da su Tuđ­ma­no­vi lju­di pro­ka­za­ni kao ud­ba­ški eg­ze­ku­to­ri“, iako je upra­vo on do­nio za­kon ko­jim se za­bra­nju­je iz­ru­če­nje te dvo­ji­ce Nje­mač­koj, bu­du­ći da je u Hr­vat­skoj za taj zlo­čin na­stu­pi­la za­sta­ra. I de­sni­ca se eufo­rič­no ogla­si­la, tra­že­ći lu­stra­ci­ju biv­ših ju­go­slo­ven­skih ka­dro­va, kao da upra­vo ti i ta­kvi lju­di ni­su bi­li naj­bli­ži sa­rad­ni­ci Fra­nje Tuđ­ma­na de­ve­de­se­tih go­di­na, uče­stvo­va­li u iz­grad­nji dr­ža­ve i, ko­nač­no, kao da upra­vo taj Per­ko­vić ni­je ute­me­ljio rad bez­bjed­no­snih slu­žbi ka­kve da­nas ima­mo.
I to je pra­va isti­na o hr­vat­skoj dr­ža­vi ko­ju su ute­me­lji­li i po­tom njom vla­da­li, sve do da­nas, upra­vo ka­dro­vi mrač­ne ju­go­slo­ven­ske taj­ne slu­žbe, pa je uto­li­ko i odu­še­vlje­nje nje­mač­kom pre­su­dom dvo­ji­ci še­fo­va ne­ka­da­šnje Ud­be još je­dan do­kaz ide­o­lo­škog ha­o­sa, li­ce­mjer­ni po­ku­šaj ne­gi­ra­nja či­nje­ni­ce da je upra­vo Tuđ­man dao u ru­ke Per­ko­vi­ću svu moć u oba­vje­štaj­nom si­ste­mu, ko­ji je ovaj, pak, ko­ri­stio u iste svr­he kao što je to ra­dio u vri­je­me Ju­go­sla­vi­je, to jest za „ot­kri­va­nje“ta­ko­zva­nih unu­tra­šnjih ne­pri­ja­te­lja Tuđ­ma­no­vog auto­krat­skog re­ži­ma.
Zbog to­ga je uosta­lom po­li­tič­ki in­stru­men­ta­li­zo­va­no pra­vo­su­đe i pro­gla­si­lo za­sta­ru za ono što je sud u Min­he­nu sma­trao vri­jed­nim do­ži­vot­nog za­tvo­ra. No, od­je­ci te pre­su­de u Hr­vat­skoj raz­ot­kri­li su i svu du­bi­nu dvo­stru­kih kri­te­ri­ju­ma pre­ma zlo­či­nu, pa dok se s odu­še­vlje­njem pri­hva­ta od­lu­ka nje­mač­kog su­da, s pre­zi­rom se i da­nas gle­da na jed­nu dav­nu pre­su­du su­da u Šved­skoj ko­jom je na vi­še­go­di­šnji za­tvor osu­đen ubi­ca Vla­di­mi­ra Ro­lo­vi­ća, ju­go­slo­ven­skog am­ba­sa­do­ra u toj ze­mlji. Bi­la je 1971, u Hr­vat­skoj je ja­čao na­ci­o­na­li­stič­ki po­kret, ta­ko­zva­no „hr­vat­sko pro­lje­će“, ka­da je iz­vje­sni Mi­ro Ba­re­šić, uz­vi­ku­ju­ći ime An­te Pa­ve­li­ća, še­fa ne­ka­da­šnje fa­ši­stič­ke dr­ža­ve Hr­vat­ske, ule­tio u hr­vat­sku am­ba­sa­du u Šved­skoj i pu­cao u gla­vu Vla­di­mi­ru Ro­lo­vi­ću. Osu­đen je kao usta­ški te­ro­ri­sta, da bi po­tom, raz­grad­njom Ju­go­sla­vi­je, nje­go­va bi­o­gra­fi­ja se­za­la od ot­mi­ce avi­o­na do od­la­ska u Špa­ni­ju, Pa­ra­gvaj i ko­nač­nog po­vrat­ka u Hr­vat­sku po­čet­kom de­ve­de­stih, gdje ga upra­vo Jo­sip Per­ko­vić, kao šef Tuđ­ma­no­ve taj­ne slu­žbe, na­o­ru­ža­va i ša­lje u rat. Je li i Ba­re­ši­ćev pret­hod­ni ži­vot po svi­je­tu bio di­ri­go­van za­da­ci­ma „slu­žbe“ ili je taj ubi­ca sve ra­dio na svo­ju ru­ku, sve u ime Hr­vat­ske?
