Pi­še: BORIVOJE ĆETKOVIĆ


Po­sre­do­va­njem Va­ti­ka­na, a na za­htjev pa­tri­jar­ha SPC Iri­ne­ja, for­mi­ra­na je mje­šo­vi­ta pra­vo­slav­no-ka­to­lič­ka ko­mi­si­ja ko­ja tre­ba da iz­u­ča­va isto­rij­sku ulo­gu kar­di­na­la Ste­pin­ca. Ona će se, na­ve­de­no je u sa­op­šte­nju, ba­vi­ti na­uč­nim ra­dom, uz oba­ve­zu da ne­će ome­ta­ti pro­ces ka­no­ni­za­ci­je, jer je to is­klju­či­vo u nad­le­žno­sti Sve­te sto­li­ce. I pri­je mje­šo­vi­te ko­mi­si­je isto­ri­ča­ri su se, i kod nas i u svi­je­tu, na­uč­no ba­vi­li ulo­gom A. Ste­pin­ca, nje­go­vim uče­šćem u di­rekt­nom ge­no­ci­du – po­ko­lju srp­skog pra­vo­slav­nog sta­nov­ni­štva u Hr­vat­skoj i nji­ho­vom pre­o­bra­ća­nju u ri­mo­ka­to­lič­ku vje­ru. Ne­će bi­ti da „na­uč­no“ pro­u­ča­va­nje Ste­pin­če­ve ulo­ge po­či­nje tek for­mi­ra­njem za­jed­nič­ke ko­mi­si­je. O to­me ko­li­ko je Ste­pi­nac ra­dio po di­rek­ti­va­ma Va­ti­ka­na i do ko­jeg je ste­pe­na sa­ra­đi­vao sa usta­škim po­kre­tom A. Pa­ve­li­ća u svjet­skoj isto­ri­o­gra­fi­ji po­sto­je su­prot­na mi­šlje­nja. Raz­li­ke su, na­rav­no, uslo­vlje­ne vjer­skim i ide­o­lo­škim opre­dje­lje­nji­ma po­je­di­nih auto­ra. Ko je bio Aloj­zi­je Ste­pi­nac? Pre­ma mi­šlje­nju kom­pe­tent­nih isto­ri­ča­ra, on je jed­na od naj­slo­že­ni­jih i naj­kon­tro­verz­ni­jih fi­gu­ra u isto­ri­ji Rim­ske cr­kve. U knji­zi Mar­ka Aure­li­ja Ri­ve­li­ja ‘’Nad­bi­skup ge­no­ci­da, Mon­si­njor Ste­pi­nac, Va­ti­kan i usta­ška dik­ta­tu­ra u Hr­vat­skoj, 1941-1945’’ (iz nje su pre­u­ze­ti na­slov i mo­to ko­lum­ne) da­ti su ne­ki osnov­ni po­da­ci o Ste­pin­cu. Ro­đen je 1898. go­di­ne u hr­vat­skom se­lu Bre­za­ri­ću, ne­da­le­ko od Za­gre­ba na pod­ruč­ju Kra­šić­ke žu­pe. Gim­na­zi­ju je po­ha­đao u Za­gre­bu gdje mu je du­hov­ni otac bio žup­nik cr­kve Sv. Pe­tra u Za­gre­bu, don Jo­sip Lon­čar – je­dan od ri­jet­kih ka­to­lič­kih vjer­ni­ka ko­ji se za­jed­no sa mo­star­skim bi­sku­pom Aloj­zom Mi­ši­ćem jav­no su­prot­sta­vljao Pa­ve­li­će­vim zlo­či­ni­ma. Zbog pro­po­vi­je­di pro­tiv usta­ške dik­ta­tu­re osu­đen je na smrt, a gla­vu mu je spa­sio uče­nik Ste­pi­nac – lič­no je in­ter­ve­ni­sao kod Pa­ve­li­ća i po­zvao se na 5. za­po­vi­jest („ne ubij“). U austro­u­gar­sku voj­sku re­gru­to­van je 1916. do­biv­ši čin pot­po­ruč­ni­ka i 1918. go­di­ne, za vri­je­me bit­ke na Pi­ja­vi pao je u za­ro­blje­ni­štvo. Na kra­ju ra­ta je oslo­bo­đen, ot­pu­šten iz car­ske voj­ske u pro­lje­će 1919. go­di­ne. U ‘’No­vim pri­lo­zi­ma za bi­o­gra­fi­ju J. B. Ti­ta’’, Vla­di­mir De­di­jer na­vo­di da ni­je ja­sno da li je 1918. go­di­ne bio za­ro­bljen na Pi­ja­vi kao austrij­ski ofi­cir, ili je sam pre­šao na stra­nu sa­ve­zni­ka. On se ta­da, pi­še De­di­jer, osje­ćao pro­ju­go­slo­ven­ski, stu­pio je u Ju­go­slo­ven­sku le­gi­ju kao pri­sta­li­ca raz­bi­ja­nja Austro­u­gar­ske i kao do­bro­vo­ljac oti­šao na So­lun­ski front.
