Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Još ni­je sve is­pri­ča­no, ali je sve već pre­pri­ča­no. Pre­pri­ča­no je i što još ni­je is­pri­ča­no. Is­pri­ča­no tre­ba da se iz­gu­bi u pre­pri­ča­nom. Ne­ma ono­ga ko­ji bi ne­što no­vo is­pri­čao, a onih ko­ji pre­pri­ča­va­ju na sva­kom ko­ra­ku. Do onog ko­ji bi nam mo­gao ne­što no­vo is­pri­ča­ti ne­mo­gu­će je već do­ći, a od ovih ko­ji pre­pri­ča­va­ju, ne mo­že se pro­ći.
Pri­mi­je­ti­li ste am­bi­ci­ju onih ko­ji pre­pri­ča­va­ju, do­pri­ča­va­ju i pre­si­ja­va­ju. Oni ta­ko po­sta­vlja­ju stva­ri i kri­te­ri­ju­me - pre­pri­ča­va­nju da­ju ve­ću ci­je­nu ne­go pri­či od ko­je se kre­nu­lo. Is­pri­ča­no je sa­mo po­vod za strast pre­pri­ča­va­nja. Is­pri­ča­no na kra­ju is­pad­ne, ne ona­kvo ka­kvo je, ne­go ona­ko ka­ko je i pre­pri­ča­no i do­pri­ča­no.
Za­đeš u ka­fa­nu, tr­gom, uli­com, po­smo­triš skup­šti­nu, oslu­šnem kom­ši­ni­cu - i sa­mo ču­ješ pre­pri­ča­va­nje i do­pri­ča­va­nje.
Šta mo­že bi­ti s na­ro­dom ko­ji je iz­gu­bio pri­če, a spao na pre­pri­ča­va­nje i opri­ča­va­nje? De­si li se to s ne­kim na­ro­dom, on vi­še i ni­je na­rod, ne­go pri­či­na pri­ča, ne­spo­so­ban da se uhva­ti za bi­lo ko­ju re­al­nu pri­ču.
Gdje smo ov­dje mi? Vi­še smo gdje ni­je­smo ne­go gdje smo. Jer smo po­ku­pi­li tu­đu pri­ču, a gu­bi­li svo­ju. Ni­jed­na jav­na pri­ča u Cr­noj Go­ri vi­še ni­je na­ša, unajm­lje­ni smo da pri­ča­mo tu­đu pri­ču i za­o­bi­la­zi­mo svo­ju ne­sre­ću. Ni­je bo­lje ni u ši­rem pro­sto­ru srp­skog na­ro­da. Kao da se po­svu­da iz­gu­bi­la pri­ča ko­ja je stvo­ri­la ovaj na­rod, a pu­na usta pri­či­nih pri­ča, u ko­ji­ma se gu­be lik, ka­rak­ter, pam­će­nje, zdra­vlje, or­gan­ska ma­što­vi­tost.
Evo da po­če­mo od ju­go­slo­ven­ske pri­če, ko­ja ni­kad stvar­no ni­je bi­la na­ša. Pr­va Ju­go­sla­vi­ja je stvo­re­na na srp­skoj žr­tvi u Ve­li­kom ra­tu. Ta je žr­tva do­bi­la auru „slav­ne žr­tve“, što je Hr­va­ti­ma, i podsvje­sno i svje­sno, bio sa­mo po­vod da se Sr­bi okri­ve za „srp­ski he­ge­mo­ni­zam“. U ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi, „ko­ju su stvo­ri­le ve­li­ke si­le“, Sr­bi su po­če­li da gu­be svo­ju pri­ču i da se sa­mi od­ri­ču od nje, ka­ko bi se Hr­va­ti­ma po­di­glo osje­ća­nje dr­ža­vo­tvor­nog su­bjek­ta ju­go­slo­ven­ske za­jed­ni­ce. Sr­bi su pri­sta­li na gu­bi­tak svo­je pri­če i svo­je sla­ve, a Hr­va­ti su in­fe­ri­or­no osje­ća­nje pre­tva­ra­li u ide­o­lo­gi­ju su­ve­re­nog hr­vat­stva, ko­je je za­vr­ši­lo „Ne­za­vi­snom Dr­ža­vom Hr­vat­skom“. I ta je „dr­ža­va“ ide­o­lo­ški pri­pre­mlje­na, u to­ku ka­sap­ni­ce Dru­gog ra­ta, po­bi­la, po­kla­la, umo­ri­la u kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru Ja­se­no­vac, i dru­gim ci­gla­na­ma i ja­ma­ma oko 800.000 Sr­ba - Ju­go­slo­ve­na.