Uglav­nom, upra­vo je Per­ko­vić na­vu­kao Ba­re­ši­ću uni­for­mu hr­vat­skog voj­ni­ka i po­slao ga na ra­ti­šte gdje ovaj gi­ne u ne­raz­ja­šnje­nim okol­no­sti­ma, bi­va po­ko­pan sa svim dr­žav­nim po­ča­sti­ma, da bi mu ovih da­na bio po­dig­nut ve­le­lep­ni spo­me­nik u bli­zi­ni Ši­be­ni­ka. Dvo­stru­ki kri­te­ri­ju­mi pre­ma zlo­či­nu po­pri­mi­li su ta­ko svo­ju bron­za­nu čvr­sto­ću, na­lo­go­dav­ci jed­nog dav­nog zlo­či­na, na­pra­vlje­nog „u ime dr­ža­ve“, sma­tra­ju se ga­do­vi­ma, pra­ved­no osu­đe­ni­ma na do­ži­vot­ni za­tvor, dok se usta­ški te­ro­ri­sta i ba­nal­ni ubi­ca ju­go­slo­ven­skog am­ba­sa­do­ra, iz­li­ven u bron­zu, sma­tra uz­vi­še­nim bor­cem za „na­šu stvar“. Sto­ga su oče­ki­va­no ce­re­mo­ni­ji ot­kri­va­nja spo­me­ni­ka pri­su­stvo­va­la čak dva mi­ni­stra iz ak­tu­el­ne vla­de, ne­za­o­bi­la­zni pro­u­sta­ški mi­ni­star kul­tu­re i mi­ni­star bra­ni­te­lja ko­ji je Ba­re­ši­ća pro­gla­sio „jed­nim od naj­ve­ćih hr­vat­skih do­mo­lju­ba či­je dje­lo i žr­tvu mo­ra­mo po­što­va­ti“ i za ko­jeg je taj zlo­či­nac bio „bra­ni­telj pri­je bra­ni­te­lja i sim­bol bor­be za slo­bo­du“. Ti­me je to­bo­že „no­va“ Hr­vat­ska de­mo­krat­ska za­jed­ni­ca po­ka­za­la ka­ko pra­vlje­nje di­stink­ci­je iz­me­đu te­ro­ri­stič­kog či­na i po­tom „sta­vlja­nja u slu­žbu hr­vat­ske dr­ža­ve“ va­ži sa­mo za dvo­jac osu­đen u Min­he­nu, ali ne i za ubi­cu Mi­ra Ba­re­ši­ća. So­ci­ja­de­mo­kra­te se, pak, po svom obi­ča­ju ni­su ni ogla­si­le, ni­ti ima­le ika­kav pri­go­vor na po­di­za­nje spo­me­ni­ka no­tor­nom zlo­čin­cu.
No, re­a­go­va­li su za­to mla­di ši­ben­ski an­ti­fa­ši­sti, ano­nim­na eki­pa na­zva­na ‘’An­ti­fa Ši­be­nik’’, te su u noć­noj ak­ci­ji za­li­li ru­ku bron­za­nog ubi­ce po­put kr­vi cr­ve­nom bo­jom. I dok se „krv“ ci­je­di­la s Ba­re­ši­će­ve ru­ke, de­sna, na­ci­o­na­li­stič­ka Hr­vat­ska di­gla se na no­ge, od­mah je po­nu­đe­na na­gra­da za „in­for­ma­ci­ju o ga­do­vi­ma ko­ji su ošte­ti­li spo­me­nik Ba­re­ši­ću i ti­me uvri­je­di­li ci­je­li hr­vat­ski na­rod“, dok je nje­go­va rod­bi­na po­ru­či­la: „Ri­je­ši­će­mo to br­zo, po krat­kom po­stup­ku“.
Uglav­nom, mla­di ak­ti­vi­sti su za­su­ti pri­jet­nja­ma smr­ću, a po­što­va­o­ci bron­za­nog ubi­ce po­ru­ču­ju im „ako se sa­zna ko su, od­mah me­tak u če­lo!“. No, upr­kos pri­jet­nja­ma, ti mla­di lju­di su u me­đu­vre­me­nu „pre­i­me­no­va­li“ i Uli­cu Mi­la Bu­da­ka, usta­škog zlo­čin­ca i pi­sca ra­snih za­ko­na, u Uli­cu Mi­la Lu­da­ka i po­ru­či­li ka­ko usta­šlu­ku ko­ji bu­ja tre­ba re­ći ‘’do­sta’’. I ta­ko se, eto, po­ka­za­lo da hr­vat­ski an­ti­fa­ši­zam odav­no ne ži­vi u in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma, ne­go u noć­nim ak­ci­ja­ma jed­ne mla­do­sti. Uosta­lom i na­zi­va­ju ih „ban­di­ti­ma“, upra­vo ona­ko ka­ko su usta­še jed­nom dav­no na­zi­va­li na­še oče­ve. An­ti­fa­ši­ste i par­ti­za­ne.
Pe­šča­nik.net