Po­zi­va­ju­ći se na ori­gi­nal dnev­ni­ka nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca (vo­dio ga je od 1934. do 1945.), De­di­jer na­vo­di da je nje­go­vom na­pre­do­va­nju u ka­ri­je­ri i ri­mo­ka­to­lič­koj cr­kvi po­ma­gao i sam kralj Alek­san­dar. Po­me­ni­mo i to da je Ste­pi­nac bio za­kle­ti an­ti­ko­mu­ni­sta. Svo­ju pri­vr­že­nost po­ret­ku sta­re Ju­go­sla­vi­je Ste­pi­nac je is­po­lja­vao i po­sle ubi­stva kra­lja Alek­san­dra u Mar­se­lju 1934. go­di­ne. De­di­je­ru ni­je pro­ma­klo: ubi­stvo kra­lja Alek­san­dra or­ga­ni­zo­va­li su Mu­so­li­ni i ne­ke oba­vje­štaj­ne gru­pe u Nje­mač­koj, a iz­vr­ši­o­ci su bi­li lju­di An­te Pa­ve­li­ća, kr­vo­loč­nog dik­ta­to­ra, po­bo­žnog vo­đe po­bo­žne ka­to­lič­ke dr­ža­ve, zli­kov­ca naj­od­go­vor­ni­jeg za bal­kan­ski ho­lo­ka­ust.
Pre­ma mi­šlje­nju De­di­je­ra, Ste­pi­nac se pre­o­bra­tio u Za­vo­du Ger­ma­ni­kum u Ri­mu – umje­sto ju­go­slo­ven­stva pri­hva­tio je va­ti­kan­ske ide­je o nu­žno­sti raz­bi­ja­nja za­jed­nič­ke dr­ža­ve ju­go­slo­ven­skih na­ro­da. Mon­si­njor Ste­pi­nac je, ne­ma sum­nje, kon­tro­verz­na lič­nost – po­li­tič­ki kon­ver­tit ko­ji evo­lu­i­ra od pri­vr­že­ni­ka ju­go­slo­ven­skoj dr­žav­noj ide­ji do eks­trem­nog hr­vat­skog na­ci­o­na­li­ste i šo­vi­ni­ste. Mje­šo­vi­ta ko­mi­si­ja ko­ja za­sje­da u Va­ti­ka­nu još se ni­je ogla­si­la no­vim na­uč­nim sa­zna­nji­ma o bu­du­ćem sve­cu ka­to­lič­ke cr­kve, ko­ji je, ka­ko je to tvr­dio Fra­njo Tuđ­man, „bio mu­če­nik ko­mu­ni­stič­kog re­ži­ma“. Evo, ukrat­ko, ne­ko­li­ko na­po­me­na o tom nje­go­vom „mu­če­ni­štvu“, a na­vo­di ih Ri­ve­li. „Ko­mu­ni­stič­ki sud u Za­gre­bu 1946. go­di­ne pro­gla­sio je nad­bi­sku­pa kri­vim za kri­vič­na dje­la pot­po­ma­ga­nja ne­pri­ja­te­lja i iz­da­ju“. Ka­zna: 16 go­di­na za­tvo­ra uz pri­sil­ni rad. Me­đu­tim, „Ti­tov re­žim či­ni po­sljed­nji po­ku­šaj da Ste­pi­nac iz­bjeg­ne iz­dr­ža­va­nje ka­zne ko­ju mu je od­re­dio sud: po­nu­đe­no mu je da na­pu­sti ze­mlju“. Ovaj pred­log pri­mas hr­vat­ski je od­bio, pa je pre­ba­čen u Le­po­gla­vu gdje je do­bio po­se­ban tret­man – oslo­bo­đen je pri­nud­nog ra­da. U za­tvo­ru pro­vo­di 5 od 16 go­di­na pro­pi­sa­nih ka­znom, da bi 1951. bio oslo­bo­đen ka­zne – ži­vi u in­ter­na­ci­ji u rod­nom Kra­ši­ću, gdje je i umro 1960. go­di­ne, u 62. go­di­ni. Sa­hra­njen je iza glav­nog ol­ta­ra za­gre­bač­ke ka­te­dra­le. I da­na­šnje hr­vat­ske dr­žav­ne eli­te, pred­vo­đe­ne Ko­lin­dom Ga­bar Ki­ta­ro­vić, di­je­le mi­šlje­nje oca da­na­šnje Hr­vat­ske – po­glav­ni­ka Tuđ­ma­na.
Te­ško da će ko­mi­si­ja pro­na­ći no­ve či­nje­ni­ce i ot­kri­ti no­va sa­zna­nja ko­ja bi opo­vr­gla isti­nu da Ste­pi­nac ni­je bio du­hov­ni otac i po­li­tič­ki men­tor An­te Pa­ve­li­ća, od ko­jeg je bio „da­le­ko in­te­li­gent­ni­ji i da su usta­še či­ni­le zlo­či­ne s nje­go­vim bla­go­slo­vom“. Ni Va­ti­kan ni­je bez­gre­šan. Broj­ni su do­ka­zi „ne­spor­ne i do­ku­men­to­va­ne po­dr­ške Va­ti­ka­na ko­la­bo­ra­ci­ji ka­to­lič­kog Bi­skup­stva Hr­vat­ske usta­škom dik­ta­tu­rom“, za­klju­ču­je Ri­ve­li. Stra­hu­jem da će ko­mi­si­ja do­ći do no­vih „na­uč­nih sa­zna­nja“, do do­ku­me­na­ta ko­ji se go­di­na­ma skri­va­ju od isto­ri­ča­ra, i da Va­ti­kan is­pra­vi „ne­prav­du“ i ge­no­cid­nog nad­bi­sku­pa, „ko­mu­ni­stič­kog mu­če­ni­ka“, pro­gla­si sve­tim. Sve mo­že bi­ti!