Dru­ga, ko­mu­ni­stič­ka Ju­go­sla­vi­ja, na­sta­la je ta­ko opet na srp­skoj žr­tvi, ko­ja je sa­da, una­pri­jed pro­gla­še­na „ne­po­sto­je­ćom“, jer kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor Ja­se­no­vac, autor­sko dje­lo „ne­za­vi­snih“ Hr­va­ta, ni­je po­sto­jao u svi­je­sti ko­mu­ni­stič­ko-ju­go­slo­ven­skog dr­ža­vo­tvor­nog en­tu­zi­ja­zma. Uslov na­stan­ka ove Ju­go­sla­vi­je bio je bri­sa­nje kri­vi­ce za Ja­se­no­vac, be­to­ni­ra­nje ja­ma di­ljem Hr­vat­ske i za­pad­ne Her­ce­go­vi­ne, ko­je su bi­le taj­ni oslon­ci hr­vat­skog dr­žav­nog pra­va.
U ko­mu­ni­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji, Sr­bi su prak­tič­no iz­gu­bi­li pra­vo na svo­ju pri­ču. Po­sta­li su pri­či­na pri­ča, onih ko­ji su Sr­bi­ma ko­nač­no od­u­ze­li po­zi­ci­ju isto­rij­skog su­bjek­ta na Bal­ka­nu. Ne sa­mo da su po­sta­li pri­či­na pri­ča onih ko­ji im spo­lja mo­de­li­ra­ju ži­vot, ne­go su unu­tar se­be po­sta­li pri­či­na pri­ča. Iz­gu­bio se autor (je li „ umro autor“!) i oni sa­mi po­sta­ju pri­či­na pri­ča. Pri­je pri­če ko­ju pri­ča­ju. Ko­ja ni­je nji­ho­va, jer ni oni vi­še ni­je­su svo­ji. Da bi se oslo­bo­di­li kri­vi­ce, ula­ze u još go­ru i cr­nju, sa­mi se od­ri­ču svo­jih pre­da­ka ko­ji su ima­li svo­ju pri­ču. Pri­pi­sa­na im je kri­vi­ca za ras­pad Ju­go­sla­vi­je, i za sve žr­tve ko­je su se de­si­le u gra­đan­skom ra­tu na svim stra­na­ma. Već pot­pu­no na in­fu­zi­ji cen­ta­ra mo­ći ko­ji ih je do­veo do ovog sta­nja, ubr­za­no je uru­ša­va­nje i mo­guć­no­sti sva­kog srp­skog na­ci­o­nal­nog kon­cep­ta. Pod ta­kvom stig­mom, od Sr­ba ne sa­mo da sva­ko mo­že da uzi­ma što ho­će, ne­go i zlo­či­ni nad Sr­bi­ma mo­gu da bu­du una­pri­jed oprav­da­ni. „Blje­sak i olu­ja“, ko­ji je na­sta­vak ge­no­ci­da u Ja­se­nov­cu, od zva­nič­ne Ame­ri­ke i Evro­pe, uzet je kao pra­ved­no dje­lo ne­za­vi­sne dr­ža­ve. Ta­ko­đe i pro­gon Sr­ba s Ko­so­va i Me­to­hi­je, i stva­ra­nje al­ban­ske dr­ža­ve na pro­sto­ru „srp­ske sve­te ze­mlje“, uzi­ma se kao „pra­ved­na ka­zna“ za Sr­be.
I ka­ko se u sve­mu ovo­me po­ni­je­la Cr­na Go­ra kao „sta­ra srp­ska dr­ža­va“? Is­pred­nja­či­la je u sva­kom zna­čaj­nom mo­men­tu da se Sr­bi ka­zne i da se oprav­da­ju nji­ho­vi eg­ze­ku­to­ri. A Sr­bi­ma u Cr­noj Go­ri stvo­ri­la objek­tiv­ne uslo­ve – da ih ne­ma.
Pa ko bi još ov­dje mo­gao ima­ti svo­ju pri­ču, i pod ka­kvim uslo­vi­ma?
(Autor je knji­žev­nik)