Pi­še: Ran­ko Raj­ko­vić


U pred­iz­bor­no vri­je­me at­mos­fe­ra po­sta­je na­pe­ta a lju­di po­ne­še­ni pri­ča­ma o va­žno­sti svo­ga gla­sa sva­dlji­vi, za­vid­ni i po­hlep­ni. Ne­pre­sta­na bit­ka da se bi­ra­či pri­vu­ku na svo­ju stra­nu gu­ra u pr­vi plan par­tij­ske ak­ti­vi­ste. Po­či­nje te­ren­ski rad, an­ga­žu­ju se po­sred­ni­ci, di­je­le se no­vac i obe­ća­nja, pro­mo­vi­šu la­ži i ob­ma­ne. U svim par­ti­ja­ma, osim u na­šoj, vla­da ne­iz­vje­snost. Za nas ne­ma zi­me. Te­me­lji­to smo pri­pre­mlje­ni i za no­vu iz­bor­nu po­bje­du i za pre­ra­spo­dje­lu funk­ci­ja i za če­stit­ke ko­je će sti­ći sa ra­znih stra­na od obič­nih lju­di do svjet­skih dr­žav­ni­ka. Za­to la­god­no mo­že­mo raz­go­va­ra­ti i sa una­pri­jed po­zna­tim gu­bit­ni­ci­ma bu­du­ćih iz­bo­ra, pod uslo­vom da se ra­di o vas­pi­ta­nim, mir­nim i ra­zlo­žnim lju­di­ma.
U zgra­di, na spra­tu is­pod me­ne, ži­vi upra­vo je­dan ta­kav čo­vjek. Iako smo po­če­li u is­toj, a ka­ri­je­re na­sta­vi­li u raz­li­či­tim par­ti­ja­ma s mo­jim ne­ka­da­šnjim par­tij­skim dru­gom ni­ka­da se ni­je­sam mi­mo­i­šao, a da se sr­dač­no ne po­zdra­vim. Oko­li­na je i da­lje za­ču­đe­na za­što iz­me­đu nas ni­ka­da ne do­la­zi do sva­đe. Ma­lo njih zna da uoči iz­bo­ra po­sta­je­mo bli­ži je­dan dru­go­me.
Ka­da me kom­ši­ja opo­zi­ci­o­nar upi­tao da li će­mo vo­di­ti pr­lja­vu kam­pa­nju re­koh mu da će­mo iz­bor­ne stri­je­le oda­pi­nja­ti is­klju­či­vo na dvi­je me­te.
" Vo­di­će­mo dvi­je kam­pa­nje. Jed­na će bi­ti usmje­re­na na po­lupa­met­ne a dru­ga na po­luglu­pe bi­ra­če.”
“Pred­nost da­kle da­je­te obra­zo­va­nju. Po­pra­vlja­će­te fa­lič­ne po­lo­vi­ne svo­jih bi­ra­ča,” za­sko­či me du­ho­vi­ti kom­ši­ja opo­zi­ci­o­nar.
“Na­pro­tiv. Tru­di­će­mo se da svo­je bi­ra­če za­dr­ži­mo u nji­ho­vim pri­rod­nim sta­nji­ma. Za­to i ra­di­mo dvi­je kam­pa­nje. Jed­nu za po­lupa­met­ne, dru­gu za po­luglu­pe bi­ra­če.” po­no­vih mu kao što se po­na­vlja glu­vim lju­di­ma.
- Ka­ko će­te ih raz­li­ko­va­ti?
– upi­ta me ma­ni­rom čo­vje­ka ko­ji tra­ži dla­ku u ja­je­tu.
„Po­luglu­pe bi­ra­če ka­rak­te­ri­še inat i po­nos, a po­lupa­met­ne ko­ri­sto­lju­blje i osve­ta. Po­lupa­met­ni bi­ra­či pri­hva­ti­će sva­ku pri­ču u ko­joj se mo­gu na­da­ti i naj­ma­njoj lič­noj ko­ri­sti ili pak šte­ti ko­ja će na­stu­pi­ti za nji­ho­ve pro­tiv­ni­ke. Po­luglu­pi bi­ra­či će se pri­klo­ni­ti sve­mu što ne op­te­re­ću­je mo­zak a uklju­ču­je nji­hov po­nos kao dio pri­če o po­bje­di. Za­to će­mo po­luglu­pi­ma pri­ča­ti da će se bez nas i njih dr­ža­va ras­pa­sti, a po­lupa­met­ni­ma da će­mo za­jed­no s nji­ma dr­ža­vu pre­tvo­ri­ti u po­re­ski raj. U no­vi Mon­te Kar­lo. U Mon­te Kar­lu se do a­zur­nog mo­ra do­la­zi ser­pen­ti­na­ma baš kao i kod nas. U Mon­te Kar­lu se oku­plja džet set, vla­da gla­mur, pri­sta­ju luk­su­zne jah­te, bo­ga­ta­ši uži­va­ju u pri­ro­di, baš kao kod nas. U Mon­te Kar­lu na­rod je sre­ćan jer mu je sve­jed­no ko je i ko­li­ko du­go na vla­sti.”
Umje­sto da mi do­zvo­li da za­vr­šim pri­ču o pri­rod­nim lje­po­ta­ma Mon­te Kar­la i nje­go­vim ras­te­re­će­nim gra­đa­ni­ma, ne­par­la­men­tar­ni kom­ši­ja me pre­ki­de iro­nič­nim pi­ta­njem.
“Mo­že­mo li na osta­tak na­ro­da ko­ji ne pri­pa­da ni po­lu-glu­pi­ma ni po­lupa­met­ni­ma mi ra­ču­na­ti kao na svo­je bi­ra­če?
“Ne. Osta­tak na­ro­da smo ra­znim sred­stvi­ma obr­la­ti­li da po­vje­ru­ju ka­ko vi kao opo­zi­ci­ja ni­je­ste opo­zi­ci­ja na­ma kao vla­sti­ma, već dr­ža­vi kao dr­ža­vi. A ko ima hra­bro­sti da gla­sa za ne­pri­ja­te­lje svo­je dr­ža­ve", upo­zo­rih ga od­sječ­no i oštro, po voj­nič­ki.
“Ka­da bi­rač uđe u ka­bi­nu i osta­ne sam sa so­bom, mo­že li, bio on po­lupa­me­tan ili po­luglup ili pak op­sjed­nut iz­daj­ni­ci­ma dr­ža­ve, za pro­mje­nu, jed­nom u svo­me vi­je­ku ipak za­o­kru­ži­ti opo­zi­ci­o­nu li­stu,” pod­bo­de me no­vim iza­zo­vom lu­ka­vi kom­ši­ja.
“Ka­da bi­rač uđe u ka­bi­nu sve što zna je­ste da mo­ra iza­ći iz ka­bi­ne. A ka­da iza­đe iz ka­bi­ne još bo­lje zna da će ka­ko je si­jao u ka­bi­ni ta­ko i žnje­ti na­po­lju.”
Re­če­ni­cu sam mu iz­de­kla­mo­vao po­la­ko i raz­go­vjet­no kao da je kan­di­du­jem za iz­bor­ni slo­gan ili za po­sti­zbor­nu po­slo­vi­cu.
“Što ako po­sli­je pre­bro­ja­va­nja bu­de vi­še bi­ra­ča za­lud­nih si­ja­ča ne­go bi­ra­ča za­slu­žnih že­te­o­ca?”, uhva­ti se za vir­tu­el­ne broj­ke kao za slam­ku spa­sa za­dr­ti kom­ši­ja.
“Bi­rač­ko ti­je­lo je ap­stra­ho­va­no. Već su nam po­zna­ti re­zul­ta­ti gla­sa­nja,” uz­vra­tih sa­mo­u­vje­re­no.
“Upr­kos broj­nim afe­ra­ma i skan­da­li­ma ko­je ste ima­li to­kom 30 go­di­na vr­še­nja vla­sti i da­lje se na­da­te po­bje­di, da ne ka­žem no­voj, ne­ka­žnji­voj kra­đi iz­bo­ra,” iz­ne­na­đe­no po­di­že glas uobi­ča­je­no ti­hi kom­ši­ja.
“Ako se ika­da po­ja­ve do­volj­no ve­li­ke afe­re ili skan­da­li ko­ji mo­gu ugro­zi­ti na­šu po­bje­du na iz­bo­ri­ma mi će­mo iz­bo­re uki­nu­ti.” re­koh smi­re­no i uz lju­ba­zan na­klon po­že­ljeh biv­šem par­tij­skom dru­gu uspjeh u po­li­tič­koj ka­ri­je­ri.